Дунавска бановина

Дунавска бановина
Дунавска бановина
1929.—1941.
	; Границе Дунавске бановине 1931.
Главни град	Нови Сад (1929—1941); Смедерево (1941)
Регија	средња Европа, Балкан
Земља	Краљевина Југославија (1929—1941); Србија (1941)
Становништво	2.387.495 (1931)
Догађаји
Статус	бивша покрајина
Владавина
• Облик	бановина
Бан
•	Дака Поповић
Историја
• Успостављено	1929.
• Укинуто	1941.
Претходник	Следбеник
	Банат, Бачка и Барања (Краљевина СХС)
	Бачка област (Краљевина СХС)
	Београдска област (Краљевина СХС)
	Подунавска област (Краљевина СХС)
	Пожаревачка област (Краљевина СХС)
	Сремска област (Краљевина СХС)
	Шумадијска област (Краљевина СХС)
	Дринска бановина (Краљевина СХС)
Аутономна Покрајина Војводина (ДФ Југославија)
Федеративна Држава Србија (ДФ Југославија)
Федеративна Држава Хрватска (ДФ Југославија)
Бановина Хрватска (Краљевина Југославија)
Вуковска жупа (Независна Држава Хрватска)
Бачко-бодрошка жупанија (Краљевина Мађарска)
Барањска жупанија (Краљевина Мађарска)
Банат (Србија)

Бановине Краљевине Југославије

Комплекс Бановине (данас зграда Покрајинске владе Војводине) у Новом Саду

Бановине у границама Србије под немачком окупацијом 1941. године

Дунавска бановина је била управна јединица Краљевине Југославије успостављена Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године који је донео краљ Александар I Карађорђевић. Доношењем Септембарског устава 1931. године бановина је постала управна и самоуправна јединица. Међу девет бановина била је највећа после Савске бановине.

Територија и границе[уреди | уреди извор]

Обухватала је Војводину — Банат, Бачку и Барању и већи део Срема, затим целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део Војводине.

Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд. Седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати.

Када је 26. августа 1939. године дошло до споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске, у њу се укључене Савска и Приморска бановина, али и Шидски и Илочки срез који су одвојени од Дунавске бановине. 1941. године, после Априлског рата, распада Краљевине Југославије и укључења Бачке и Барање у окупациону зону Мађарске, а Срема у тзв. Независну Државу Хрватску, крња Дунавска бановина (Банат и Шумадија) је само формално постојала као управна јединица Недићеве Србије, а њено управно седиште се налазило у Смедереву. Власт у бановини је била у рукама немачке окупационе управе и квислиншких органа власти. Крајем 1941. године, бановина се укида а њена територија се дели на нове административне јединице — округе.

Карта Дунавске бановине (1937).
Границе Дунавске бановине 1941.

Управа[уреди | уреди извор]

На челу бановине се налазио бан који је био представник краљевске власти у бановини. Постављао га је и разрешавао краљ. Самоуправна тела су била: Бановинско веће и Бановински одбор.

Политика[уреди | уреди извор]

Формирање бановина није задовољило оне политичке снаге које су тражиле не административну регионализацију, већ стварање федералних јединица од тзв. историјских покрајина у које је спадала и Војводина. Али повезивање Војводине са Шумадијом наилазило је и на повољан пријем, поготово међу Војвођанима у Београду (Вељко Петровић, Станоје Станојевић и др.). Сматрало се да српски живаљ не би имао апсолутну већину да је бановину чинила само територија Војводине.

Демографија[уреди | уреди извор]

У време формирања површина Дунавске бановине била је 31.479 km² са 2.387.495 становника. Било је 56,9 % Срба и Хрвата, 18,2 % Мађара и 16,3 % Немаца, као и известан проценат Словака, Румуна, Русина, Рома и др. Православно становништво је чинило 54,9 % од укупног броја становника, римокатоличко 35,3 %, а евангелиста је било 7,9 %.

Попис становништва Краљевине Југославије 1931.^[1] (по вероисповести)
вера	број верника
православна	1.393.269
римокатоличка	774.691
евангелистичке	167.871
остале хришћанске	29.660
исламска	2.660
без конфесије	18.961
УКУПНО	2.387.295

Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године
Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године

Градови[уреди | уреди извор]

Највећи градови у бановини били су:

Нови Сад
Суботица
Петровград (данас Зрењанин)
Сомбор
Велика Кикинда (данас Кикинда)
Митровица (данас Сремска Митровица)
Крагујевац
Смедерево
Пожаревац

Банови Дунавске бановине[уреди | уреди извор]

Ред	Име и презиме (Датум рођења и смрти)	Почетак мандата	Крај мандата
1.	Дака Поповић (1886—1967)	1929	до 16. јануара 1930
2.	Радослав Дуњић (1871—1948)	именован 16. јануара 1930	1930
3.	Светомир Матић (1870—1931)	1930	1931
4.	Милан Николић (1877—1943)	1931	1933
5.	Добрица Матковић (1887—1973)	1933	1935
6.	Милојко Васовић	1935	1935
7.	Светислав Пауновић^[2]	1935	1936
8.	Светислав Рајић (1889—1941)	1936	1939
9.	Јован Радивојевић (1883—1946)	1939	1940
10.	Бранко Кијурина (1891—1962)	1940	1941
11.	Милорад Влашкалин (1890—1984)	1941	1941

Види још[уреди | уреди извор]

Бановине Краљевине Југославије

Референце[уреди | уреди извор]

^ Глас јавности: Попис 1931. по Бановини, Приступљено 5. мај 2013.
^ Постављена су два нова бана. „Политика”, 12. септ. 1935

Литература[уреди | уреди извор]

Вајагић, Предраг (2013). Историјска анализа оснивања и функционисања Дунавске бановине у Краљевини Југославији. (докторска дисертација). Нови Сад: Филозофски факултет.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Димић, Љубодраг (2002). „Дунавска бановина”. Настава историје. 8 (15): 111—119.
„Дунавска бановина”, Енциклопедија Новог Сада, свеска 7, уредник Др Душан Попов, Нови Сад, 1996.
Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1—2): 61—72.
Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123—133.
Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918—1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Глас јавности: Попис 1931. по Бановини, Приступљено 5. мај 2013.

[2] Постављена су два нова бана. „Политика”, 12. септ. 1935

[1]

[2]