Петар Ичко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Ичко
Petar Ichko Katranitsa.jpg
Петар Ичко
Биографија
Пуно име Петар Ичко
Датум рођења 1755.
Место рођења Катраница
 Османско царство
Датум смрти 16. мај 1808.
Место смрти Београд
FLAG Topola.gif Карађорђева Србија
Држављанство  Османско царство
Религија православље
Занимање трговац, драгоман

Петар Ичко (Ичкоглија,[1] Ичкоглић[2]) (Катраница, 1755Београд, 16. мај 1808) је био српски[3] и османски дипломата и трговински агент.

Биографија[уреди]

Петар Ичко је рођен 1755. године у мјесту Катраница у Егејској Македонији. Сели се на сјевер у Смедеревску Паланку, да би прво живјео у Земуну, а потом од средине осамдесетих година 18. вијека долази у Београд, гдје је био трговачки посредник. Добро је знао турски језик и обичаје, као њемачки и француски, и био је вичан дипломатским пословима. Радио је у османској дипломатској служби као драгоман (тумач) код Хаџи Мустафа-паше и отправник послова у османском посланству у Берлину. Током пашиног живота играо је значајну улогу у његовој борби против јањичара и у одржавању контаката измјеђу паше и српских првака. Био је сердар влашког кнеза Мурузија и базрђанбаша (конзул) солунских и земунских трговаца у Београду (1792—1796, 1800—1801). Као представник овог трговачког слоја био је непосредно заинтересован за несметани трговачки промет са Аустријом, нарочито у трговини памуком и кордованом.[4]

Први српски устанак[уреди]

Из Земуна, гдје се склонио од дахија, враћа се у Србију да помогне у подизању Првог српског устанка. Митрополит Стефан Стратимировић, који га је добро познавао, истиче његову способност и признаје утицај. Био је веома добар пријатељ са Јанком Катићем и Алеском Ненадовићем, а послије се спријатељио са Карађорђем.[5] Као представник устаника на преговорима са Турцима у Цариграду 1806. године, заједно са кнезом Милићем из Ћићевца, кнезом Живком Параћинцем и секретаром Стеваном Јевтићем, изнио је српске захтјеве са циљем закључења мира, касније познатог као Ичков мир. Октобра исте године, враћа се са вешћу из Цариграда да је Порта прихватила српске захтјеве да Србија добије независну унутрашњу управу и све тврђаве у земљи, да се протјерају јањичари и крџалије, али под условом да у знак султановог суверенства у Београду буде султанов мухасил са 150 Турака, коме ће српски кнезови предавати годишњи данак Порти. Иако је добио задатак да оде у Цариград и узме царски берат (новембар 1806 — фебруар 1807), до остварења мира није дошло пошто су Срби наставили борбу за коначно ослобођење од Турака.[4]

Био је масон. По оснивању београдског магистрата постао је његов први предсједник 1807. године. У мају 1808. године, када се враћао са једне гозбе у Топчидеру, нагло му је позлило и једва је дошао кући у Београд. Чинили су све да га спасу од отрова, али нијесу могли.[6] Сумњало се да су га отровали пријатељи руског царског прeдставника Константина Родофиникина. Пишући о томе, Милан Милићевић је 1888. године рекао:

„Од кога му је дошла смрт, не знам, али знам, да му Срби морају бити вазда захвални за његове разумне и родољубиве радове...”

Сахрањен је код манастира Раковице.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Ненадовић (1893). стр. 63.
  2. Вукићевић (1905). стр. 265.
  3. Пауновић (1998). стр. 91.
  4. 4,0 4,1 Српски биографски речник: Одабране биографије, Матица српска, Нови Сад
  5. Ћоровић (1997). стр. 407.
  6. Милићевић (1988). стр. 188.
  7. Милићевић (1988). стр. 189.

Литература[уреди]

  • Милићевић Ђ., Милан (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Београд. 
  • Ненадовић, Матија (1893). Ковачевић, Љубомир, ур. Мемоари Проте Матије Ненадовића. Београд. 
  • Вукићевић, Миленко (1905). „Неколико прилога за расветљење Ичкова мира”. Дело. Београд. 34: 265—270. 
  • Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. Београд. 
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих: А-Ш. Београд. 

Спољашње везе[уреди]