Рат у Абхазији (1992—1993) — разлика између измена
Ред 64: | Ред 64: | ||
=== Пад Гагре === |
=== Пад Гагре === |
||
[[Датотека:1992-1993 Georgia war.svg|мини|200п|Ратне операције грузијских снага од октобра 1992. до августа 1993. године.]] |
|||
Дана [[3. септембар|3. септембра]] 1992. године, у Москви је договорен прекид ватре. Према споразуму, грузијске снаге су дужне да се повуку из округа Гагре. Грузијска страна извршила је имплементацију споразума и оставила своје позиције. Као резултат тога, локално грузијско становништво Гагре је остало без одбране. Прекид ватре је убрзо прекршен са Абхаске стране. Хиљаде добровољаца паравојних јединица, углавном Чечена и Козаци из Милитаризираног Савеза планинских народа Кавказа (КПНК) и Абхазијске војске, опремљена са [[Т-72]] тенковима, БМ 21 Град ракетних бацача, Сухој [[Су-25]] напада авиона, и хеликоптера крши примирје. Грузија је оптужила [[Русија|Русију]] да снабдева абхазијске снаге опремом, јер никада раније није била опремљена том опремом. Абхаске и КПНК снаге, напале су град Гагра [[1. октобар|1. октобра]]. Мање грузијске снаге остају у граду које су кратко браниле Гагру пре повлачења, а онда се прегруписале и повратиле град. Абхаске и КПНК снаге реконсолидивале су се и покренуле још један напад за заузимање Гагре [[2. октобар|2. октобра]]. Руска морнарица је почела блокаду поморске луке у близини Гагре. Коришћени су бродови: "СКП-Безукоризненнии", "КИЛ-25", "БТХ-38", "БМ-66", "Головин", "Ландинг 345", потом авијација "529" ("Су-25", "СУ -27 ")," МИ- и ПВО 643". Пуком је командовао први заменик министра одбране Руске Федерације, Г. Колесников који је учествовао у заузимању Гагре. Руски танкер "Дон" испоручио је 420 тона горива сепаратистичким снагама у Гудаути. |
Дана [[3. септембар|3. септембра]] 1992. године, у Москви је договорен прекид ватре. Према споразуму, грузијске снаге су дужне да се повуку из округа Гагре. Грузијска страна извршила је имплементацију споразума и оставила своје позиције. Као резултат тога, локално грузијско становништво Гагре је остало без одбране. Прекид ватре је убрзо прекршен са Абхаске стране. Хиљаде добровољаца паравојних јединица, углавном Чечена и Козаци из Милитаризираног Савеза планинских народа Кавказа (КПНК) и Абхазијске војске, опремљена са [[Т-72]] тенковима, БМ 21 Град ракетних бацача, Сухој [[Су-25]] напада авиона, и хеликоптера крши примирје. Грузија је оптужила [[Русија|Русију]] да снабдева абхазијске снаге опремом, јер никада раније није била опремљена том опремом. Абхаске и КПНК снаге, напале су град Гагра [[1. октобар|1. октобра]]. Мање грузијске снаге остају у граду које су кратко браниле Гагру пре повлачења, а онда се прегруписале и повратиле град. Абхаске и КПНК снаге реконсолидивале су се и покренуле још један напад за заузимање Гагре [[2. октобар|2. октобра]]. Руска морнарица је почела блокаду поморске луке у близини Гагре. Коришћени су бродови: "СКП-Безукоризненнии", "КИЛ-25", "БТХ-38", "БМ-66", "Головин", "Ландинг 345", потом авијација "529" ("Су-25", "СУ -27 ")," МИ- и ПВО 643". Пуком је командовао први заменик министра одбране Руске Федерације, Г. Колесников који је учествовао у заузимању Гагре. Руски танкер "Дон" испоручио је 420 тона горива сепаратистичким снагама у Гудаути. |
||
Верзија на датум 8. април 2016. у 22:40
Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
Рат у Абхазији (1992—1993) | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Грађанског рата у Грузији | |||||||||||
Карта абхаског рата. | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
Абхазија Конфедерација планинских народа Кавказа Баграмијан батаљон Подршка Русија | Грузија | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Владислав Ардзинба Владимир Арсхба Сергеј Дбар КПНК Муса Шанибов КПНК Султан Сосналијев КПНК Шамил Басајев |
Едуард Шеварднадзе Тенгиз Китовани Јаба Јоселијани Гиорги Каркарашвили Гено Јадамија† Давид Тевзадзе Гујар Курашвили | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
5.000 војника | 5.000 војника | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
4.040 војника 1820 цивила (по абхазким изворима) 8.000 рањених 122 нестало |
4.000 погинулих војника и цивила 10.000 рањено 1.000 нестало 200.000–250.000 расељених Грузијаца |
Рат у Абхазији од 1992. до 1993. године је војни сукоб у ком су учествовали на једној страни грузијске владине снаге, а са друге абхаске сепаратистичке снаге које су се бориле за независност Абхазије од Грузије, руске оружане снаге и Северно-кавкаски борци. Етнички Грузијци који су живели у Абхазији су се борили у великој мери на страни грузијских владиних снага. Етнички Јермени и Руси у Абхазији су у великој мери подржали Абхаске сепаратисте. Сепаратисти су добили подршку од хиљаде бораца Северног Кавказа и козачких милитаната, као и од Руске Федерације и њених снага стационираних у Абхазији[1][2][3][4][5][6].
