Парна локомотива

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Локомотива класе 41 018 Немачке националне жељезнице на успону, 2016.
Британска парна локомотива класе „Краљ“
Звук парне локомотиве класе „Краљ“.

Парна локомотива је железничка локомотива која за свој погон користи снагу из парне машине. Ове локомотиве користе за гориво неки запаљив чврст материјал, обично је то угаљ, дрво или кокс, а ради добијања водене паре у котлу, која под притиском врши механички рад, односно окреће точкове. Чврсто гориво и залихе воде се преносе са локомотивом, на самој локомотиви или на вагонима које вуче за собом.

Парне локомотиве су прво развијене у Великој Британији током раног 19. века и доминирале су железничким превозом до средине 20. века. Прву парну локомотиву је израдио Ричард Тревитик, која је први пут употребљена 21. фебруара 1804. године, три године након што је 1801. направио цестовну локомотиву. Прва комерцијално успешна парна локомотива настала је 1812-13 заслугом Џона Бленкинсопа.[1] Џорџ Стивенсон и компанија његовог сина Роберта су произвели Локомотиву Бр. 1, која је била прва локомотива за превоз путника на јавној железничкој линији, Стоктон и Дарлингтон железнице 1825. године.[2] Џорџ је исто тако изградио прву међуградску железничку линију на свету са употребом локомотива, Ливерпул и Манчестер железница, која је отворена 1830. године. Стивенсон је основао је своју компанију као истакнути градитељ парних локомотива за железнице у Уједињеном Краљевству, Сједињеним Државама и већем делу Европе.[3]

У 20. веку, главни машински инжењер Лондонске и североисточне железнице (LNER) Најџел Гресли дизајнирао је више познатих локомотива, укључујући Летећег Шкотланђанина, прву парну локомотиву која се званично кретала брзином преко 100 mph у путничком сервису, и LNER Class A4, 4468 Малард, која држи рекорд најбрже парне локомотиве на свету (126 mph).[4]

Од 1920-их су постепено замењиване дизел и електричним локомотивама, уз постепену коверзију колосека за употребу електричног и дизел погона почевши одд краја 1930-их. Већина парних локомотива је повучена из редовне службе до 1980-их, мада се неколико њих и даље користи на туристичким линијама.

Порекло и развој[уреди]

Парна локомотива ЈЖ 83-173 са пуним тендером узаног колосека на музејској-туристичкој железници Шарганска осмица.

Како је развој парних машина напредовао у 18. веку, бројни покушаји су начињени за њихову примену на друму или железничку употребу. Године 1784., Вилијам Мердок, израдио је прототип парне друмске локомотиве у Британији. Један од првих радних модела парне железничке локомотиве конструисан је од стране пионира у изради пароброда Џона Фича у САД највероватније између 1780-их и 1790-их. Његова парна локомотива још увек постоји у Историјском музеју државе Охајо. Године 1802, Ричард Тревитик, енглески проналазач унапредио је парну машину увођењем бројних значајних иновација, а које су се тицале принципа рада под високим притиском паре што је довело до смањење тежине машине али и до повећања радне ефикасности.[5][6] Тревитик је склопио пословни уговор да са једном својом парном машином високог притиска превози руду гвожђа у Јужном Велсу. Уз помоћ Реса Џонса, металског радника и под надзором Самјуела Хомфреја, власника рудника, Тревитик је монтирао своју парну машину на точкове и на тај начин претворио је у локомотиву. Наредне године 1803, Тревитик је продао патенте Самјуелу Хомфреју чиме је овај постао власник локомотиве. Хомфреј је толико био одушевљен Тревитиковом локомотивом да се опкладио, у суму од 500 гвинеја, са својим конкурентом и власником рудника гвожђа, Ричардом Крејсом, да ће његова парна локомотива вући гвоздену руду тежине 10 тона на удаљености од 16 km. Уз велико интересовање јавности, 21. фебруара 1804. године, успешно је превезла на целој деоници 10 (десет) тона гвожђа, 5 вагона и 70 мушкараца у времену од 4 часа и 10 минута, просечном брзином од 3,9 km на час. Догађај је био толико успешан да је Енглеска постала водећи центар за експериментисање и развој парне локомотиве.

