Ото Бихали Мерин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ото Бихали Мерин
Stevan Kragujevic, Oto Bihalji Merin, slikar i istoricar umetnosti, 1990s.jpg
Ото Бихали Мерин,1990.
Датум рођења (1904-01-03)3. јануар 1904.
Место рођења Земун
Аустроугарска монархија
Датум смрти 22. децембар 1993.(1993-12-22) (89 год.)
Место смрти Београд
СР Југославија

Ото Бихали Мерин, [1] прозван Ото Бихаљи Мерин[2][3] (Земун, 3. јануар 1904Београд, 22. децембар 1993) је био српски и југословенски књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар јеврејског порекла.

Биографија[уреди]

Почетком ХХ века, у аустроугарском Земуну, одрастао је између две културе и два језика. Студирао је сликарство и историју уметности у Београду, док је са 20. година студије наставио у Берлину. У Немачкој је почео да објављује књижевне и филозофке текстове на немачком језику. Са Ђерђом Лукачем радио је у часопису немачких, лево оријентисаних интелектуалаца „Die Linkskurve“ (Лева кривина).

У Београд се вратио 1928. године, где је био пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије. Овај период остаје забележен јер је заједно са братом Павлом Бихалијем основао часопис „Нова литература“ и издавачку кућу Нолит. Због здравствених проблема враћа се у Немачку.

У Немачкој је био сведок значајних трагичних догађаја 30-их година, а као члан Комунистичке партије Немачке у наредним годинама живео је у илегали у Француској, Швајцарској, Шпанији и другде.

Када је почео Други светски рат, вратио се у Краљевину Југославију 1941. године. Завршио је у ратном заробљеништву као официр. Након завршетка рата вратио се у Београд, где је скромно живео до смрти 1993. године. Написао је на десетине књига и то углавном о уметности. Заслужан је за популаризацију модерне и наивне уметности и сликарства у Југославији. Његове су књиге, сјајно опремљене и у великим тиражима, објављиване и продаване у читавом свету, а највише у Немачкој.

Презиме Бихаљи[уреди]

У чланку Слободана Кљакића у дневном листу „Политика“ од 1. фебруара 2015. налази се следеће објашњење:

Признања[уреди]

Шездесетих година, у Аустрији добио је Хердерову награду за „споразумевање народа посредством уметности“, а у Немачкој је као први Југословен добио „Крст за заслуге у одбрани немачке уметности од нацизма“.

Српска издања књига[уреди]

  • Савремена немачка уметност, Београд, Нолит, 1955.
  • Југословенска скулптура ХХ века, Београд, Југославија, 1955.
  • Невидљива капија, Београд, Космос, 1956.
  • Сусрети са мојим временом, Београд, Просвета, 1957.
  • Уметност наивних у Југославији, Београд, Југославија, 1959.
  • Продори модерне мисли, Београд, Нолит, 1962.
  • Градитељи модерне мисли, Београд, Просвета, 1965.
  • Маске света, Београд, Вук Караџић, 1970.
  • Јединство света у визији уметности, Београд, Нолит, 1974.
  • Ревизија уметности, Београд, Југославија, 1979.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]