Српска архитектура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Уметност
Традиција
Споменици
Разно

Српска архитектура у средњем веку доживљава велики успон и процват. Српски архитектонски споменици сакралне архитектуре који су се развили у 12, 13. и 14. веку имају велики значај и светску репутацију.

Манастир Студеница

Архитектура од доба Стефана Немање до краља Милутина[уреди]

Главни чланак: Рашки стил

Рана Рашка држава није могла формирати стабилну политику и лукаво се приклања час истоку час западу. Рашка школа у архитектури се може пратити већ на цркви Ђурђеви ступови (манастир). Под утицајем Византије се излучује скулптура и опека постаје једини украс у архитектури - манастир Каленић.

Рашки стил у српској архитектури током средњег века, обухвата временски период од седме деценије XII до краја XIII века, док се као гранични примери узимају Немањини Ђурђеви ступови (око 1170) за почетак епохе односно Драгутинова црква светог Ахилија у Ариљу (око 1296). Међутим ова граница је само оквирна пошто има сакралних објеката који временски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у Рашком стилу, какве су на пример манастирске цркве у Дечанима и Бањској, које су подигнуте у првој половини XIII века односно у време када доминира Вардарски стил. Сам стил је добио назив по реци Рашки, око које је гравитирала тадашња држава. Рашки стил је добио посебан назив и оригинални је домет српских архитеката који су створили промену у архитектури црквених објеката, што је резултовало успостављањем посебног стила у сакралној архитектури по коме су постали познати у свету.[1]

Најстарије цркве из доба Немањића су се угледале на источне узоре са романичком спољашњом обрадом и такве су углавном све цркве до доба краља Милутина (12821321), а карактерише их основа у облику једнобродне грађевине,[2] а на њима је наглашен ефекат маса.[3] Подизање задужбина траје од Стефана Немање и његових наследника, све до краја средњовековне самосталности. Владари династије Немањић су се такмичили у томе ко ће подићи више храмова задужбина. Светом Сави се приписује велики број изграђених цркава, нарочито на Светој гори у склопу Хиландара и Ватопеда. Најзначајнија архитектонска остварења из овог периода су:

После овог периода, наступио је тзв. Вардарски стил са својим фрескосликарством, који се развија под утицајем Ренесансе Палеолога.

Вардарски стил[уреди]

Главни чланак: Вардарски стил

Вардарски (Византијски, Византијско-српски) стил у српској архитектури током средњег века обухвата временски период од краја XIII века до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне Македоније. Најрепрезентативнији архитектонски споменици рађени у Вардарском стилу су:

Архитектура од времена краља Милутина до пада под турску власт[уреди]

За време краља Милутина долази до промена и до различитих тенденција које нису могле у потпуности да се конституишу и прекинуте су доласком Турака. Развијају се централне цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са свих страна подупиру сводови. Ту спадају манастир Грачаница, манастир Старо Нагоричино, црква Свете Богородице Љевишке, Краљева црква у Студеници, манастир Високи Дечани, као и друге грађевине.

Моравски стил[уреди]

Главни чланак: Моравски стил

Моравски стил у српској архитектури током средњег века, обухвата временски период од седме деценије XIV (често се као преломни догађај узима Маричка битка 1371) до 1459. године односно до пада Србије под османлијску власт, док симболички почетак епохе означава Лазарево подизање Раванице (13751377) и Лазарице (13771388). Сам стил је назив добио по реци Морави у чијем сливу су подизани сакрални објекти. Посебну групу представљају грађевине тзв. „моравског стила“ које су настале за време кнеза Лазара (13711389), деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) и деспота Ђурђа (14271456) које имају три апсиде и облик триконхоса. Такви су црква Лазарица, манастир Каленић, Раваница, Манасија, Љубостиња, Рача и други.

Најзначајнији архитектонски споменици Моравског стила су:

Цркве које су настајале под Турцима су много скромније, ниже и мрачније.

Фортификациона архитектура[уреди]

Поред сакралне архитектуре појављује се и фортификациона архитектура која има војни значај. Словени су, долазећи на Балкан, прво порушили градове, а затим их обнављали. Разликују се:

  • утврђене градове,
  • утврде за запречавање комуникација,
  • манастирске утврде,
  • утврде за заштиту подграђа.

Савремена српска архитектура[уреди]

У архитектури преовлађују еклектички стилови неоренесансе и необарока, а видљиве су и тежње за стварањем националног архитектонског израза. Најзначајнији архитекти тог времена су били Словак Јан Неволе, Александар Бугарски, Андрија Вуковић, Коста Шретловић, Коста Јовановић, Јован Илкић и Светозар Ивачковић, који су владали до појаве нових снага чије су идеје биле везане за сецесију и од њих су значајнији Бранко Таназевић и Никола Несторовић.

Од 1950. године развој српске архитектуре, односно архитектуре у Југославији бележи веома напредне резултате и то у већој мери него што је то забележено у осталим земљама источне Европе. Ничу велики спортски објекти, саграђене су сајмишне зграде у Београду Милорада Пантовића, музеји Вјенцеслава Рихтера и многи други значајни објекти. Неки од бројних српских архитеката који су радили на изградњи у Београду и допринели његовом изгледу својим оствареним пројектима су: Емилијан Јосимовић, Јован Илкић, Милорад Рувидић, Никола Несторовић, Александар Дероко, Никола Добровић, Бранислав Којић, Петар Крстић и Бранко Крстић, Богдан Несторовић, Мате Бајлон, Иво Куртовић, Милорад Пантовић, Угљеша Богуновић, Богдан Богдановић, Слободан Јањић, Бранко Пешић, Иван Антић, Иванка Распоповић и Александар Ђокић.

Референце[уреди]

  1. Предавања проф. арх. Ђурђа Бошковића на Архитектонском факултету из Историје архитектуре Београд 1966.
  2. Александар Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање), Београд 1985.
  3. Stanoje Stanojević "Narodna enciklopedija" Zagreb 1927.

Види још[уреди]