Портал:Козара и Поткозарје/31. јул 1941.

Напомена (овдје)

31. јула 1941. године устаници су поставили црвену заставу на 10 метара висок стуб бивше војне извиднице, на једном међу највећим врховима Козаре, на Маслин Баиру. Застава се пркосно вијорила и видјела из Приједора.

Ноћу између 30. и 31. јула 1941. године Костајница била је утврђена. Спољна одбрана на ивици града била је уређена као отпорна тачка у рејону муслиманског гробља, које је повољно за одбрану са правца Вељина Брда. За одбрану града биле су утврђене и четири зграде од опеке на спрат, и то: жандарска касарна, зграде основне школе и општине и кућа Ранчевића. Гарнизон у Костајници је бранило 80 усташа и 10 оружника.

31. јула 1941. године око 3 часа ујутро око 1000 устаника из села тадашње општине Костајница кренуло је у двије колоне према Босанској Костајници. Устаници су имали 15 војничких пушака, 1 пушкомитраљез, неколико ловачких пушака, неколико бомби, а остали су били наоружани сјекирама и гвозденим вилама. Напад је био силовит. Борба се водила неколико часова са усташама и жандарима. Усташе су се у нереду повукле преко Уне у Хрватску Костајницу. У борбама за Костајницу погинуло је 20 устаника и неколико усташа и жандара. Од непријатеља је заплијењен извјестан број пушака и муниције. Улазак устаничке масе у Костајницу завршио се без испада устаника и освете над хрватским становништвом. Послије подне непријатељ је упутио појачања из Хрватске Костајнице и око 18 часова 31. јула 1941. године из Босанске Костајнице повукли су се устаници и организовали Фронт на Баљу.

31. јула 1941. године нападнут је Добрљин, који се налази на путу Нови Град-Костајница, на десној обали Уне. Кроз насеље пролази и жељезничка пруга Нови Град-Хрватска Костајница. Са сјевероисточне, источне и југоисточне стране опкољен је огранцима планинских вијенаца и Козаре (Пастирево), који су повољни за одбрану насеља, а због једног дијела пошумљености (са сјевероистока) и за прикривено прикупљање јединица за напад. Дио терена од пута и пруге ка обали Уне је раван и повољан за одбрану, али тежак за напад. Непријатељске посаде су биле у жандармеријској касарни и згради »Шипада«, које су грађене од тврдог материјала. За одбрану су коришћене тврде зграде и католичка црква, грађена прије рата од тврдог материјала, која се налазила на лијевој страни цесте Добрљин-Костајница. На десној страни било је утврђење на путу који се одваја од цесте за пролаз преко жељезничке пруге ка ријеци Уни. Добрљин је бранила непријатељска посада састављена од 120 усташа и жандара оружника.

31. јула 1941. године око 500 устаника из села Добрљина, Горњег и Доњег Водличева и Куљана, наоружаних са 7 војничких и 10 ловачких пушака, неколико пиштоља и 3 бомбе, а остали наоружани сјекирама, рогуљама, ножевима, напало је непријатељску посаду у Добрљину. Нападом је руководио Душан Мисирача. У 19 часова Млађо Станић је бацио бомбу на непријатељску посаду и означио напад на Добрљин. Посада је побјегла. Послије 15 минута борбе ослобођен је Добрљин. Заробљено је 7 непријатељских војника, заплијењено 6 пушака и ослобођено 30 талаца, које је непријатељ намјеравао стријељати. Рањена су три устаника. Устаници су уништили скелу на Уни и порушили жељезничку пругу према Костајници. Улазак устаника у Добрљин завршио се без испада устаника и освете над хрватским становништвом. Успјех чланова КПЈ био је велики. КПЈ имала је устанике под својом контролом.

31. јула 1941. године у босанско-новском срезу устанак је почео истог дана. 31. јула 1941. године нападнут је рудник угља Љешљани који се налази на југоисточној страни села Љешљани. Имао је два рударска окна, жичару Љешљани-Добрљин и електричну централу. Управних и помоћних зграда било је шест, а стамбених и других објеката било је око двадесет. Рудник угља Љешљане бранило је 20 оружника (жандара). Први напад на рудник Љешљане организовао је Јосип Мажар Шоша.

