Пређи на садржај

Педро Алварес Кабрал

С Википедије, слободне енциклопедије
Педро Алварес Кабрал
Педро Алварес Кабрал
Датум рођења1467.
Место рођењаБелмонте, Краљевина Португалија
Датум смрти1520.
Место смртиСантарем, Краљевина Португалија

Педро Алварес Кабрал[А] (порт. Pedro Álvares Cabral; око 1467 — 1520) је био португалски племић, војни заповедник, истраживач и поморац, који је 22. априла 1500. године био први Европљанин који је открио Бразил. Године 1500, Кабрал је спровео прво знатно истраживање североисточне обале Јужне Америке и прогласио је португалском. Док детаљи Кабраловог раног живота нису детаљно познати, зна се да је потицао из мање племићке породица и да је имао добро образовање. Он је именован за предводника експедиције за Индију 1500. године, након Васко да Гамине новоотворене руте око Африке. Циљ је био да се врате са вредним зачинима и да успоставе трговинске односе у Индији - заобилазећи монопол на трговину зачинима, који је у то време био у рукама арапских, турских и италијанских трговаца. Иако је претходна експедиција Васка да Гаме у Индију, на њеној морској рути, забележила знакове земље западно од јужног Атлантског океана (1497), Кабрал је предводио прву познату експедицију која је додирнула четири континента: Европу, Африку, Америку, и Азију.[1][2][3][4][5]

Откриће Бразила

[уреди | уреди извор]
Реплика Кабраловог брода Anunciação у Бразилу

Рођен је у Белмонтеу у Португалу, као трећи син Фернана Кабрала, гувернера једне провинције у Португалу. Мајка му је припадала потомцима првог португалског краља.

Португалски краљ Мануел I сматрао је да Педро треба да настави рад Васка да Гаме, па му је дао задатак да дође до Индије и успостави сталне трговачке односе. Добио је и задатак да покрсти становништво на било који начин, па и кориштењем силе. Пошто су се надали успостави трговачких односа, трговци из Фиренце су као свој допринос експедицији опремили бродове. Експедицији су се прикључили и свештеници. Експедиција се састојала од 13 бродова и 1500 људи. Међу капетанима бродова били су Бартоломео Дијас, Перо Ваз де Камиња, Санчо де Товар и Николау Коељо. Васко да Гама је дао потребне упуте за ту експедицију.

Флота је испловила 9. марта 1500. из Лисабона. До Зеленортских острва је пловио уз афричку обалу. Након Зеленортских острва дошло је до олује. Један од капетана флоте је био присиљен да се са својим бродом врати у Лисабон. Кабрал је одлучио да избегне олују у Гвинејском заливу, па је настојао да плови у југозападном смеру. Дошли су 22. априла 1500. до Бразила. Кабрал се искрцао 23. априла. Целу флоту су усидрили у луци Порто Сегуро. Кабрал је закључио да новооткривена земља лежи источно од линије из Тордесиљаса, по којој је папа поделио свет на шпански и португалски. Мислио је да је то неко острво, па је новој земљи дао име Острво правог крста. Острво је прогласио португалским поседом. Одмах је послао један брод са капетаном Гаспаром ди Лемосом у Португал да јави ту важну вест.

Главни командант флоте

[уреди | уреди извор]
Мапа која приказује јужни Атлантик и западни Индијски океан са две уцртане руте које иду око јужног врха Африке
Рута којом се кретао Кабрал од Португала до Индије 1500. (црвено), и повратна рута (плаво)

Дана 15. фебруара 1500, Кабрал је именован за Capitão-mor (дословно мајор-капетан, или главног команданта) флоте која је пловила за Индију.[6] Тада је био обичај да португалска круна поставља племиће у поморске и војне команде, без обзира на искуство или стручну компетенцију.[7] То је био случај са капетанима бродова под Кабраловом командом — већина су били племићи попут њега.[8] Ова пракса је имала очигледна ограничења, пошто је ауторитет могао бити дат веома неспособним и неподобним људима као што је могао да падне на талентоване вође као што су Афонсо де Албукерки или Дом Жоао де Кастро.[9]

