Самоубиство вешањем

С Википедије, слободне енциклопедије
Гравура са почетка 20. века жене која открива самоубиство вешањем

Самоубиство вешањем је намерно убиство себе (самоубиство) вешањем са тачке сидрења као што је греда или кука, конопцем или гајтаном или скакањем са висине са омчом око врата.

Вешање се често сматра једноставном методом самоубиства која не захтева компликоване технике; студија о људима који су покушали самоубиство вешањем и живели обично сугерише да ова перцепција можда није тачна.[1] То је једна од најчешће коришћених метода самоубиства и има високу стопу морталитета; Ганел даје цифру од најмање 70 одсто.[2] Потребни материјали су лако доступни, што га чини тешким методом за спречавање.[3] У Међународној статистичкој класификацији болести и сродних здравствених проблема, самоубиства вешањем су класификована под шифром X70: „Намерно самоповређивање вешањем, дављењем и гушењем“.[4][5]

Вешање се дели на висеће вешање и много ређе вешање падањем - ово последње може да убије на различите начине. Људи који преживе или зато што се пупчана врпца или њена причврсна тачка пуца, или зато што су откривени и посечени, могу се суочити са низом озбиљних повреда, укључујући церебралну аноксију (која може довести до трајног оштећења мозга), прелом ларинкса, прелом вратне кичме, прелом душника, лацерација ждрела и повреда каротидне артерије. Рон М. Браун пише да вешање има „прилично неупадљиву и компликовану симболичку историју“.[6] Постоје коментари о вешању у антици, и оно има различите културолошке интерпретације. Кроз историју су бројне познате личности умрле због самоубиства вешањем.

Медицински ефекти и лечење[уреди | уреди извор]

Људи који преживе вешање пријављују да виде светла која трепћу и чују звукове звона.[7] Врат људи око којих је завезана омча обично је обележен браздама где је лигатура стезала врат. Често се види и обрнута ознака латиничном слова V.[8] Због притиска на вилицу, језик понекад вири, што доводи до сушења.[9] У зависности од околности, петехије могу бити присутне на очима, лицу, ногама и стопалима.[9][10] Преломи вратне кичме су ретки, осим ако је падом особа обешена,[11] што обично изазива повреду познату као вешачки прелом.[12] Висење суспензије обично доводи до церебралне хипоксије и смањења тонуса мишића око врата.[13] Према Ауфдерхајду, најчешћи узрок смрти вешања је церебрална хипоксија.[14]

Већина људи који су обешени умиру пре него што буду пронађени; израз "пред вешањем" односи се на оне који преживе (барем неко време—на пример, док не стигну у болницу).[15][16] Почетни третман преживелих прати „уобичајене приоритете дисајних путева, дисања и циркулације (АБЦ)“. Лечење треба да буде „усмерено на контролу дисајних путева са ендотрахеалном интубацијом, вентилацијом коришћењем позитивног притиска на крају издисаја и хипервентилацијом са додатним кисеоником за контролу интракранијалног притиска“.[17] Једно истраживање људи који су доживели скоро вешање, а који су били адекватно лечени у болници, показало је да је 77 одсто њих преживело.[15]

Преваленција[уреди | уреди извор]

Икстаб (Жена ужета), древна богиња Маја самоубиства вешањем. Под одређеним околностима, самоубиство се сматрало часним начином умирања и Икстаб би деловала као психопомп за ове особе.

Према Антону Ј. Л. ван Хофу, вешање је било најчешћи метод самоубиства у примитивним и прединдустријским друштвима.[18] Прегледом 56 земаља из 2008. године на основу података о смртности Светске здравствене организације утврђено је да је вешање најчешћа метода у већини земаља,[19] што чини 53 процента самоубистава мушкараца и 39 процената самоубистава жена.[20]