Тревитик је наставио своје огледе на парни погон, израдом још три локомотиве, закључно са „Ухвати ме, ко може“, 1808. Само четири године касније, двоцилиндрична локомотива „Саламанка“ коју је израдио Метју Мари представљена је 1812. године за Мидлтон Железницу. Године 1825, Џорџ Стивенсон је израдио „Локомотиву“ за железницу Стоктон - Дарлингтон, у североисточној Енглеској, која је прва јавна железничка пруга у свету. Године 1829., израдио је „Ракету“ са којом је победио на јавном такмичењу у брзини са другим локомотивама, а за пругу Рејнхил, завршену деоницу будуће главне пруге Ливерпул - Манчестер. Ови успеси довели су Стивенсона у ситуацију да оснује фирму која ће постати најеминентнији произвођач парних локомотива коришћених на пругама Велике Британије, Сједињених Држава и широм Европе.[7] У САД прве локомотиве су почеле да се праве 1829. године у Балтимору и Охају. Мада су бројне прве локомотиве у раним данима америчке железнице увожене из Британије.

Уједињено Краљевство[уреди]

Тревитикова Коулбрукдејлска локомотива из 1802. године

Најраније жељезнице су користиле коње за вучу кола дуж железничке пруге.[8] Године 1784, Вилијам Мердок, шкотски изумитељ, изградио је прототип малих размера парне локомотиве у Бирмингему.[9] Парну железничку локомотиву пуне величине је предложио Вилијам Рејнолдс око 1787. године.[10] Један рани радни модел парне железничке локомотиве је дизајнирао и конструисао пионир пароброда Џон Фич у САД током 1794.[11] Његова парна локомотива је користила точкове са унутрашњим усмеривачима који су вођени шинама или пругом. Овај модел још увек постоји у музеју Историјског друштва Охаја у Коламбусу.[12] Аутентичност и датум израде ове локомотиве оспоравају поједини стручњаци. Употребљив парни воз је морао да сачека проналазак парне машине високог приртиска Ричарда Тревитика, који је увео у употребу парне локомотиве.[13]

Прва локомотива пуне радне снаге, била је 3 ft (914 mm) колосечна Коулбрукдејлска локомотива, коју је Тревитик изградио 1802. године. Она је била направљена за Коулбрукдејлску жељезару у Шропширу у Уједињеном Краљевству, мада евиденција о њеном раду на тој локацији није сачувана.[14] Дана 21. фебруара 1804. догодило се прво забележено путовање жељезницом на парну вучу, при чему је једна друга Тревитикова локомотива вукла воз дуж 4 ft 4 in (1.321 mm) колосека од Пенидарен жељезаре, у близини Мердир Тидфила до Аберкнона у Јужном Велсу.[15][16] У пратњи Ендру Вивијана, ова локомотива је углавном успешно радила.[17] Њен дизајн је садржао бројне важне иновације, међу којима је била употреба паре високог притиска чиме је редукована тежина машине и повећана ефикасност.

Тревитик је посетио област Њукасла 1804. године, где га је дочекала заинтересована публика власника рудника угља и инжењера. Та посета је била толико успешна да је угљенокопна железница североисточне Енглеске постала водећи центар за експериментисање и развој парне локомотиве.[18] Тревитик је наставио са својим експериментима парног погона на још три локомотиве, завршавајући са верзијом званом Нек' ме ухвати ко може 1808. године.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „John Blenkinsop - English inventor”. 
  2. ^ Kirby, Maurice W. (2002). The Origins of Railway Enterprise: The Stockton and Darlington Railway 1821–1863. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89280-3. 
  3. ^ Ellis, Hamilton (1968). The Pictorial Encyclopedia of Railways. pp. 24-30. Hamlyn Publishing Group.
  4. ^ "Magnificent Mallard: World's fastest steam locomotive". BBC. 17 February 2018
  5. ^ Николић, Јездимир (1980). Историја железница : Србије, Војводине, Црне Горе и Косова. Београд: Завод за новинско-издавачку и пропагандну делатност. стр. 10. 
  6. ^ „Воз”. Блог Драгана Радмиловића. Приступљено 3. 2. 2019. 
  7. ^ Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 6, Skadar-Žvale. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 1969. стр. 188. 
  8. ^ Payton, Philip (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 
  9. ^ Gordon, W.J. (1910). Our Home Railways, volume one. London: Frederick Warne and Co. стр. 7—9. 
  10. ^ The Railway Magazine, Volume 150. IPC Business Press.2004., page 11. Google Books.
  11. ^ Tzanakakis, Konstantinos (2013). „The Railway Track and Its Long Term Behaviour: A Handbook for a Railway Track of High Quality”. Springer Science & Business Media — преко Google Books. 
  12. ^ „The Legacy of JOHN FITCH » Craven-Hall.org”. www.craven-hall.org. 
  13. ^ Yetman, David S. (2010). „Without a Prop”. Dog Ear Publishing — преко Google Books. 
  14. ^ Trevithick, Francis (1872). Life of Richard Trevithick: With an Account of His Inventions, Volume 1. E.&F.N.Spon. 
  15. ^ „Richard Trevithick's steam locomotive | Rhagor”. Museumwales.ac.uk. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2011. Приступљено 3. 11. 2009. 
  16. ^ „Steam train anniversary begins”. BBC. 21. 2. 2004. Приступљено 13. 6. 2009. »A south Wales town has begun months of celebrations to mark the 200th anniversary of the invention of the steam locomotive. Merthyr Tydfil was the location where, on 21 February 1804, Richard Trevithick took the world into the railway age when he set one of his high-pressure steam engines on a local iron master's tram rails« 
  17. ^ Payton, Philip (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 
  18. ^ Garnett, A.F. (2005). Steel Wheels. Cannwood Press. стр. 18—19. 