Оскудни детаљи су сачувани о критеријумима које је португалска влада користила при избору Кабрала за шефа индијске експедиције. У краљевском указу којим се он именује главнокомандујућим једини разлози су „заслуге и служба“. Ништа се више не зна о овим квалификацијама.[10] Историчар Вилијам Гринли је тврдио да га је краљ Мануел I „несумњиво добро познавао на двору“. То, уз „углед породице Кабрал, њихову неупитну лојалност Круни, Кабралов лични изглед и способност коју је показао на двору и у савету, су били важни фактори“.[11] У његову корист је могао ићи и утицај двојице његове браће који су седели у Краљевском савету.[11] С обзиром на политичке интриге присутне на двору, Кабрал је можда био део фракције која је допринела његовом именовању.[11] Историчар Малин Њуит се слаже са неком врстом скривеног маневрисања, и изјавио је да је избор Кабрала „био намерни покушај да се уравнотеже интереси ривалских фракција племићких породица, јер изгледа да није имао другог квалитета за препоруку и да није познато да је имао искуство у командовању великим експедицијама.“[12]

Кабрал је постао војни начелник, док су далеко искуснији навигатори упућени у експедицију да му помогну у поморским питањима.[13] Најважнији од њих су били Бартоломеу Дијас, Диого Дијас и Никола Коељо.[14] Они су, заједно са осталим капетанима, командовали са 13 бродова[15] и 1500 људи.[16] Од овог контингента, 700 су били војници, иако су већина били обични људи који нису имали никакву обуку или претходно искуство у борби.[17]

Флота је имала две дивизије. Прва дивизија је била састављена од девет бродова (карака) и две заобљене каравеле, а упутила се ка Каликуту у Индији са циљем успостављања трговинских односа и постаје. Друга дивизија, састављена од једног брода и једне округле каравеле, испловила је за луку Софала у данашњем Мозамбику.[18] У замену за вођење флоте, Кабрал је имао право на 10.000 крузадоса (стара португалска валута која одговара приближно 35 kg злата) и право да о свом трошку купи 30 тона (33 кратких тона; 30 дугих тона) бибера за траспорт назад у Европу. Бибер се тада могао препровати, без пореза португалској круни.[19] Такође му је дозвољено да увезе 10 кутија било које друге врсте зачина, без царине.[19] Иако је путовање било изузетно опасно, Кабрал је имао изгледе да постане веома богат човек ако се безбедно врати у Португал са тим теретом. Зачини су тада били ретки у Европи и веома тражени.[19]

Ранија флота је била прва која је стигла до Индије обилазећи Африку. Ту експедицију је предводио Васко да Гама, и вратила се у Португалију 1499. године.[20] Португалија је деценијама тражила алтернативни пут ка истоку, како би заобишла Средоземно море које је било под контролом италијанских поморских република и Отоманског царства. Португалски експанзионизам је првобитно покретало налажење пута ка Индији, а касније и светској колонизацији. Жеља за ширењем католичког хришћанства на паганске земље била је још један фактор који је мотивисао истраживање. Постојала је и дуга традиција потискивања муслимана, која је проистекла из борбе Португалије за државност против Мавара. Борба се прво проширила на северну Африку и на крају на Индијски потконтинент. Додатна амбиција која је подстакла истраживаче била је потрага за митским свештеником Јованом — моћним хришћанским краљем са којим би се могао склопити савез против ислама. Коначно, португалска круна је тражила учешће у уносној западноафричкој трговини робовима и златом, као и индијској трговини зачинима.[21]

Одлазак и долазак у нову земљу

[уреди | уреди извор]
Слика која приказује палубу дрвеног једрењака на којој стоји група људи који показују према хоризонту и са једрима неколико других бродова видљивим у позадини
Кабрал (у средини лево, показује) први пут види бразилско копно 22. априла 1500. године.

Флота под командом 32-годишњег Кабрала кренула је из Лисабона 9. марта 1500. у подне. Претходног дана одржан је јавни испраћај који је укључивао мису и прославе којима су присуствовали краљ, његов двор и огромна маса народа.[22] Ујутро 14. марта, флотила је прошла Гран Канарију, на Канарским острвима.[23][24] Пловили су даље до Зеленортских острва, португалске колоније која се налази на западноафричкој обали, до које су дошли 22. марта.[23][25] Следећег дана, нау којим је командовао Васко де Атаиђе са 150 људи је нетрагом нестао.[26] Флота је прешла Екватор 9. априла и отпловила на запад што је даље могуће од афричког континента у навигационој техници која је била позната као volta do mar (дословно „окрет мора“).[27][28] Морске алге су примећене 21. априла, због чега су морнари веровали да се приближавају обали. То се показало тачним следећег поподнева, у среду 22. априла 1500. године, када се флота усидрила у близини онога што је Кабрал крстио планинуе Паскоал („Ускршња планина“, то је била недеља Ускрса). Место се налази на североисточној обали данашњег Бразила.[29]

Слика која приказује чамац у коме се налазе оклопници који веслају са бродова на хоризонту на обалу препуну људи у натколеницама, док у позадини домородац клечи пред малом групом Европљана са великим белим транспарентом са црним крстом
Романтичан приказ Кабраловог првог искрцавања на Острво правог крста (данашњи Бразил). Види се на обали (у средини) како стоји испред оклопника, који носи барјак Христовог реда.