У Енглеској и Велсу, вешање је најчешће коришћена метода, а посебно је распрострањена у групи мушкараца од 15 до 44 године, која чини скоро половину самоубистава у групи. То је друга најчешћа метода код жена, иза тровања. Године 1981. вешање је чинило 23,5 посто мушких самоубистава, а до 2001. тај број је порастао на 44,2 посто.[4] Удео вешања као самоубистава 2005. године међу женама старости од 15 до 34 године био је 47,2 одсто, што је пораст са 5,7 одсто 1968. године.[21] У Сједињеним Државама то је друга најчешћа метода, иза ватреног оружја, и далеко је најчешћа метода за оне на психијатријским одељењима и болницама.[22] Вешање чини већи проценат самоубистава међу млађим Американцима него међу старијима.[23] Постоје разлике међу етничким групама; истраживања сугеришу да је вешање најчешћи метод међу Кинеским Американцима и Јапанским Американцима.[24] Вешање је такође често коришћена метода за притворене у неколико земаља.[3]

Процес[уреди | уреди извор]

Уопштено говорећи, постоје две методе вешања: висеће вешање (вешање тела на врату) и вешање у паду (прорачунски пад дизајниран да сломи врат). Ручно дављење и гушење се такође могу сматрати заједно са вешањем.[25]

Да би се извршило вешање, конопац или друга лигатура се веже у омчу која иде око врата, формира се чвор (често чвор који се лако затеже), а други крај ужета се везује за тачку лигатуре; тело се затим суспендује, чиме се затеже лигатура око врата.[тражи се извор]

Без обзира на материјал који се користи за формирање омче, вешање ће убити особу на три начина: компресија каротидних артерија, југуларних вена или дисајних путева.[9][26] Око 5 килограма је потребно притиска за компресију каротидне артерије; 20 килограма за вратне вене;[9] и најмање 15 килограма за дисајне путеве.[27] Колико времена је потребно да се изгуби свест и умре тешко је тачно предвидети и зависи од неколико фактора. Неки верују да до несвести долази за пет секунди, иако Алан Ган пише да обично траје дуже. Човеку који је снимио своје вешање требало је 13 секунди да изгуби свест, 1 минут и 38 секунди да изгуби тонус мишића и 4 минута и 10 секунди да престане кретање мишића.[28][29] Потпуна суспензија није потребна; већина самоубистава вешањем се врши делимичном суспензијом, према Вјату.[30] Гео Стоун, аутор књиге Самоубиство и покушај самоубиства: Методе и последице, сугерише да је смрт због опструкције дисајних путева болнија него на друге начине.[25]

Циљ вешања, које се такође често користи у егзекуцијама, је да се сломи врат. Учесници падају вертикално са конопцем причвршћеним за врат, који када је затегнут примењује силу довољну да прекине кичмену мождину, узрокујући смрт.[25][31] Дужина пада, обично између 1,56 и 2,75 метара, израчуната је тако да је довољно кратка да омогући мање болну смрт, али довољно дуга да избегне да особа остане жива и хендикепирана.[32] Овај облик самоубиства је много ређи од вешања[15] и вероватно ће бити мање болан.[33]

Повезани елементи[уреди | уреди извор]

Већина смртних случајева вешањем у Великој Британији и САД-у су самоубиства, иако постоје неки случајеви који укључују еротску гушење.[34] Убиства могу бити прерушена у самоубиство вешањем.[35] Карактеристике које сугеришу да је смрт убиство укључују трагове лигатуре испод ларинкса, огреботине на лигатури и присуство значајних повреда на кожи врата.[9]

Културни аспекти[уреди | уреди извор]

Ђотова слика која приказује особу која чини грех, одбацују Божје милости, јер док су угушени не могу да траже покајање.[36]

Историјски гледано, земље које су недавно користиле вешање као метод смртне казне обично имају ниску стопу самоубистава вешањем, што може бити зато што су таква самоубиства сматрана срамотним, према Фармеру и Роду.[37][38] Вешање, са његовом везом са правдом и неправдом, је оно што Министарство здравља и бриге о старима Аустралије назива „посебно супротстављеним приказом отпора, пркоса, индивидуалне контроле и оптуживања кривице“; то је „укор и изјава о безбрижним односима, незадовољеним потребама, личним мукама и емоционалној исплати“.[39] Студија из 2010. коју је спровео Британски часопис за психијатрију која је истраживала мотивацију људи који су покушали скоро фатални покушај самоубиства показала је да су они који су покушали вешање то сматрали безболном, брзом, једноставном и чистом методом, док су они који су се одлучили за јер је другачији метод имао супротан став.[40]

