Филиокве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, након речи: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“. Додавањем израза Filioque, у симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово учење означила као неправоверно, осудивши уметање израза Filioque у симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Рима од васељенске Православне цркве.[1]

Историја спора[уреди]

Током раног средњег века поједини западни теолози су поводом извесних питања о међусобним односима Свете Тројице почели да тврде како Свети Дух исходи не само од Оца, као што стоји у Светом Писму, већ ”и од Сина” (лат. Filioque). Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.

Уметак Filioque је први пут озваничен у Визиготској краљевини, на Толеданском сабору (589). Том приликом је извршено уметање израза Filioque у Симбол вере, што је учињено без знања и сагласности Римске цркве и источних патријаршија.[2] Ова новина се током времена постепено одомаћила у суседној Франачкој краљевини, а то питање је разматрано и на Франкфуртском сабору (794).[3] У намери да озваничи уметање израза Filioque у Симбол вере, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на којем је потврђено уметање израза ”и од Сина” (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је упућено посебно изасланство у Рим, код папе Леона III, са молбом за потврду уметка. Међутим, папа није дао сагласност на уметање израза Filioque у Симбол вере, већ је наредио да се правоверни симбол (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као сведочанство о изворном облику Симбола вере.[4]

Упркос томе, уметак Filioque се временом проширио по читавој Западној Европи. Када су поједини западни мисионари покушали да прошире спорна учења и на Истоку, цариградски патријарх Фотије I је подигао глас против уметања израза Filioque у Симбол вере, након чега је та новина званично осуђена на Цариградском сабору 867. године.[5]

Коначно прихватање уметка Filioque од стране Римске цркве догодило се тек на почетку 11. века, око 1014. године,[6] што је недуго потом довело до нових спорова и сукоба. Цариградски патријарх Михајло Керуларије је осудио учење о двоструком исхођењу Светог Духа, као и уметање израза Filioque у симбол вере.[7] Након Великог раскола (1054) и одвајања од Православне цркве, теолози Римокатоличке цркве су покушали да пронађу разна оправдања за прихватање учења о двоструком исхођењу Светог Духа и уметање израза Filioque у Симбол вере. У појединим западним круговима се чак веровало да је израз Filioque био део изворног симбола вере, али такве екстремне заблуде нису биле званично прихваћене ни у самом Риму. На Другом лионском сабору (1274), Римокатоличка црква је донела званичну одлуку којом се потврђује уметак Filioque и осуђује свако оспоравање учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, чиме је био учињен даљи корак ка продубљивању раздора.[8]

Уметак Filioque је током позног средњег века постало проблематичан и за односе унутар саме Римокатоличке цркве, пото се поставило питање да ли и од сопствених унијата треба захтевати да користе симбол вере са уметком, или им треба дозволити да употребљавају изворни симбол без уметка. Римокатолички теолози су такође покушали да пронађу оправдање за уметак Filioque у учењу о послању Светог Духа од стране Сина, али Православна црква је тим поводом указивала на чињеницу да се морају јасно разликовати два теолошка питања: превечно исхођење Светог Духа од Оца, и потоње послање Светог Духа од Сина.

Уочивши исти проблем, поједини западни теолози су већ током позног средњег века почели да преиспитују учење Римске цркве о двоструком исхођењу Светог духа. Један од најистакнутијих италијанских хуманиста Лоренцо Вала је средином 15. века довео у питање западно учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и уметање израза filioque у симбол вере, указавши тим поводом на одсуство потврде за такво учење у светом предању.[9] Међутим, у званичним круговима Римокатоличке цркве није постојала спремност за суштинско преиспитивање овог проблема, тако да су и потоњи римокатолички теолози наставили да траже оправдања за филиоквистичко учење. На другој страни, већина старокатоличких и англиканских теолога је прихватила ставове Православне цркве, тако да је у старокатоличким и англиканским црквама у току процес постепеног уклањања уметка Filioque из богослужбене употребе.

На великом сабору који је одржан 1848. године у Цариграду, Православна црква је једногласно потврдила све раније одлуке којима се учење о двоструком исхођењу Светог духа проглашава за јерес, поновивши том приликом и осуду уметка Filioque.[10]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Поповић (2007). стр. 331-336.
  2. ^ Siecienski (2009). стр. 68-69.
  3. ^ Siecienski (2009). стр. 93-94.
  4. ^ Siecienski (2009). стр. 98-100.
  5. ^ Поповић (1983). стр. 191-211.
  6. ^ Siecienski (2009). стр. 113.
  7. ^ Пузовић (2008)
  8. ^ Острогорски (1969). стр. 431.
  9. ^ Nauta (2009). стр. 199-202.
  10. ^ Meyendorff (1996). стр. 89-90.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]