Португалци су открили становнике на обали, а капетани свих бродова окупили су се на главном Кабраловом броду 23. априла.[30] Кабрал је наредио Николау Коељу, капетану који је имао искуства са Васко да Гаминог путовања у Индију, да изађе на обалу и успостави контакт. Он је крочио на копно и разменио поклоне са староседеоцима.[31] Након што се Коељо вратио, Кабрал је повео флоту на север, где се након путовања од 65 km (40 mi) дуж обале усидрио 24. априла у ономе што је главнокомандујући назвао Порто Сегуро (Безбедна лука).[32] То место је било природна лука, а Афонсо Лопес (пилот водећег брода) довео је два домородца да се посаветују са Кабралом.[33]

Као и у првом контакту, састанак је био пријатељски и Кабрал је мештанима уручио поклоне.[34] Становници су били ловци-сакупљачи каменог доба, којима су Европљани доделили колективну ознаку „Индијанци”. Мушкарци су скупљали храну вребањем дивљачи, пецањем и тражењем хране, док су се жене бавиле земљорадњом малих размера. Били су подељени на безбројна супарничка племена. Племе које је Кабрал упознао било је Тупиниквим.[35] Неке од ових група биле су номадске, а друге седентарне - имале су знање о ватри, али не и о обради метала. Неколико племена практиковало је канибализам.[36] Дана 26. априла, како се појављивало све више и више радозналих и пријатељских домородаца, Кабрал је наредио својим људима да изграде олтар у унутрашњости, где се одржавала хришћанска миса — прва која се славила на тлу онога што ће касније постати Бразил. Он је, заједно са посадама бродова, учествовао.[37]

Следеће дане су провели у обнављању залиха воде, хране, дрвета и других потребштина. Португалци су такође изградили масиван — вероватно 7 m (23 ft) дуг дрвени крст. Кабрал је утврдио да се нова земља налази источно од линије разграничења између Португала и Шпаније која је наведена у Уговору из Тордесиљаса. Територија је тако била унутар сфере додељене Португалу. Да би се прославило право Португала на земљу, подигнут је дрвени крст и друга верска служба је одржана 1. маја.[32][38] У част крста, Кабрал је новооткривену земљу назвао Иља де Вера Круз (Острво правог крста).[39] Следећег дана брод за снабдевање под командом Гаспара де Лемоса[40][41] или Андреа Гонсалвеса[42] (извори се сукобљавају око тога ко је послат)[43] вратио се у Португалију да обавести краља о открићу.

Наставак путовања до Индије

[уреди | уреди извор]

Кабрал је наставио путовање 3. маја 1500, да би остварио циљ мисије, да се дође до Индије. При крају маја приближавали су се Рту добре наде, где их је снашло велико невреме. Изгубили су 29. маја 1500. четири брода укључујући и онај на коме је био Бартоломео Дијас. Кабрал је имао упола мању флоту од оне која је испловила из Лисабона. Дошао је 15. јула до Софале у Мозамбику и 20. јула до Мозамбика. У Мозамбику је био лепо дочекан. Упловио је у Килву 26. јула, али ту се није могао нагодити са локалним владарем. Срдачно је дочекан 2. августа у Малинди у Кенији. Ту је нашао и познаваоца мора, који ће му показати пут до Индије. Брод којим је командовао Дијего Дијас одвојио се у невремену и открио ново острво Мадагаскар. Кабрал је наставио према Индији да би трговао са бибером и другим зачинима.

Стигао је у Каликуту (Кожикоде) 13. септембра 1500. По договору са муслиманским владарем успоставио је трговачку постају у Каликуту. Међутим, избио је сукоб са арапским трговцима, јер су они до тада имали монопол на трговину са Индијом. Муслимани су упали у Кабралову постају и побили много Португалаца. Кабрал је за одмазду са бродова два дана пуцао на град и заробио неколико муслиманских мањих бродова са посадама.

У Кочину и Кануру јужно од Каликута закључио је уносне споразуме. Раџа од Кочина га је лепо примио и прихватио, да се ту успоставе португалске трговачке постаје и да се започне трговина са Португалом. Кабрал је 16. јануара 1501. кренуо натраг у Португал. У Португал је стигао 23. јуна 1501. са само 4 брода од 13, колико их је кренуло на пут.

