Гвинејски залив

Координате: 0° С; 0° И / 0° С; 0° И / 0; 0
С Википедије, слободне енциклопедије
Гвинејски залив
Гвинејски залив, западна обала Африке.
Координате0° С; 0° И / 0° С; 0° И / 0; 0
ПритокеНигер
Земље басенаЛиберија, Обала Слоноваче, Гана, Того, Бенин, Нигерија, Камерун, Екваторијална Гвинеја, Габон, Сао Томе и Принципе, Република Конго, Демократска Република Конго, Ангола
Површина2.350.000 km2 (910.000 sq mi) km2
ОстрваБиоко, Сао Томе, Принсипе, Иљеу Бом Бом, Иљеу Каросу, Елобеј Гранде, Елобеј Чико, Анобон, Кориско, Бобоваси
Гвинејски залив на карти Африке
Гвинејски залив
Гвинејски залив
Водена површина на Викимедијиној остави

Велики Гвинејски залив је део Атлантског океана југозападно од Африке.[1] Залив се сматра Центром света, јер кроз њега пролазе и екватор и Гринички меридијан.[2]

Налази се уз обале држава Гана, Того, Бенин, Нигерија, Камерун, Екваторијална Гвинеја и Габон. Реке које утичу у Гвинејски залив: Нигер, Волта, и Конго.

Име[уреди | уреди извор]

Сматра се да је име Гвинеје локалног порекла, иако су специфичности спорне. Бовил (1995) даје детаљан опис:[1]

За име Гвинеја се обично каже да је искварен облик имена Гана, који су Португалци преузели у Магребу. Садашњи писац то сматра неприхватљивим. Име Гвинеја је било у употреби у Магребу и у Европи дуго пре времена принца Хенрија. На пример, на мапи ђеновљанског картографа Ђованија ди Карињана коју је датирао око 1320. године, који је своје податке о Африци добио од једног сународника у Сијилмаси [древни трговачки град у Северној Африци], налази се Гунују, а у каталонском атласу из 1375. као Гинија. Одломак у Лео [Африканус] (том III, 822) указује на то да је Гвинеја била корумпирани облик Јене (град од 2000 година у централном Малију на реци Нигер), мање познат од Гане, али ипак много векова познат у Магрибу као велико тржиште и седиште учења. Релевантни пасус гласи: „Краљевство Гинеја... које су трговци наше нације звали Гениоа, њени природни становници Гени, Португалци и други народи Европе Гини“. Али чини се вероватнијим да Гвинеја потиче од aguinaou, берберског назива за црнца. Маракеш [град на југоистоку Марока] има капију, изграђену у дванаестом веку, названу Баб Агинау, капија црнаца.[3] Модерна примена имена Гвинеја за обалу датира тек од 1481. Те године Португалци су изградили утврђење Сао Хорхе да Мина (данашња Елмина), на подручју Златне обале, а њиховом краљу Жоану II је дозволио папа Сикст II или Иноћентије VIII] да себе прогласи господаром Гвинеје, што је титула која је преживела до недавног изумирања монархије.

Географија[уреди | уреди извор]

Главна река која излива своје воде у залив је река Нигер.

Дате су различите дефиниције географских граница Гвинејског залива; Међународна хидрографска организација дефинише југозападни део Гвинејског залива као „Б линију од Кап Лопеза (0° 37′ S 8° 43′ E / 0.617° Ј; 8.717° И / -0.617; 8.717), у Габону, северозападно до Ихлеу Гаго Кутинхо (Ilhéu das Rôlas) (0° 01′ S 6° 32′ E / 0.017° Ј; 6.533° И / -0.017; 6.533); а одатле линија од Ихлеу Гаго Кутинхо на северозападу до рта Палмас (4° 22′ N 7° 44′ W / 4.367° С; 7.733° З / 4.367; -7.733), у Либерији.[4]

Острва у Гвинејском заливу[уреди | уреди извор]

Гвинејски залив садржи низ острва, од којих су највећа у ланцу југозапад-североисток, чинећи део Ламерунске линије вулкана.

Анобон, такође познато као Пагалу или Пигалуа, је острво које је део Екваторијалне Гвинеје.[5][6]

Острво Бобоваси је острво на западној обали Африке у Гвинејском заливу које је део Западног региона Гане.[7][8][9]

Биоко је острво у Амбазонском региону Камеруна у Гвинејском заливу под суверенитетом Екваторијалне Гвинеје.

Кориско је острво које припада Екваторијалној Гвинеји.

Елобеј Гранд и Елобеј Чико су два мала острва која припадају Екваторијалној Гвинеји.