Већи део овог сукоба је отежано водила грузијска страна због грађанских немира у Грузији (између присталица свргнутог председника Грузије Звиад Гамсакхурдиа - у канцеларији 1991-1992 - и пучистичке владе на чијем је челу био Едуард Шеварднадзе), као и од стране грузијско-осетског сукоба од 1989. године па надаље.
Значајна кршења људских права и зверства било је на свим странама, а кулминација је била у периоду након што је Абхазија заузела Сухуми 27. септембра 1993. године, који (према Организацији за европску безбедност и сарадњу) уследила је великих размера кампања етничког чишћења против етничког грузијског становништва. Мисију за утврђивање чињеница послао је генерални секретар УН-а у октобру 1993. године који је пријавио велики број и озбиљна кршења људских права и од Абхазије и Грузије. Од 13.000 до 20.000 етничких Грузијаца и око 3.000 Абхаза је убијено, а више од 250.000 Грузијаца су постали интерно расељени или избјеглице и 2.000 се сматра несталим.
Рат је тешко погодио пост-совјетску Грузију, која је претрпела знатну финансијску, људску и психолошку штету. Борбе и касније наставиљени спорадични сукоби су уништили Абхазију.
Позадина
Ситуација у Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици Абхазији била је напета од краја 1980-их, када је анти-совјетска, грузијска опозиција почела захтевање независност од Совјетског Савеза. У марту 1989. године, Абхаски националисти тражили су на Ликхнијској декларацији званично оснивање посебне Совјетске Социјалистичке Републике (на основу преседана постојања посебне абхазијске ССР током 1925—1931, који је повезан са грузијским ССР од конфедералне "Уније Уговора"). Декларацију су потписали ректор Универзитета Сухуми. Етнички Грузијски студенти универзитета најавили су протесте, али су били забрањени од грузијске владе. Ипак, студенти су се окупили и напали етничке Абхазе[7]. Грузија против совјетског покрета укључује тврдње студената против Абхазијске сецесије на своју листу слогана и окупљанеколико хиљада грузијских демонстраната у Тбилисију . У одговору на протесте совјетске трупе су 9. априла 1989. године послале војску у Тбилиси, што је довело до трагедије.
Рат
Предратни инциденти
Као последица, први оружани сукоби између представника Абхазијске и Грузијске популације одиграли су се 16. и 17. јула 1989. у Сухумију. Сукоб је изазван одлуком грузијске владе да претвори грузијски сектор Државноог универзитета Сухуми у филијале под контролом Тбилисија. Абхази су се оштро супроставили новом универзитету у ком су видели као инструмент за продужење грузијске доминације. Иако је Врховни совјет Совјетског Савеза закључио да грузијска влада није имала законско право да одобри нови универзитет, један је пријемни испит заказан је за 15. јули. Грађански немири брзо су се претворили у милитаризовани сукоб који је према званичним подацима, резултирао са 18 смртних случајева и најмање 448 рањених, од којих су 302 били Грузијанци. Као одговор, трупе Министарства унутрашњих послова су распоређене да угуше немире. До јула 1990. године, пошто ниједна страна није желела да реши војно питање, Грузијски-Абхазијски антагонизми су у великој мери постали потиснути у парламент, и обележени као правни такмичење, такозвани "рат закона", док нису избила оружана непријатељства у августу 1992. године. За то време, влада Совјетског Савеза је имала врло мало могућности да спријечи међунационалне сукобе, пошто се и сама нашла на ивици колапса.
Етничка издвајања, или квоте, уведене су пре избора Врховног Совјета Абхазије 1991. године, што је резултирало у композицији која није прецизно одражавала националну припадност конститутивног становништва. Тако, на 65 места, су Абхази (17% становништва) добили 28 места; Грузијци (45%) 26 места; а преосталих 11 која се дели између осталих групација (Јермени, Руси, а други који се састоји од 33% становништва)[8].