31. јула 1941. године око 300 устаника из села Љешљана, Деветака, Прусаца, Грабешнице, Дерниша, Велике и Мале Жуљевице и Сводне, наоружаних са 20 пушака (5 војничких и 15 ловачких), док су остали устаници носили коље, виле, сјекире, напало је рудник Љешљане. За вријеме напада на Љешљане није се могао заузети раднички дом, јер су усташе отвориле јаку ватру и дале жесток отпор. У борби је погинуло 8 рудара. Младен Граонић и Драган Новаковић узели су сандук муниције од 20 kg, привукли се под прозор радничког дома и упаљен експлозив убацили у зграду, која је уништена заједно са посадом. Неколико жандара је убијено. Посада је уништена, а рудник, електрична централа и управна зграда су порушени. Рудник је потпуно онеспособљен за производњу. Заробљено је око 35 пушака. Ослобођен је један број талаца.

(Младен Граонић је први међу борцима одреда који су Шоши и Милораду Мијатовићу стали у строј на Брезицима. Он се истицао храброшћу у свим бојевима, у нападу на Козарац, Марковицу, Волињу, Бихаћ. Диверзантска група, на челу са Гојком Шурланом, прије општег напада на Љешљане на 6-7 дана (24. јула 1941.) минирала је један окшахт. То је била прва диверзија у Поткозарју и новском срезу.

Сутрадан је у селу Љешљанима одржан збор и устаницима који су се у борби истакли подијељено је заплијењено оружје. Тако је наоружано око 35 бораца од којих је формирана партизанска група под командом Јосипа Мажара Шоше. Тако је Шоша одмах формирао Љешљански одред, први одред на Козари, од тридесет пушака. Командир је био Милорад Мијатовић, а политички комесар Мићо Шурлан.

31. јула 1941. године нападнута је и Жељезничка станица Сводна која се налази на прузи Приједор-Нови Град. Са десне стране пута била је и жандармеријска станица. Обје зграде су приземне, од опеке.

31. јула 1941. године на жандармеријску станицу у Сводни извршило је напад 500 устаника на челу са Лазом Десницом. Устаници су били из села: Сводна, Ахметовци, Гребашница, Доња Драготиња, Трговиште, Витасовци, Радомировац и Соколиште. У овој акцији убијен је 1 и заробљен 1 жандар. Станица је демолирана и онеспособљена. Положаји око Сводне држани су од стране устаника три дана. Тад је нападнута и жељезничка станица Драготиња. 31. јула 1941. године око 500 устаника из села Доња Драготиња, Горња Драготиња и Марини порушили су пругу на више мјеста од моста на Прљуговцу до жељезничке станице Брезичани. Саобраћај је био прекинут три дана.

Дакле, истовремено 500 устаника је упало у Добрљин, 1000 у Костајницу, 500 заузело жељезничку станицу Сводна и Драготињу. Срушене су десетине телефонских стубова и уништени први километри жељезничке пруге до које је непријатељу, због богатог рудника жељезне руде у Љубији, било веома стало.

Мржња према окупатору и усташама излила се кроз прве устаничке пуцње. Чудна је то војска била, сачињена од сељачких стотина, наоружаних вилама, сјекирама и понеком пушком, а заштићена само бедемом голих груди. Па ипак, она је, таква каква је била, својим пожртвовањем тог тренутка почињала да ствара велику епопеју и легенду о Козари.

Захваћен паником, непријатељ 31. јула 1941. године шаље извјештај главном стожеру домобранства у Загребу: »Јавља се из Приједора, Новог Града и Костајнице да су све хрватске и босанске жељезничке пруге нападнуте. Приједор је опкољен, јер су се дигла сва села (мушко, женско, дјеца и све што може да носи оружје). Молимо да се хитно пошаље помоћ у војсци и зракопловству«.

31. јула 1941. године сељаци су навалили на зграду општине Брезичани да ослободе своје ухапшене другове. Овај напад је изведен спонтано, без команде чете. Чета је имала план да нападне Љубију, што је осујећено нападом сељака на Општину. Ослобођено је 15 сељака из затвора. Настао је прави фронтални рат у којем је учествовало 11 села. Борба се водила три дана. Порушена је и жељезничка пруга Приједор-Бања Лука на неколико мјеста. Вођене су борбе између устаничких и усташких патрола у селима Расавци, Горњи Орловци и Доњи Орловци, и на другим мјестима.

У сам Приједор је довучена њемачка и хрватска војска и Павелићева гарда. Авијација је дејствовала. Усташе врше терор, клање и незапамћене злочине.

