ППС-43

С Википедије, слободне енциклопедије
ППС-43
Аутомат ППС-43
ВрстаАутомат
ПореклоСовјетски Савез Совјетски Савез
Употреба
Употреба уСССР и сателити
Бојно деловањеДруги светски рат
Производња
ПроизвођачИжевск
Произведено~2 million (СССР) комада
Спецификације
Маса3.04 kg
Дужина820 mm
Дужина цеви243 mm
Калибар7.62x25 mm
Начин дејствајединачно, рафално
Брзина паљбедо 600-700 мет/мин
Брзина зрна500 m/s
Макс. еф. домет200 m
Магацин35 метака
Нишанмеханички

ППС-43 (рус. "Пистолет-пулемёт Судаева") је совјетски и руски Аутомат у калибру 7.62x25mm, из периода Другог светског рата, који је конструисао Алексеј Судајев током опсаде Лењинграда.[1] Овај аутомат одликују поузданост и једноставност конструкције што га чини јефтиним за производњу. Према мишљењу многих, ППС-43 је један од најбољих аутомата Другог светског рата.[2] Уведен је у наоружање Црвене армије као замена за Шпагин ППш-41.[3]

Развој[уреди | уреди извор]

Аутомат ППС је настао због потреба Црвене армије за новим компактним аутоматом по угледу на немачки MP 40. Захтев је био да нови аутомат користи исту муницију као и претходни Шпагин ППш-41, те да буде једноставне конструкције како би га војници могли користити без посебне обуке.[4]

Алексеј Судајев је добио наређење од државне комисије за наоружање да се припреми за масовну производњу аутомата који је конструисао поручник И.К. Безручко-Висоцки са Дзержинске артиљеријске академије. Безручко-Висоцки је конструисао два прототипа аутомата, други је послужио као основа за Судајеву конструкцију.[5]

Током развоја је био приоритет поједноставити производњу како би јединице на фронту у што краћем року добиле већи број аутомата. Тако су многи делови аутомата произведени од пресованог лима. Време производње је значајно смањено, са 7.3 часова, колико је потребно за производњу ППш-41 на свега 2.7h по комаду. Такође је смањена употреба сировина и било је потребно мање радника за склапање новог аутомата, а најзначајније од свега, совјетске фабрике су сада за своју војску могле произвести и до 350.000 нових аутомата месечно уместо дотадашњих 135.000.

Прототипови су тестирани између 26. априла и 12. маја 1942. Извештај надлежне комисије је био веома позитиван, али су предлагали неке мање измене како би се ојачала структура аутомата. Шпагин је до краја јула довршио свој аутомат ППш-2, који је тестиран против Судајевог ППС-а али се показао лошије у свим аспектима као што прецизност,поузданост и компактност. То је заправо било веће такмичење на којем је тестирано 20 конструкција. Већ 28. јула , маршал Николај Јаковљев и његов помоћник Иван Новиков су представили Судајев аутомат државном одбрамбеном комитету како би га одобрили.[6]

Судајев аутомат је прихваћен као ППс-42. Производња је децембра 1942. поверена Сестрорецкој фабрици наоружања у Лењинграду. Овај аутомат се у мањем обиму производио током опсаде Лењинграда али масовнија производња није почела до почетка 1943. до када је произведено свега 46.572 комада ППс-42, пре него што су замењени побољшаном верзијом- ППс-43. Први аутомати из серије су приказани Андреју Жданову и Леониду Говорову. Већина аутомата из прве серије су предати на употребу војницима на Лењинградском фронту.[7]

Због великих инвестиција које су уложене у производњу Шпагиновог ППш-41 који се производио у преко милион примерака годишње , дошло се до закључка да неће бити економично у потпуности укинути његову производњу и заменити је новим ППс-43. До краја рата је произведено око два милиона примерака, a производња у СССР-у је завршена 1946. јер је Црвена армија већ располагала огромним бројем аутомата.[8]

Алексеј Судајев је последње две године рата експериментисао са различитим верзијама свог аутомата које су укључивале мање спољашње измене као и уградња дрвеног фиксираног кундака и преклапајућег бајонета.

ППс-43 је остао у служби Црвене армије све до средине 1950-их. Последње јединоце које су га користиле биле су посаде оклопне технике и морнаричка пешадија.

Бројне земље које су се нашле у источном блоку су такође производиле ППс-43, укључујући и НР Кину која је своју верзију користила током Корејског рата.

Суседна Финска је прекопирала ППс-43 и производила га као KP m/44 али у калибру 9x19mm. Исто је учинила и Франкова Шпанија у којој је фабрика у Овиједу производила аутомат по угледу на финску верзију.[9]

Корисници[уреди | уреди извор]

Кинеска верзија Тип 54

Аутомати исте категорије[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Woźniak, Ryszard (ed.): Encyklopedia najnowszej broni palnej—tom 3 M-P, page 272. Bellona, 2001. (in Polish)
  2. ^ Болотин, Давид (1995). История советского стрелкового оружия и патронов (на језику: руски). Полигон. стр. 119—120. ISBN 5-85503-072-5. 
  3. ^ Юрий Александрович Нацваладзе, "ППС-43". Ружье. Оружие и амуниция, 1997/2 (Web transcriptions of the article: [1][2]) (језик: руски)
  4. ^ Сергей Монетчиков. Русские оружейники: Жизнь, оборвавшаяся на взлете Архивирано на сајту Wayback Machine (12. фебруар 2018) "Братишка", October 2002 issue
  5. ^ Юрий Пономарёв, ППС, Kalashnikov magazine 2001/2, pp. 10–16
  6. ^ https://wwiiafterwwii.wordpress.com/2015/10/18/urgent-fury-1983-wwii-weapons-encountered/
  7. ^ Jones, Richard (2009). Jane's Infantry Weapons 2009–2010. Jane's Information Group. стр. 902. ISBN 0-7106-2869-2. 
  8. ^ http://www.nam-valka.cz/zbrane/pps-43.html
  9. ^ Игорь Яценко. Железяку на пузяку // «Солдат удачи», № 6, 1996. стр.40–42

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

ППС-43 на Викимедијиној остави.
Икона за клице

Овај чланак везан за оружје је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ППС-43&oldid=26968392”