Грузијска офанзива
У јуну 1992. године тензије око аутономије достигле су критичну фазу, када су Абхаски милитанти напали владине зграде у Сухумију. Дана 23. јула 1992. године, абкхазијска влада је прогласила независност региона, иако није била међународно призната. Дана 14. августа 1992. године, грузијске полицијске снаге и Национална Гарда су послате да поново успоставе контролу владе над Абхазијом. Редови грузијских трупа су испуњени делимично пражњењем затвора како су неки од затвореника пуштени под условом да се боре у Абхазији. Борбе су избиле истог дана. Дана 18. августа 1992. године, сепаратистичка влада је побегла из Сухумија до Гудаута. Грузијске снаге су потом заузеле велики део Абхазије.
Дана 22. августа 1992. године, Конфедерација планинских народа Кавказа објавила је "декрет" свог председника Мусе Шанибова и предсједника Скупштине Јусуфа Сосланбекова:
"Као што не постоји други начин да се повуче грузијска војска путнике са територије суверене Абхазије и у циљу спровођења резолуцију 10. сједнице ЦМПЦ, да наручимо:
- Све седиште Савеза морати да пошаље добровољце на територију Абхазије да сломи агресора војно.
- Све војне формације Савеза морају спровести војне акције против било каквим снагама који им се супротстављају и покушавају да стигне до територије Абхазије било којом методом.
- Да објави Тбилиси као зона катастрофе. При томе користити све методе, укључујући и терористичких аката.
- Да прогласи све људе грузијске националности на подручју Савеза за таоце.
- Све врсте терета усмерен на Грузију може бити притворен[9].
Дана 25. августа, грузијски војни командант Гиорги Каркарашвили, изјавио је преко телевизије да грузијске снаге неће имати ратних заробљеника. Он је обећао да војска неће наудити мирним становницима Абхазије и да ће мировни преговори бити спроведени. Он је упозорио сепаратисте да ако мировни преговори не успеју, преосталих 97.000 Абхаза, који су подржали Ардзинбу ће нестати. Каркарашвили је касније наводно претио Абхазијском политичару Владиславу Ардзинби, кога је прозвао да је одговоран за Абхаски народ и за будуће мртве је оптужио Ардзинбу лично[10] Karkarashvili later allegedly threatened the Abkhaz politician, Vladislav Ardzinba, not to take any actions that would leave the Abkhaz nation without descendants and thus placed the responsibility for future deaths on Ardzinba personally.[10]. Касније, његов говор је коришћен од стране сепаратиста у пропагандне сврхе и да оправдају своје поступке[11].
Значајно етничко чишћење у пратњи са зверствима догодило се на обе стране. Са територије коју је контролисала Абхска страна било је расељених Грузијаца из и са грузијске територије коју је држала војска расељени су Абхази. Многа кршења људских права, пре свега пљачке и други акти, заједно са отмицом и других кршења хуманитарног права, су почињени на обе стране широм Абхазије.
Дана 26. августа, оружани Чечен који се борио за Абхазију, Валери Малиук од Есхера, изразио је саучешће Грузији. Истог дана су силовали грузијске тинејџере, и заједно са Абхазијским милитантима, починили злочине против грузијских цивила у селу Ордзхоникидзе[12].
Након заузимања Сухумија, грузијске снаге (укључујући Мкхедриони паравојних јединица) су чиниле етничко чишћење, пљачке, злостављања и убиства". Поред пљачке, Абхазијски културни споменици су уништени на начин који, према неким извештајима, сугерише намерно циљање. Универзитетске зграде, музеји и друге културне колекције су опустошене. У нападу грузијских трупа, абхаски архиви су спаљени, а локални ватрогасци нису покушали да угасе пожар. Абхаске породице и друге избеглице из Сухумија тврдиле су да су пијане грузијске трупе упале у њихове домове са аутоматским оружјем, и говорили им да оду Сухумија заувек, јер Сухуми је грузијски. Према једној породици, грузијск војници су украли накит, насрнули на супругу, а потом бацили их на улицу. Исти сведоци пријавили су да су видели мртве Абхаске цивиле, укључујући жене и старије особе, расуте по улицама, иако су борбе завршене.
На крају ове фазе сукоба, грузијске снаге су заузели већи део Абхазије. Џепови Абхазијских снага су били под опсадом у деловима Очамчира Дистрикта и Ткварчала, док у Гудаути су били стегнути између грузијских трупа у Гагри и Сухумију.