Његов лик се налази на бразилским кованицама од 1 сентава.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Његово име је спеловано током његовог живота као: "Pedro Álveres Cabral", "Pero Álvares Cabral", "Pedr'Álváres Cabral", "Pedrálvares Cabral", "Pedraluarez Cabral", између осталог. У овом чланку се користи најчешће коришћено спеловање. Погледајте: McClymont 1914, стр. 1, Tomlinson 1970, стр. 22, Calmon 1981, стр. 44, Capistrano de Abreu 1976, стр. 25, Greenlee 1995, стр. 190.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Diffie & Winius 1977, стр. 187.
  2. ^ Lunde 2005.
  3. ^ Lima 2012, стр. 189.
  4. ^ Duarte Nuno G. J. Pinto da Rocha 2004.
  5. ^ Belvederi 1998, стр. 203.
  6. ^ See:
  7. ^ Boxer 2002, стр. 128.
  8. ^ Bueno 1998, стр. 18.
  9. ^ Boxer 2002, стр. 312.
  10. ^ Bueno 1998, стр. 34.
  11. ^ а б в Greenlee 1995, стр. xli.
  12. ^ Newitt 2005, стр. 65.
  13. ^ Bueno 1998, стр. 37.
  14. ^ See:
  15. ^ See:
  16. ^ See:
  17. ^ Bueno 1998, стр. 38.
  18. ^ Bueno 1998, стр. 22.
  19. ^ а б в Bueno 1998, стр. 26.
  20. ^ Bueno 1998, стр. 88.
  21. ^ Boxer 2002, стр. 34–41.
  22. ^ See:
  23. ^ а б Vianna 1994, стр. 43.
  24. ^ Bueno 1998, стр. 42.
  25. ^ Bueno 1998, стр. 43.
  26. ^ See:
  27. ^ Diffie & Winius 1977, стр. 189.
  28. ^ Bueno 1998, стр. 45.
  29. ^ See:
  30. ^ Bueno 1998, стр. 89.
  31. ^ Bueno 1998, стр. 90.
  32. ^ а б Vianna 1994, стр. 44.
  33. ^ Bueno 1998, стр. 95.
  34. ^ Bueno 1998, стр. 97.
  35. ^ Boxer 2002, стр. 98–100.
  36. ^ Boxer 2002, стр. 98.
  37. ^ Bueno 1998, стр. 100.
  38. ^ Bueno 1998, стр. 106–108.
  39. ^ Bueno 1998, стр. 109.
  40. ^ Bueno 1998, стр. 110.
  41. ^ Greenlee 1995, стр. xx.
  42. ^ McClymont 1914, стр. 21.
  43. ^ Diffie & Winius 1977, стр. 193.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Greenlee, William Brooks (1938). The Voyage of Pedro Álvares Cabral to Brazil and India: From Contemporary Documents and Narratives. Laurier Books Limited. ISBN 978-81-206-1040-8. 
  • Abramo, Alcione (1969). Grandes Personagens da Nossa História (на језику: Portuguese). 1. São Paulo: Abril Cultural. 
  • Alves Filho, João (1997). Nordeste: estratégias para o sucesso : propostas para o desenvolvimento do Nordeste brasileiro, baseadas em experiências nacionais e internacionais de sucesso (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Mauad Consultoria e Planejamento Editorial. ISBN 978-85-85756-48-2. 
  • Barata, Mário (1991). O descobrimento de Cabral e a formação inicial do Brasil (на језику: Portuguese). Coimbra: Biblioteca Geral da Universidade de Coimbra. 
  • Belvederi, Rafaell (1998). „Cristoforo Colombo: un problema di storia e di valori”. Revista da Faculdade de Letras. Lisboa: Universidade de Lisboa. 5 (23). ISSN 0870-6336. Приступљено 30. 10. 2014. 
  • Berrini, Beatriz (2000). Eça de Queiroz: a ilustre casa de Ramires : cem anos (на језику: Portuguese). São Paulo: EDUC. ISBN 978-85-283-0198-4. 
  • Boxer, Charles R. (2002). O império marítimo português 1415–1825 (на језику: Portuguese). São Paulo: Companhia das Letras. ISBN 978-85-359-0292-1. 
  • Bueno, Eduardo (1998). A viagem do descobrimento: a verdadeira história da expedição de Cabral (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Objetiva. ISBN 978-85-7302-202-5. 
  • Calmon, Pedro (1975). História de D. Pedro II. 5 v (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: José Olympio. 
  • Calmon, Pedro (1981). História do Brasil (на језику: Portuguese) (4th изд.). Rio de Janeiro: José Olympio. 
  • Capistrano de Abreu, João; José Honório Rodrigues (1976). Capítulos de História Colonial, 1500–1800 (на језику: Portuguese). 1 (6th изд.). Rio de Janeiro: Civilização Brasileira. 
