Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 7
Кучи су једно од брђанских племена, настањених у каснијој Зетској нахији у оквиру Књажевине Црне Горе. Као Брђaне их спомиње и владика Цетиња и Скендерије — Висарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру. Назив племена највјероватније потиче из словенских језика. „Кучи“ на руском језику значи „гомиле“, док у српском постоји ријеч „скучени“, за шта се сматра да можда указује на бројност племена у прошлости, као и на поријекло његовог имена. Према неким тумачењима, име племена потиче од албанске ријечи „kuq“ — „црвен“, али је према другим изворима, такво тумачење поријекла имена погрешно, јер се албанска ријеч „kuq“ изговара као „кућ“, а у вријеме формирања племена доласком Срба затечени су само илирски и влашки народи. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком 20. вијека Стеван Дучић.
Старосједиоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живјели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на тим просторима, па је досељавање новог становништва често имало за посљедицу истискивање и исељавање старосједооца.
Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну вјеру је уговор из септембра 1455. године, направљен између горњозетских поглавара (међу којима и кучких) и Млетачке републике, у којем се захтијева да ниједан латински бискуп или свјештеник не може бити поглавар њихових цркви, већ само свјештенство православне вере. У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, главни дио племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вјероисповест и чувањем исте кроз вријеме турске власти, тај процес је добио трајно историјско утемељење.
Након што су Турци заузели Скадар и Зетску равницу 1479. године, настали су нови политички, економски и порески услови који су условили становништво најпре катунских нахија на чвршће уједињење и јачање међусобних савеза кроз племенске заједнице. Те заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријархална култура и посебан начин живота. Убрзо по турској окупацији настали су и први од 38 великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, или као савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог племена. Због осорности и храбрости која је снажила и друге дјелове региона који је био под турском влашћу, Османлије су у три велике похаре Куча покушали да их физички истријебе: 1455, 1774. и 1862]]. године. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, 28. јуна 1855. године. На исти дан годину дана касније војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учиниле Османлије.