Сао Томе и Принсипе (званично Демократска Република Сао Томе и Принсипе) је острвска држава у Гвинејском заливу у којој се говори португалски и која је постала независна од Португалије 1975. Она се налази поред западне екваторијалне обале Африке и састоји се од два острва, Сао Томе и Принсипе. Она се налазе се на удаљености од око 140 km (87 mi) и око 250 and 225 km (155 and 140 mi), респективно, од северозападне обале Габона. Оба острва су део угашеног вулканског планинског ланца. Сао Томе, повеће јужно острво, налази се северно од екватора.

Поморска безбедност[уреди | уреди извор]

Поморску безбедност у Гвинејском заливу пружа 18 суверених држава.[10] Вишеструки институционални мандати се баве поморском безбедношжу у Гвинејском заливу: Економска заједница западноафричких држава (ECOWAS) и Економска заједница централноафричких држава (ECCAS).[10] Поред тога, поморском безбедности у Гвинејском заливу такође се бави Комисија Гвинејског залива (GGC).[10] Поморску безбедност у Гвинејском заливу карактерише не само пиратерија, већ и безброј поморских злочина упркос томе што пиратерија често доминира разговором о поморској безбедности. Према „Приоритетном документу за данске напоре у борби против пиратерија и других врста поморског криминала 2019-2022“, пиратерија и поморски злочин су дефинисани на следећи начин:

Пиратство се може дефинисати као било који незаконит чин насиља, притвора или пљачке почињен у приватне сврхе на отвореном мору против другог брода или авиона.[11] Поморски злочин може укључити оружану пљачку на мору, трговину људима или кријумчарење недозвољене робе, дроге и оружја, илегалан риболов, крађа горива и друго.[11]

Други значајни злочини у Гвинејском заливу су илегални риболов, киднаповање ради откупнине, трговина дрогом и бункерисање нафте.[12] Незаконито складиштење нафте се састоји од напада на бродове који превозе нафту и пресипање нафте у сопствени брод лопова.[10] Након тога се нафта продаје на домаћим и међународним тржиштима.

Киднаповање ради откупа један је од најраспрострањенијих поморских злочина у региону. Између 2018. и 2019. године, број чланова посаде киднапованих у Гвинејском заливу порастао је за 50%, што је довело до тога да регион чини 90% глобалних киднаповања на мору.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Hale, Thomas A. „From the Griot of Roots to the Roots of Griot: A New Look at the Origins of a Controversial African Term for Bard” (PDF). Oral Tradition. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-12-02. г. Приступљено 2008-03-26. 
  2. ^ Rosenberg, Matt (30. 1. 2020). „Where Do the Prime Meridian and the Equator Intersect?”. ThoughtCo. Приступљено 7. 7. 2022. 
  3. ^ Delafosse, Haut-Sénégal-Niger, II, 277-278
  4. ^ „Limits of Oceans and Seas, Draft 4th Edition: North Atlantic Ocean and its Sub-Divisions”. International Hydrographic Organization. 2002. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  5. ^ Ogunu, Oseni (2005). 1994-2003 (на језику: енглески). EMI. ISBN 978-88-307-1718-3. 
  6. ^ II censo de población y II de viviendas 1.994: Análisis demográfico. tema 01. Evaluación y ajuste de datos. tema 02. Estado de población. tema [03]. La fecundidad. tema 04. Análisis de la mortalidad. tema 05. Estudio de la migración. tema 06. Alfabetización, escolarización e instrucción. tema 07. Situación matrimonial y nupcialidad. tema 08. Caracteristicas económicas. tema 09. Análisis de las viviendas. tema 10. Hogares. tema 11. La mujer guineo-ecuatoriana. tema 12. Proyecciones demográficas (12 v.) (на језику: шпански). La Oficina. 1997. 
  7. ^ „Bobowasi Island, Ghana”. itouchMap. Приступљено 16. 7. 2012. 
  8. ^ „Bobowasi Island Travel Map - Ghana”. Mapcarta. Приступљено 2012-11-24. 
  9. ^ „Alternative Energy Africa”. Ae-africa.com. Архивирано из оригинала 14. 10. 2022. г. Приступљено 2012-11-24. 
  10. ^ а б в г Larsen, Jessica. Reconciling international priorities with local needs DENMARK AS A NEW SECURITY ACTOR IN THE GULF OF GUINEA. Danish Institute for International Studies. OCLC 1152018425. Архивирано из оригинала 2022-02-12. г. 
  11. ^ а б Ministry of Foreign Affairs of Denmark. (2019). Priority paper for the Danish efforts to combat piracy and other types of maritime crime 2019-2022. Copenhagen: Ministry of Foreign Affairs of Denmark.
  12. ^ Ministry of Foreign Affairs of Denmark. (2018). Gulf of Guinea Maritime Security Programme, 2019-2021. Copenhagen: Ministry of Foreign Affairs of Denmark.
  13. ^ Nicoloso, Giulia (2020-07-17). „Stark increase in kidnapping at sea in the Gulf of Guinea”. Critical Maritime Routes (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-06-02. г. Приступљено 2021-05-30. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]