Железница

С Википедије, слободне енциклопедије
Мапа светске железничке мреже

Железница је назив за саобраћајни систем где се возила крећу по стално постављеној металној подлози - челичним шинама. Две шине заједно чине колосек. За разлику од друмског превоза, где се возила крећу по припремљеној равној површини, шинска возила су вођена колосецима којима се крећу. Шине се обично састоје од челичних шина, уграђених на прагове постављене у туцаник, на којима се креће возни парк, обично опремљен металним точковима.

Железничка станица
ICE, воз велике брзине Немачких железница
Музејски путнички воз на Шарганској осмици

Историја[уреди | уреди извор]

Историја железничког саобраћаја почела је у праисторијским временима.

Древни системи[уреди | уреди извор]

Докази указују на то да је Диолкос поплочана стаза била дуга 6 до 8,5 km, која је превозила чамце преко Коринтске превлаке у Грчкој од око 600. године п. н. е.[1][2][3][4][5] Возила која су вукли људи и животиње кретала су се у жљебовима у кречњаку, који је обезбедио елемент колосека, спречавајући вагоне да напусте предвиђену трасу. Диолкос је био у употреби преко 650 година, најмање до 1. века нове ере.[5] Поплочане стазе су такође касније изграђене у римском Египту.[6]

Железничка возила[уреди | уреди извор]

Возна средства у систему железничког транспорта углавном наилазе на мањи отпор трења у односу на друмска возила са гуменим точковима, те се путнички и теретни вагони могу спајати у дуже возове. Погон за кретање обезбеђују локомотиве,[7] које или црпе електричну енергију из система за електрификацију железнице или производе сопствену снагу, обично дизел моторима или, историјски гледано, парним машинама. Већину колосека прати систем сигнализације.

Железнички саобраћај[уреди | уреди извор]

Железнички саобраћај је врста транспорта где се превоз робе или путника врши вагонима који се крећу по прузи уз локомотивску вучу. Превоз на јавним пругама организује железничко предузеће, које обезбеђује превоз између железничких станица или корисника из привреде. Железнице су сигуран систем копненог превоза у поређењу са другим облицима превоза.[Nb 1] Железнички превоз је способан за остваривање високог нивоа путничког и теретног искоришћења и енергетске ефикасности, али је често мање флексибилан и капитално интензивнији од друмског превоза, када се разматрају нижи нивои саобраћаја.

Основне карактеристике железничког саобраћаја[уреди | уреди извор]

Основне карактеристике железничког саобраћаја су:

Позитивне
  • висока пропусна и превозна способност
  • превоз независно од климатских услова
  • непосредна веза магистралних и пратећих колосека
  • масовност превоза
Негативне
  • ограничен маневар
  • велика почетна улагања[8]

Развој железница[уреди | уреди извор]

Рударска колица из 16. века

Први вагончићи на пругама употребљавали су се још у 16. веку у Немачкој и Енглеској за превоз ископане руде. Вагончиће су вукли коњи. У градовима коњи су вукли вагоне железницом и тако превозили нижу класу.[9]

Енглески инжењер Џорџ Стивенсон изумео је прву парну локомотиву. Могла је брзином пешака вући неколико рудничких вагона. Градњом удобнијих вагона, почео је теретни и путнички развој железница.

Прва јавна железничка веза успостављена је 1825. између енглеских градова Стоктона и Дарлингтона.

После споре парне железнице настале су дизелске, па модерне електричне железнице.

Железница се састоји од инфраструктуре (шине), локомотиве, вагони (путнички и или теретни) и других помоћних објеката.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ According to [Bradbury, Norman (новембар 2002). Face the facts on transport safety (PDF). Railwatch (Извештај). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 10. 2010. г. ], railways are the safest on both a per-mile and per-hour basis, whereas air transport is safe only on a per-mile basis.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Verdelis, Nikolaos: "Le diolkos de L'Isthme", Bulletin de Correspondance Hellénique, Vol. 81 (1957), pp. 526–529 (526)
  2. ^ Cook, R. M. (1979). „Archaic Greek Trade: Three Conjectures”. The Journal of Hellenic Studies. 99: 152—155. JSTOR 630641. S2CID 161378605. doi:10.2307/630641. 
  3. ^ Drijvers, Jan Willem (1992). „Strabo VIII 2,1 (C335): ΠΟΡΘΜΕΙΑ and the "Diolkos"”. Mnemosyne. 45 (1): 75—78. JSTOR 4432110. 
  4. ^ Raepsaet, G. & Tolley, M.: "Le Diolkos de l'Isthme à Corinthe: son tracé, son fonctionnement", Bulletin de Correspondance Hellénique, Vol. 117 (1993), pp. 233–261 (256)
  5. ^ а б Lewis & Rees 2001, стр. 8–19
  6. ^ Fraser, P. M. (децембар 1961). „The ΔΙΟΛΚΟΣ of Alexandria”. The Journal of Egyptian Archaeology. 47: 134—138. JSTOR 3855873. doi:10.2307/3855873. 
  7. ^ Fowler, George Little (1906). Locomotive dictionary; an illustrated vocabulary of terms which designate American Railroad locomotives, their parts, attachments and details of construction, with definitions and illustrations of typical British locomotive practice; five thousand one hundred and forty-eight illustrations (PDF). New York: The Railroad Gazette. 
  8. ^ Транспортне способности - капацитет транспорта
  9. ^ „Зашто и како смо коње заменили аутомобилима?”. Стартит. јун 2016. Приступљено 17. 01. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]