31. јула 1941. године у Приједору и околини убијено је 650 људи, жена и дјеце. То је дјело подивљалих усташа.

У једном документу којег је комисија, формирана од њемачких војних власти, поднијела својој вишој команди, каже се између осталог: »... Западна Босна. У овом делу НДХ побуна је почела крајем јула 1941, као реакција на масовна клања и убијања православног живља...«.

Чланови КПЈ и СКОЈ-а су за вријеме масовног устанка имали важан задатак да каналишу масу народа и спријече нежељене ексцесе. Имајући у виду да су устаничку масу чинили српски сељаци, а да су усташке линије ишле испод муслиманских и хрватских села, пријетила је опасност да и овдје дође до националистичких и других ексцеса. Чланови КПЈ и СКОЈ-а на Козари успјешно су извршили свој задатак и народ припремили за устанак. Појава комуниста из хрватских и муслиманских редова међу устаницима значила је побједу Комунистичке партије Југославије и слом усташке пропаганде у овим крајевима.

У јулском прогласу 1941. године ЦК КПЈ пише: »...Рушите све што служи непријатељу. Нашу земљу треба претворити у гробницу за непријатеља, а не да буде база за његово снабдијевање...«.

У првим акцијама нападнута је на неколико мјеста жељезничка пруга Волиња-Бања Лука. Потргане су телефонске инсталације у Добрљину, око Драготиње, на жељезничкој станици Брезичани, између Приједора и Козарца код Пискавице, на неколико мјеста око Омарске итд.

31. јула 1941. године у устаничкој маси, која је имала мало оружја, а много оруђа (виле и сјекире), нашао се велики број омладинаца. На устанак се дигло и старо и младо, »подигла се кука и мотика«. Устанак је снажно букнуо под Козаром. Мјере одмазде показаше супротан ефекат. Спасоносна линија КПЈ указивала је да се само борбом може супротставити окупатору и квислинзима. У тој борби сваки поштени човјек постао је борац за братство и јединство Срба, Муслимана и Хрвата. Тако је било од првих дана устанка 1941. године под Козаром.

31. јула 1941. године устаници су ослободили Добрљин, рудник Љешљане, жандармеријску станицу Сводна, Паланчиште, гдје је уништена усташка Општина Брезичане. Устаници су потргали пругу између Добрљина и Волиње, између Приједора и Козарца и код Пискавице. Ослобођени су таоци у Љешљанима, Добрљину и Паланчишту. Непријатељске снаге брзо су одступале у већа мјеста напуштајући Поткозарје и Козару. Формиран је фронт према Козарцу, Приједору, Љешљанима, Добрљину, Костајници и Козарској Дубици. Непријатељ је појачао посаде по тим мјестима око Козаре. Тако је већ првих дана устанка створена слободна територија Козаре.

Напад устаника је био толико силовит и снажан да је непријатељ био потпуно изненађен. То се види из извјештаја заповједништва копнене војске Независне Државе Хрватске у којем се наводи следеће:

»... Загреб, 31. јула 1941. године у 11 сати. Заповједништво копнене војске јавља: Све босанске пруге нападнуте. Приједор опкољен, јер су се дигла сва села, мушко и женско, дјеца и све што може да носи оружје. Батаљон из Осијека стиже у 12 сати у Приједор...«

Истог дана из Босанског Новог наредник 11. пјешадијске пуковније у 11,30 сати моли помоћ наводећи:

»... Већ 2 дана са муницијом и оружјем за Бихаћ налазим се у Новом Граду због прекинуте пруге. Молим помоћ јер сам опкољен и угрожен...«

31. јула 1941. године министарство саобраћаја владе НДХ извјештава министарство домобранства да пруга није оспособљена. 31. јула 1941. године овако приказује ситуацију Главни стожер хрватског домобранства:

»Босански Нови: Ситуација је врло озбиљна. Околне станице горе. Очекује се нападај. Побуњеници су заузели жељезничку постају Добрљин (око 600 ... жељ. постаја Сводна у пламену)... Направе угљенокопа Љешљани запаљене... . Око Приједора устанак. Везе прекинуте. Пруга запосједнута. Око 300 побуњеника наоружани и са митраљезима. Запосједнута и цеста измеду Приједора и Козарца. Заустављена композиција влака број 1716 од побуњеника. Код села Гаревци виђено око 50 побуњеника. Оружничка постаја Кнежица напуштена.«

Усташе се не осјећају сигурним ни у градовима. Све депеше садрже захтјев за хитну помоћ. »Приједор (око 19 сати). Око Приједора устанак. Брзогласне везе пресјечене. Угрожава се жељезничка пруга према Бањој Луци. Веза са Новим Градом прекинута...«

Збуњене једновременим масовним устанком, усташе траже помоћ из Загреба. Усташки стожерник из Костајнице јавља својој команди: »Босански Нови нападнут, пруга на два мјеста разорена. Босанска Дубица нападнута...«.