Литература[уреди]

  • Trevithick, Francis (1872). Life of Richard Trevithick: With an Account of His Inventions, Volume 1. E.&F.N.Spon. 
  • Gordon, W.J. (1910). Our Home Railways, volume one. London: Frederick Warne and Co. стр. 7—9. 
  • Payton, Philip (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 
  • Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 6, Skadar-Žvale. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 1969. стр. 188. 
  • Николић, Јездимир (1980). Историја железница : Србије, Војводине, Црне Горе и Косова. Београд: Завод за новинско-издавачку и пропагандну делатност. стр. 10. 
  • Kirby, Maurice W. (2002). The Origins of Railway Enterprise: The Stockton and Darlington Railway 1821–1863. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89280-3. 
  • Broggie, Michael (2014), Walt Disney's Railroad Story: The Small-Scale Fascination That Led to a Full-Scale Kingdom (4th изд.), The Donning Company Publishers, ISBN 978-1-57864-914-3 
  • C. E. Wolff, Modern Locomotive Practice: A Treatise on the Design, Construction, and Working of Steam Locomotives (Manchester, England, 1903)
  • Henry Greenly, Model Locomotive (New York, 1905)
  • G. R. Henderson, Cost of Locomotive Operation (New York, 1906)
  • W. E. Dalby, Economical Working of Locomotives (London, 1906)
  • A. I. Taylor, Modern British Locomotives (New York, 1907)
  • E. L. Ahrons, The Development of British Locomotive Design (London, 1914)
  • E. L. Ahrons, Steam Engine Construction and Maintenance (London, 1921)
  • J. F. Gairns, Locomotive Compounding and Superheating (Philadelphia, 1907)
  • Angus Sinclair, Development of the Locomotive Engine (New York, 1907)
  • Vaughn Pendred, The Railway Locomotive, What it is and Why it is What it is (London, 1908)
  • Brosius and Koch, Die Schule des Lokomotivführers (thirteenth edition, three volumes, Wiesbaden, 1909–1914)
  • G. L. Fowler, Locomotive Breakdowns, Emergencies, and their Remedies (seventh edition, New York, 1911)
  • Fisher and Williams, Pocket Edition of Locomotive Engineering (Chicago, 1911)
  • T. A. Annis, Modern Locomotives (Adrian Michigan, 1912)
  • C. E. Allen, Modern Locomotive (Cambridge, England, 1912)
  • W. G. Knight, Practical Questions on Locomotive Operating (Boston, 1913)
  • G. R. Henderson, Recent Development of the Locomotive (Philadelphia, 1913)
  • Wright and Swift (editors) Locomotive Dictionary (third edition, Philadelphia, 1913)
  • Roberts and Smith, Practical Locomotive Operating (Philadelphia, 1913)
  • E. Prothero, Railways of the World (New York, 1914)
  • M. M. Kirkman, The Locomotive (Chicago, 1914)
  • C. L. Dickerson, The Locomotive and Things You Should Know About it (Clinton, Illinois, 1914)
  • P. W. B. Semmens, A. J. Goldfinch, How Steam Locomotives Really Work (Oxford University Press, US). 2004. ISBN 978-0-19-860782-3.
  • Gerald A Dee, A Lifetime of Railway Photography in Photographer Profile, Train Hobby Publications, Studfield, 1998. (Australian steam)
  • Swengel, F. M. The American Steam Locomotive; Vol. 1. The Evolution of the American Steam Locomotive, Midwest Rail Publication, Iowa, 1967.
  • Раков В. А. Локомотивы отечественных железных дорог 1845–1955 Транспорт, Москва, 1995
    (Rakov V.A. Locomotives of fatherland's railways 1845–1955 Transport, Moscow, 1995 (in Russian))
  • J.J.G. Koopmans: The fire burns much better ... NL-Venray. 2006. ISBN 978-90-6464-013-1.

Спољашње везе[уреди]