У кинеској култури постоји популарно веровање да ће духови оних који су умрли од самоубиства вешањем прогањати и мучити преживеле, јер су умрли у бесу и са осећањем непријатељства и беса.[41] Љуте и потлачене жене би ову методу користиле као чин освете.[42] Ли и Клајнман пишу да је вешање, најчешћа метода у традиционалној Кини, био „коначан, али недвосмислен начин мировања против и изнад опресивних власти, често са самоубиством свечано обученим пре коначног чина”.[43]

У старом Риму, смрт вешањем – самоубиство или на неки други начин – сматрана је посебно срамотном, а онима који су умрли овим методом одбијено је сахрањивање.[44] Вергилијева Енејида, на пример, помиње омчу као nodum informis leti („завој непристојне смрти“).[45] Тимоти Хил пише да нема коначног објашњења зашто је стигма постојала; сугерисано је да је вешање било метод сиромашних.[46] Грци су вешање сматрали смрћу жене јер су многе жене умрле овим методом.[47] Студија је показала да је, у литерарним изворима, 1,5–10 процената и 30 процената самоубистава у римској и грчкој цивилизацији, респективно, било вешањем.[48]

Самоубиство вешањем је посебно уобичајено међу староседеоцима Аустралије, који имају високу стопу самоубистава, посебно међу младићима.[49][50] Ернест Хантер и Десли Харви сугеришу да је вешање одговорно за две трећине самоубистава домородаца.[49] Вешање има дубоко симболичко значење у домородачкој аустралској култури, изван оних везаних за тај чин уопште.[31][51] Вешање се појављује у аутохтоној уметности, филму, музици и књижевности.[52] Постоје извештаји о гласовима који охрабрују људе да се убију и о сабласним фигурама које држе омчу, али не говоре ништа.[53]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Biddle, Lucy; Donovan, Jenny; Owen-Smith, Amanda; Potokar, John; Longson, Damien; Hawton, Keith; Kapur, Nav; Gunnell, David (септембар 2010). „Factors influencing the decision to use hanging as a method of suicide: qualitative study”. The British Journal of Psychiatry. 197 (4): 320—325. PMID 20884956. doi:10.1192/bjp.bp.109.076349 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 31. 8. 2015. г. 
  2. ^ Gunnell, D.; Bennewith, O; Hawton, K; Simkin, S; Kapur, N (2005). „The epidemiology and prevention of suicide by hanging: A systematic review”. International Journal of Epidemiology. 34 (2): 433—42. PMID 15659471. doi:10.1093/ije/dyh398 Слободан приступ. 
  3. ^ а б Gunnell, D.; Bennewith, O; Hawton, K; Simkin, S; Kapur, N (2005). „The epidemiology and prevention of suicide by hanging: A systematic review”. International Journal of Epidemiology. 34 (2): 433—42. PMID 15659471. doi:10.1093/ije/dyh398 Слободан приступ. Gunnell, D.; Bennewith, O; Hawton, K; Simkin, S; Kapur, N (2005). "The epidemiology and prevention of suicide by hanging: A systematic review". International Journal of Epidemiology. 34 (2): 433–42. doi:10.1093/ije/dyh398. PMID 15659471.
  4. ^ X70 Intentional self-harm by hanging, strangulation and suffocation Архивирано 2 новембар 2014 на сајту Wayback Machine ICD-10: 2007 version.
  5. ^ The Art of Suicide. Reaktion Books. p. 226.
