Ото Толнаи
| Ото Толнаи | |
|---|---|
 Ото Толнаи | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ото Толнаи |
| Датум рођења | 5. јул 1940. |
| Место рођења | Кањижа, Краљевина Југославија |
Ото Толнаи (мађ. Tolnai Ottó; Кањижа, 5. јул 1940) је савремени југословенски и мађарски писац, уредник, књижевни преводилац.
Биографија[уреди | уреди извор]
Ото Толнаи је рођен 1940. године у Кањижи, у Дунавској бановини. Гимназију је похађао у Сенти.[1] Студирао је филозофију на универзитетима у Новом Саду и Загребу. Од 1969. био је главни уредник часописа за културу „Új Szimposion“, а од 1992. године часописа „Ex Szimposion“. Толнаи је био последњи председник Друштва књижевника Југославије 1990. године.[2] [3]
Условно је осуђен 1972. године као одговорни уредник, због објављивања текстова који су инкримисани као непријатељска пропаганда. Био је уредник литерарних емисија и ликовни критичар у редакцији програма Радио Новог Сада на мађарском језику до пензионисања, 1994. године.[2]
Толнаијева дела су превођена на српски, пољски, словеначки и немачки језик.
Библиографија[уреди | уреди извор]
Његова најважнија дела су: [3][2]
- Конкавне песме (песме), 1963.
- Галебова грудњача (песме), 1963.
- Герилске песме 1967.
- Пребијена чипка (песме), 1969.
- Кућа инсеката (роман), 1969.
- Ђавоља глава (роман за малолетнике), 1970.
- Гогољева смрт (приче), 1972.
- Да будем карфиол (песме), 1973.
- Сликар Имре Шафрањ (монографија), 1978.
- Прашина света (песме), 1980.
- Цвећарска број 3 (роман), 1983.
- Провинцијски Орфеј (изабране песме), 1983.
- Рококо (дечје песме), 1986.
- Ждерач корења (песме) 1986.
- Књига проза (новеле) 1987.
- Голи кловн (ликовне критике, есеји), 1992.
- Књига песама 1992.
- Вилхелмове песме (песме), 1992, 2009.
- Правила бала: књига нове прозе (приче), 1994.
- Распродаја (драме), 1996.
- Трули мермер, Југопластика (есеји о сликарству), 1997.
- Балкански ловор (песме), 2001.
- Песник од свињске масти (роман о једном радио-интервјуу), 2004.
- Ексер у хоризонту. Дневник Антала Ковача (песме), 2005.
- Прабака у ротердамском гангстерском филму (роман у стиховима), 2006.
- Помпејски љубавници. Поглавља из Инфауста (изабрана проза), 2007.
- Најлепше песме Ота Толнаија 2007.
- Гренадирмарш (кратка проза), 2008.
- Светионик на продају. Акварел проза 2010.
- Кишињевска ружа 2010.
- Морска шкољка (роман) 2011.
- Кутија за шешире (есеји о сликарству), 2013.
- Дрхтави самурај. Лична пинакотека (есеји о сликарству), 2019.
Признања[уреди | уреди извор]
Толнаи је добитник неколико награда, као што су: [4]
- Награда "Сирмаи", 1988.
- Награда "Порука", 1991.
- Књига године, 1992.
- Награда " Андре Ади ", 1993.
- Награда Тибор Дери, 1995.
- Награда Шандор Вереш, 1999.
- Златна медаља председника Републике Мађарске 2000.
- Награда " Миклош Радноти ", 2000.
- Награда за паралелне културе, 2001.
- Награда за мађарску књижевност, 2005.
- Кошутова награда, 2007.
Године 1998. изабран је за члана Мађарске академије књижевности и уметности као и Мађарске дигиталне академије.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Толнаи, Ото (1976). Кућа инсеката. Београд: Народна књига.
- ^ а б в г Tolnai, Oto (2014). Studije o karfiolu : izabrane pesme. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine. стр. 299. ISBN 978-86-85083-79-2.
- ^ а б Сецирање на живо - Антологија на унгарскиот краток расказ. Скопје: Темплум, 2009, стр. 232.
- ^ Сецирање на живо - Антологија на унгарскиот краток расказ. Скопје: Темплум, 2009, стр. 231-232.