Пад Гагре
Дана 3. септембра 1992. године, у Москви је договорен прекид ватре. Према споразуму, грузијске снаге су дужне да се повуку из округа Гагре. Грузијска страна извршила је имплементацију споразума и оставила своје позиције. Као резултат тога, локално грузијско становништво Гагре је остало без одбране. Прекид ватре је убрзо прекршен са Абхаске стране. Хиљаде добровољаца паравојних јединица, углавном Чечена и Козаци из Милитаризираног Савеза планинских народа Кавказа (КПНК) и Абхазијске војске, опремљена са Т-72 тенковима, БМ 21 Град ракетних бацача, Сухој Су-25 напада авиона, и хеликоптера крши примирје. Грузија је оптужила Русију да снабдева абхазијске снаге опремом, јер никада раније није била опремљена том опремом. Абхаске и КПНК снаге, напале су град Гагра 1. октобра. Мање грузијске снаге остају у граду које су кратко браниле Гагру пре повлачења, а онда се прегруписале и повратиле град. Абхаске и КПНК снаге реконсолидивале су се и покренуле још један напад за заузимање Гагре 2. октобра. Руска морнарица је почела блокаду поморске луке у близини Гагре. Коришћени су бродови: "СКП-Безукоризненнии", "КИЛ-25", "БТХ-38", "БМ-66", "Головин", "Ландинг 345", потом авијација "529" ("Су-25", "СУ -27 ")," МИ- и ПВО 643". Пуком је командовао први заменик министра одбране Руске Федерације, Г. Колесников који је учествовао у заузимању Гагре. Руски танкер "Дон" испоручио је 420 тона горива сепаратистичким снагама у Гудаути.
Хиљаде грузијских војника и цивила побегло је на север након уласка Русије у рат. Након абхазијског освајања Гагре, они који су остали су насилно протерани, а убијено је укупно 429. људи. Један грузијска жена је подсетио гледају њен муж мучен и покопан жив:
Мој муж Серго је вукао и везан за дрво. Абхазијска жена по имену Зоја Тсвизба донела је послужавник са пуно соли на њој. Узела је нож и почела да наноси ране на мог мужа. Она је тада бацила со на његове ране. Мучили су га десет минута. Потом су приморали младог грузијског дечака (убили су га након тога) да копа рупу са трактором. Они су поставили мог мужа у овој рупи и сахранила га живог. Једино чега се сећам да је он рекао, пре него што је покривен са шљунком и песком, био је: "Брини се о деци!"
Абхазијске снаге, углавном уз подршку руског војног присуства у региону, сада држајући под контролом град Гагру, Гудауту (где је бивша руски војна база остала) и Ткварчал брзо се приближавала Сухумију.
Протерани Грузијци су побегли у Русију преко копнене границе или су евакуисани од руске морнарице.
Види још
Референце
- ^ Helen Krag and Lars Funch. The North Caucasus: Minorities at a Crossroads. (Manchester, December 1994)
- ^ Abkhazia Today. The International Crisis Group Europe Report N°176, 15 September (2006). стр. 5. Retrieved on 30 May 2007. Free registration needed to view full report
- ^ AGBU, ABKHAZIA ARMENIANS: HOLDING A HOME IN AN UNSTABLE TERRITORY, 11/1/2004
- ^ The Security of the Caspian Sea Region pp. 286 by Alexander Kyrlov edited by Genadi Chufrin
- ^ http://www.crisisgroup.org/~/media/Files/europe/195_russia_vs_georgia___the_fallout.pdf
- ^ Rusiant-Georgian War 1992–93
- ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern Hatreds: The Symbolic Politics of Ethnic War. Cornell University Press. стр. 104—5. ISBN 0-8014-8736-6.
- ^ Правда о трагедии Абхазии
- ^ Chervonnaya Svetlana, Conflict in the Caucasus: Georgia, Abkhazia and the Russian Shadow. стр. 131 (језик: руски)
- ^ а б G. Amkuab, T. Illarionova, Abxazija: Xronika neobjavlennoj vojny. Chast' I. 14 avgusta – 14 sentiabria 1992 goda. Moskva, (1992). стр. 128, retrieved from Georgians and Abkhazians. The Search for a Peace Settlement, 1998, Vrije Universiteit Brussel
- ^ Червонная С.М. Абхазия – 1992: посткоммунистическая Вандея. Москва, 1993
- ^ Annex to the Report of the UN Secretary General on the situation in Abkhazia, Georgia, Proposals for political and legal elements for a comprehensive settlement of the Georgian-Abkhaz conflict