  6. ^ Elsevier Comprehensive Guide (на језику: енглески). Elsevier India. 2009. стр. 616. ISBN 978-81-312-1620-0. 
  7. ^ Dolinak, David; Matshes, Evan; Lew, Emma O. (2005). Forensic Pathology: Principles and Practice (на језику: енглески). Elsevier. стр. 211. ISBN 978-0-08-047066-5. 
  8. ^ а б в г д Riviello, Ralph (ed) (2010). Manual of Forensic Emergency Medicine: A Guide for Clinicians. Jones & Bartlett Learning. pp. 15–7.
  9. ^ Forensic Pathology, p. 213.
  10. ^ Gunn, p. 181.
  11. ^ Matsuyama, Takeshi; Okuchi, Kazuo; Seki, Tadahiko; Murao, Yoshinori (2004). „Prognostic factors in hanging injuries”. The American Journal of Emergency Medicine. 22 (3): 207—10. PMID 15138959. doi:10.1016/j.ajem.2004.02.012. 
  12. ^ Hanna, S.J (2004). „A study of 13 cases of near-hanging presenting to an Accident and Emergency Department”. Injury. 35 (3): 253—6. PMID 15124792. doi:10.1016/S0020-1383(03)00110-4. 
  13. ^ Aufderheide, Tom P.; Aprahamian, Charles; Mateer, James R.; Rudnick, Eric; Manchester, Elizabeth M.; Lawrence, Sarah W.; Olson, David W.; Hargarten, Stephen W. (1994). „Emergency airway management in hanging victims”. Annals of Emergency Medicine. 24 (5): 879—84. PMID 7978561. doi:10.1016/S0196-0644(94)70206-3. 
  14. ^ а б в Adams, Nick (1999). „Near hanging”. Emergency Medicine Australasia. 11: 17—21. doi:10.1046/j.1442-2026.1999.00314.x.  Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Adams” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  15. ^ Wyatt, et al., p. 226.
  16. ^ Howell, M A; Guly, H R (1996). „Near hanging presenting to an accident and emergency department”. Emergency Medicine Journal. 13 (2): 135—136. PMC 1342658 Слободан приступ. PMID 8653240. doi:10.1136/emj.13.2.135. 
  17. ^ Comprehensive Textbook of Suicidology, pp. 97–8.
  18. ^ Ajdacic-Gross, Vladeta; Weiss, MG; Ring, M; Hepp, U; Bopp, M; Gutzwiller, F; Rössler, W (2008). „Methods of suicide: international suicide patterns derived from the WHO mortality database”. Bulletin of the World Health Organization. 86 (9): 726—32. PMC 2649482 Слободан приступ. PMID 18797649. doi:10.2471/BLT.07.043489. Архивирано из оригинала 23. 9. 2011. г. 
  19. ^ O'Connor, Rory C.; Platt, Stephen; Gordon, Jacki. (eds) (2011). International Handbook of Suicide Prevention: Research, Policy and Practice. John Wiley & Sons. p. 34.
  20. ^ Biddle, L.; Brock, A.; Brookes, S. T; Gunnell, D. (2008). „Suicide rates in young men in England and Wales in the 21st century: Time trend study”. BMJ. 336 (7643): 539—42. PMC 2265363 Слободан приступ. PMID 18276666. doi:10.1136/bmj.39475.603935.25. .
  21. ^ (2001). Front Line of Defense: The Role of Nurses in Preventing Sentinel Events. Joint Commission Resources. p. 91.
  22. ^ Comprehensive Textbook of Suicidology, pp. 290–1.
  23. ^ Maris, Ronald W.; Berman; Alan L.; Maltsberger, John T.; et al. (eds) (1992). Assessment and Prediction of Suicide. Guilford Press. p. 385.
  24. ^ а б в Stone.
  25. ^ Comprehensive Textbook of Suicidology, pp. 302–3.
  26. ^ Adams, Nick (1999). „Near hanging”. Emergency Medicine Australasia. 11: 17—21. doi:10.1046/j.1442-2026.1999.00314.x. Adams, Nick (1999). "Near hanging". Emergency Medicine Australasia. 11: 17–21. doi:10.1046/j.1442-2026.1999.00314.x.