Пошто је пруга била порушена на више мјеста престао је извоз жељезне руде. Команда 718. њемачке дивизије у Бањој Луци (генерал Ханс Фортнер) захтијева од усташког стожерника Виктора Гутића да његове усташе и домобранска војска смјеста оправе пругу и обезбиједе саобраћај. Када усташе и домобрани, нису у том успјели, интервенисала је њемачка војска код Брезичана, али су у борби и претрпјела неуспјех.

Послије првих акција непријатељ се повукао у Приједор, Нови Град, Козарску Дубицу и друга упоришта.

Под контролом устаника налазила су се села која леже на западним и сјеверозападним падинама Козаре. То је територија између Уне и Сане и Козаре и Просаре. Устаничке патроле допирале су до периферије Приједора и Козарске Дубице. Устаничке снаге опсједале су непријатељске гарнизоне и затварале правце који из њих воде у околна села. На тај је начин створена прва слободна територија. Тако је дошло до стварања устаничких »фронтова«, који представљају прве блокаде Приједора, Новог Града, Костајнице и Козарске Дубице.

Дакле, на Козари је дошло до првих оружаних борби у поподневним сатима 29. јула 1941. године. Кулминацију су достигле борбе 30. и 31. јула 1941. године. Кад је ријеч конкретно о Козари у првим устаничкирн данима, у јеку злочина над недужним српским становништвом у градовима и околним селима, у вријеме док су им убијали очеве и браћу, та »српска сеоска стихија и спонтаност није се искалила над сусједним муслиманским и хрватским живљем«. Није убијен ни један становник нити је спаљена иједна кућа у муслиманским и хрватским селима, иако су горјела српска села и засеоци.

Даљи ток развоја борбе на Козари био је у рукама Комунистичке партије Југославије и текао је без проблема који би могли да заоштре ситуацију у односима између Срба, Хрвата и Муслимана. Огромну улогу у савлађивању стихије и усмјеравању борбе у оквирима народноослободилачке борбе одиграло је присуство Хрвата и Муслимана у устаничким јединицама и руководствима, а посебно присуство легендарне личности, народног љекара др Младена Стојановића, кога су са истом мјером цијенили, вољели и слушали и Срби, и Муслимани, и Хрвати (275,130).

Застрашен устанком, непријатељ се није усуђивао да без већих снага предузме напад на ослобођена села. Поред група наоружаних партизана било је с њима много »вилаша« и »рогуљаша«. Било је случајева да су ненаоружани устаници заробили наоружане усташе. Голоруки народ супроставио се наоружаном непријатељу. Устаници су били расположени да бране своја села и своје куће. Чим би се пред устаничким положајима појавиле усташе, устаници би јуришали на њих. Због силине налета и повика »Ура!« усташе су сваки пут биле присиљене да се повлаче у град. Устаници су се ноћу спуштали на комуникације и рушили их. Непријатељ је само дању саобраћао. Устаницима је недостајало оружје. Храбрији борци су носили пушке, а народ их је звао »пушкари«. Они су били популарни у народу. Милан Кондић са групом од 20 бораца имао је једну једину пушку. Ова је група бранила такозвани »гаревички фронт« од усташких испада из Козарца. Неколико пута су групе од 30 до 50 усташа покушавале да продру из Козарца преко Козаруше, Балте, Јаруге и Горњих Гареваца али су увијек били одбијени.

Првих дана устанка на скоро свим секторима фронта појавиле су се црвене заставе које су се вијориле на највишим узвишењима устаничких фронтова. На Крушковцу, на Комленцу, на Баљу, повише Костајнице, на Глигином Брду изнад Добрљина, на Доњем Вранићу, на узвишењу Шамар и на Маслин Баиру, недалеко од Приједора.

Подручје Козаре личило је на борбени логор.