Филиокве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђовани Лоренцо Бернини, Голуб светог духа

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. У западном хришћанству ово је додато Никејско-константинопољском симболу вере, након речи: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи...“. Додавање симболу вере филиокве послужило је тако као један од главних узрока одвајања Западне цркве од Источне: оно је и дан-данас предмет теолошких спорења источне и западне цркве и основна препрека уједињења цркава (види екуменизам).

Историја спора[уреди]

Почетком 5. века неки учитељи Западне цркве при одређивању личних особина Светога Духа почели су да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина” - филиокве. Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.

Питање о исхођењу Светога Духа је са посебном страшћу разматрано на Западу у 8. веку. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се симболу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у символ вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да шире проширени симбол вере и на Истоку, константинопољски патријарх Фотије I подигао је свој глас против додавања симболу вере филиокве и на сабору 866. године га је осудио.

Половином 11. века константинопољски патријарх Михајло Керуларије, у својој посланици осуђује Западну цркву у прихватању догме филиокве и сматра то довољним поводом за то да се увери у како се Западна црква удаљује од православља, па је зато недостојна општења са православном црквом.

После раздвајања цркава теолози Западне цркве у својим односима са Грцима указивали су на то да су и источни црквени писци учили о исхођењу светога Духа од Оца преко Сина, те да Западна црква, учећи о исхођењу од Сина, подразумева исто што и Источна црква у речима ”преко Сина“.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Душан Н. Јакшић, Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат "Filioque", Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1931.
  • Међународни научни симпосион 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Београд: Православни богословски факултет, 2005.
  • Радомир Поповић, "Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)", Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења, Београд 2007, стр. 331-336.
  • Владислав Пузовић, Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године, Београд: Хришћански културни центар, 2008.
  • Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема, Пожаревац: Епархија браничевска, 2012.

Спољашње везе[уреди]