  27. ^ Sauvageau, Anny; Racette, Stéphanie (2007). „Agonal Sequences in a Filmed Suicidal Hanging: Analysis of Respiratory and Movement Responses to Asphyxia by Hanging”. Journal of Forensic Sciences. 52 (4): 957—9. PMID 17524058. doi:10.1111/j.1556-4029.2007.00459.x. 
  28. ^ Gunn, p. 187.
  29. ^ Wyatt, et al., p. 106.
  30. ^ а б Tatz, Colin (2001). Aboriginal Suicide is Different: A Portrait of Life and Self-Destruction. Aboriginal Studies Press. pp. 65–6.
  31. ^ Wyatt, et al., p. 107.
  32. ^ Miletich and Lindstrom.
  33. ^ Howell, M A; Guly, H R (1996). „Near hanging presenting to an accident and emergency department”. Emergency Medicine Journal. 13 (2): 135—136. PMC 1342658 Слободан приступ. PMID 8653240. doi:10.1136/emj.13.2.135. Howell, M A; Guly, H R (1996). "Near hanging presenting to an accident and emergency department". Emergency Medicine Journal. 13 (2): 135–136. doi:10.1136/emj.13.2.135. PMC 1342658. PMID 8653240.
  34. ^ Wyatt, et al., p. 107.
  35. ^ Comprehensive Textbook of Suicidology, pp. 108–9.
  36. ^ Farmer, R.; Rohde, J. (1980). „Effect of availability and acceptability of lethal instruments on suicide mortality AN ANALYSIS OF SOME INTERNATIONAL DATA”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 62 (5): 436—46. PMID 7211428. doi:10.1111/j.1600-0447.1980.tb00632.x. 
  37. ^ Comprehensive Textbook of Suicidology, p. 292.
  38. ^ Hunter, et al., p. 22. For the second quote, see p. 24.
  39. ^ Biddle, L.; Donovan, J.; Owen-Smith, A.; Potokar, J.; Longson, D.; Hawton, K.; Kapur, N.; Gunnell, D. (2010). „Factors influencing the decision to use hanging as a method of suicide: Qualitative study”. The British Journal of Psychiatry. 197 (4): 320—5. PMID 20884956. doi:10.1192/bjp.bp.109.076349 Слободан приступ. 
  40. ^ H. X. Lee, Jonathan; Nadeau, Kathleen. (2011). Encyclopedia of Asian American Folklore and Folklife. ABC-CLIO. p. 11.
  41. ^ Bourne, PG (1973). „Suicide among Chinese in San Francisco”. American Journal of Public Health. 63 (8): 744—50. PMC 1775294 Слободан приступ. PMID 4719540. doi:10.2105/AJPH.63.8.744. 
  42. ^ Lee & al. (2003).
  43. ^ Hill, p. 190.
  44. ^ Edwards, Catharine (2007). Death in Ancient Rome. Yale University Press. p. 107.
  45. ^ Hill, p. 289.
  46. ^ Loraux, Nicole (1991). Tragic Ways of Killing a Woman. Harvard University Press. pp. 9–10. Translated by Anthony Forster.
  47. ^ Murray, p. 499.
  48. ^ а б Hunter, Ernest; Harvey, Desley (2002). „Indigenous suicide in Australia, New Zealand, Canada and the United States”. Emergency Medicine Australasia. 14 (1): 14—23. PMID 11993831. doi:10.1046/j.1442-2026.2002.00281.x. 
  49. ^ Graham, Anne; Reser, Joseph; Scuderi, Carl; Zubrick, Stephen; Smith, Meg; Turley, Bruce (2000). „Suicide: An Australian Psychological Society Discussion Paper”. Australian Psychologist. 35: 1—28. doi:10.1080/00050060008257463. 
  50. ^ Hunter, et al., pp. 21, 24.
  51. ^ Hunter, et al., p. 25.
  52. ^ Hunter, et al., pp. 25, 29–30.

Додатна литература[уреди | уреди извор]

 

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоубиство_вешањем&oldid=27543401”