  • Diffie, Bailey W.; Winius, George D. (1977). Foundations of the Portuguese empire, 1415–1580. Europe and the World in the Age of Expansion. 1. Minneapolis: University of Minneapolis Press. ISBN 978-0-8166-0782-2. 
  • Duarte Nuno G. J. Pinto da Rocha (2004). „Cabral, Pedro Álvares”. Navegações Portuguesas. Instituto Camões. Архивирано из оригинала 06. 01. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2014. 
  • Espínola, Rodolfo (2001). Vicente Pinzón e a descoberta do Brasil (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Topbooks. ISBN 978-85-7475-029-3. 
  • Fernandes, Astrogildo (1969). Pedro Álvares Cabral: 500 anos. (на језику: Portuguese). Porto Alegre: Universidade Federal do Rio Grande do Sul. 
  • Kurup, K. K. N. (1997). India's naval traditions: the role of Kunhali Marakkars. New Delhi: Northern Book Centre. ISBN 978-81-7211-083-3. 
  • Lima, Susana (2012). Grandes Exploradores Portugueses. A lfragide Portugal: Publicações D. Quixote. ISBN 9789722050548. 
  • Lunde, Paul (2005). „The Coming of the Portuguese”. Saudi Aramco World. 56 (4). Houston, Texas: Aramco Services. Архивирано из оригинала 31. 10. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2014. 
  • McClymont, James Roxburgh (1914). Pedraluarez Cabral (Pedro Alluarez de Gouvea): his progenitors, his life and his voyage to America and India. London: Strangeways & Sons. 
  • Newitt, M. D. D. (2005). A History of Portuguese Overseas Expansion 1400–1668. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-23980-6. 
  • Pereira, Moacir Soares (1979). Capitães, naus e caravelas da armada de Cabral (на језику: Portuguese). Coimbra: Universidade de Coimbra. 
  • Peres, Damião (1949). O descobrimento do Brasil: antecedentes e intencionalidade (на језику: Portuguese). Porto: Portucalense. 
  • Presser, Margareth (2006). Pequena enciclopédia para descobrir o Brasil (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Senac. ISBN 978-85-87864-74-1. 
  • Ramos, Fábio Pestana (2008). Por mares nunca dantes navegados: a aventura dos Descobrimentos (на језику: Portuguese). São Paulo: Contexto. ISBN 978-85-7244-412-5. 
  • „Revista Trimestral de História e Geografia”. Revista Trimestral de História e Geografia (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Typographia de J. E. S. Cabral. 2 (5). 1840. 
  • Schwarcz, Lilia Moritz (1998). As barbas do Imperador: D. Pedro II, um monarca nos trópicos (на језику: Portuguese) (2nd изд.). São Paulo: Companhia das Letras. ISBN 978-85-7164-837-1. 
  • Smith, Anthony (1990). Explorers of the Amazon. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-76337-8. 
  • Skidmore, Thomas E (2003). Uma História do Brasil (на језику: Portuguese) (4th изд.). São Paulo: Paz e Terra. ISBN 978-85-219-0313-0. 
  • Subrahmanyam, Sanjay (1997). The Career and Legend of Vasco da Gama. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64629-1. 
  • Tomlinson, Regina Johnson (1970). The Struggle for Brazil: Portugal and "the French Interlopers" (1500–1550). New York: Las Americas Pub. Co. 
  • Vainfas, Ronaldo (2001). Dicionário do Brasil colonial (1500–1808) (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Objetiva. ISBN 978-85-7302-320-6. 
  • Varnhagen, Francisco Adolfo de. História Geral do Brasil (на језику: Portuguese). 1 (3rd изд.). São Paulo: Melhoramentos, N/A. 
  • Vianna, Hélio (1994). História do Brasil: período colonial, monarquia e república (на језику: Portuguese) (15th изд.). São Paulo: Melhoramentos. 
  • Vieira, Cláudio (2000). A história do Brasil são outros 500 (на језику: Portuguese). Rio de Janeiro: Record. ISBN 978-85-01-05753-2. 
  • MacClymont, James Roxburgh; Greenlee, William Brooks; Caminha, Pero Vaz de (2009). Pedro Cabral. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Педро_Алварес_Кабрал&oldid=29771222”