Парна локомотива

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Британска парна локомотива класе „Краљ“
Звук парне локомотиве класе „Краљ“.

Парна локомотива је железничка локомотива која за свој погон користи снагу из парне машине.

Ове локомотиве користе за гориво неки запаљив чврст материјал, обично је то угаљ, дрво или кокс, а ради добијања водене паре у котлу, која под притиском врши механички рад, односно окреће точкове. Чврсто гориво и залихе воде се преносе са локомотивом, на самој локомотиви или на вагонима које вуче за собом.

Парне локомотиве су прво развијене у Великој Британији током раног 19. века и доминирале су железничким превозом до средине 20. века.

Од 1920-их су постепено замењиване дизел и електричним локомотивама.

Порекло и развој[уреди]

Парна локомотива ЈЖ 83-173 са пуним тендером узаног колосека на музејској-туристичкој железници Шарганска осмица.

Како је развој парних машина напредовао у 18. веку, бројни покушаји су начињени за њихову примену на друму или железничку употребу. Године 1784., Вилијам Мердок, израдио је прототип парне друмске локомотиве у Британији. Један од првих радних модела парне железничке локомотиве конструисан је од стране пионира у изради пароброда Џона Фича у САД-у највероватније између 1780-их и 1790-их. Његова парна локомотива још увек постоји у Историјском музеју државе Охајо. Године 1802., Ричард Тревитик, енглески проналазач унапредио је парну машину увођењем бројних значајних иновација, а које су се тицале принципа рада под високим притиском паре што је довело до смањење тежине машине али и до повећања радне ефикасности. Тревитик је склопио пословни уговор да са једном својом парном машином високог притиска превози руду гвожђа у Јужном Велсу. Уз помоћ Реса Џонса, металског радника и под надзором Самјуела Хомфреја, власника рудника, Тревитик је монтирао своју парну машину на точкове и на тај начин претворио је у локомотиву. Наредне године 1803., Тревитик је продао патенте Самјуелу Хомфреју чиме је овај постао власник локомотиве. Хомфреј је толико био одушевљен Тревитиковом локомотивом да се опкладио, у суму од 500 гвинеја, са својим конкурентом и власником рудника гвожђа, Ричардом Крејсом, да ће његова парна локомотива вући гвоздену руду тежине 10 тона на удаљености од 16 километара. Уз велико интересовање јавности, 21. фебруара 1804. године, успешно је превезла на целој деоници 10 (десет) тона гвожђа, 5 вагона и 70 мушкараца у времену од 4 часа и 10 минута, просечном брзином од 3,9 километара на час. Догађај је био толико успешан да је Енглеска постала водећи центар за експериментисање и развој парне локомотиве.

Тревитик је наставио своје огледе на парни погон, израдом још три локомотиве, закључно са „Ухвати ме, ко може“, 1808. Само четири године касније, двоцилиндрична локомотива „Саламанка“ коју је израдио Метју Мари представљена је 1812. године за Мидлтон Железницу. Године 1825., Џорџ Стивенсон је израдио „Локомотиву“ за железницу Стоктон - Дарлингтон, у североисточној Енглеској, која је прва јавна железничка пруга у свету. Године 1829., израдио је „Ракету“ са којом је победио на јавном такмичењу у брзини са другим локомотивама, а за пругу Рејнхил, завршену деоницу будуће главне пруге Ливерпул - Манчестер. Ови успеси довели су Стивенсона у ситуацију да оснује фирму која ће постати најеминентнији произвођач парних локомотива коришћених на пругама Велике Британије, Сједињених Држава и широм Европе. У САД прве локомотиве су почеле да се праве 1829. године у Балтимору и Охају. Мада су бројне прве локомотиве у раним данима америчке железнице увожене из Британије.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]