Српско-византијски стил — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 6. новембар 2012. у 00:57

Српско-византијски стил или Српско-византијска школа (Византијски стил, мкд. Вардарски стил) у српској архитектури током средњег века обухвата временски период од краја XIII века до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне Македоније. Као почетак епохе се могу узети Милутинове цркве светог Никите на Скопској Црној Гори (подигнута пре 1307) и Богородице Љевишке у Призрену (подигнута 1307), док се као њен крај могу узети цркве у Андрејашу (подигнута 1389), Драгобриљи (подигнута 1395) и Црколезу (1395). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у Вардарском стилу. Сам стил се назива Вардарски по реци Вардару у чијем се сливу налази већина цркава односно Византијски због чињенице да су за узор узимане византијске грађевине, као и то да је настао под утицајем Ренесансе Палеолога. Основну карактеристику овог стила представља основа уписаног крста са једним или пет кубета, док се са западне стране обично налази припрата. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у византијском стилу, што се манифестује употребом сивог или жућкастог камења и црвене опеке који су обично тако поређани, да стварају украсне шаре на фасади. За разлику од Рашког стила и оригиналног фрескосликарства које га је пратило, грађевине Вардарског стила су украшене фрескама које су рађене по узору на византијске рађене у том периоду. Пред крај епохе Вардарског стила, у северним деловима некадашњег Српског царства почео је да се развија тзв. Моравски стил који се преплитао са Вардарским у последњој четвртини XIV века.

Најрепрезентативнији архитектонски споменици рађени у Српско-византијском стилу су^[1]:

(Основна црква светих Апостола у Пећкој Патријаршији је рађена у Рашком стилу, али су цркве светог Димитрија, Николе и Богородице рађене у Вардарском.)

Извори

^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X

Литература

Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће издање) Београд 1985.
Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X

Види још

Спољашње везе

[Јоца-1] Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X

[1]

@@ Ред 4: / Ред 4: @@
 '''Српско-византијски стил''' или '''Српско-византијска школа''' (''Византијски стил'', {{јез-мк|Вардарски стил}}) у [[Српска архитектура|српској архитектури]] током [[Средњи век|средњег века]] обухвата временски период од краја [[XIII век]]а до краја [[XIV век]]а и географски простор [[Метохија|Метохије]], [[Косово|Косова]] и [[север]]не [[Македонија (област)|Македоније]]. Као почетак епохе се могу узети [[Милутин Немањић|Милутинове]] цркве [[Црква светог мученика Христова Никите у Бањанима|светог Никите]] на [[Скопска Црна Гора|Скопској Црној Гори]] (подигнута пре [[1307]]) и [[Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у [[Призрен]]у (подигнута [[1307]]), док се као њен крај могу узети цркве у [[Манастир Андрејаш|Андрејашу]] (подигнута [[1389]]), [[Драгобриља|Драгобриљи]] (подигнута [[1395]]) и [[Црколез]]у ([[1395]]). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у ''Вардарском стилу''. Сам стил се назива ''Вардарски'' по реци [[Вардар]]у у чијем се сливу налази већина цркава односно ''Византијски'' због чињенице да су за узор узимане [[Византијско царство|византијске]] грађевине, као и то да је настао под утицајем [[Ренесанса Палеолога|''Ренесансе Палеолога'']]. Основну карактеристику овог стила представља [[основа уписаног крста]] са једним или пет [[кубе]]та, док се са [[запад]]не стране обично налази [[припрата]]. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у [[Византијска архитектура|византијском стилу]], што се манифестује употребом [[Сива боја|сивог]] или [[Жута боја|жућкастог]] [[Камен|камења]] и [[Црвена боја|црвене]] [[Опека|опеке]] који су обично тако поређани, да стварају украсне шаре на [[Фасада|фасади]]. За разлику од ''Рашког стила'' и [[Златно доба српског сликарства|оригиналног фрескосликарства]] које га је пратило, грађевине ''Вардарског стила'' су украшене [[фреска]]ма које су рађене по узору на византијске рађене у том периоду. Пред крај епохе ''Вардарског стила'', у [[север]]ним деловима некадашњег [[Српско царство|Српског царства]] почео је да се развија тзв. ''[[Моравски стил]]'' који се преплитао са ''Вардарским'' у последњој четвртини [[XIV век]]а.
-Најрепрезентативнији архитектонски споменици рађени у ''Вардарском стилу'' су<ref name="Јоца">[[Јован Деретић]], ''„Културна историја Срба“'', [[Београд]] [[2005]]. ISBN 86-331-2386-X</ref>:
+Најрепрезентативнији архитектонски споменици рађени у Српско-византијском стилу су<ref name="Јоца">[[Јован Деретић]], ''„Културна историја Срба“'', [[Београд]] [[2005]]. ISBN 86-331-2386-X</ref>:
 *[[Богородица Љевишка]]
 *[[Краљева црква у Студеници]]