Сентинелци

С Википедије, слободне енциклопедије
Сентинелци
Укупна популација
5[1]–500[2]
Региони са значајном популацијом
Северни Сентинел
Језици
сентинелски језик
Религија
непознато 
Сродне етничке групе
непознато

Сентинелци[а] (Сентинели, Сентинелези) су изолован народ који живи на острву Северни Сентинел у Индијском океану. О њиховом пореклу и језику зна се мало, будући да успешно одбијају контакт са савременом цивилизацијом. Живе на нивоу племенске заједнице, а баве се сакупљачком привредом и ловом, док земљорадњу највероватније не практикују. Тачан број Сентинелаца није познат, али се претпоставља да их има између 50 и 400[3]. Сматрају се једним од најизолованијих народа на свету[4].

Одлике и порекло[уреди | уреди извор]

Сматра се да су Сентинелци сродни народу Онге (на слици)

О пореклу Сентинелаца зна се мало. Захваљујући својим ратоборним одбијањем да ступе у контакт са било којим појединцем или групом људи која је дошла до острва, овај народ изолован је од остатка света око 60.000 година. Претпоставља се да су сродни другим домородачким племенима Андаманских острва, попут Онгеа. Сматра се да припадају негритосима, групи аустралонезијских народа који насељавају изоловане области југоисточне Азије. Њихов језик је непознат, а назван је сентинелски према називу за народ. Порекло је неутврђено и вероватно припада групи андаманских језика. Тамне боје пути су и имају коврџаву црну косу [5].

Историја и антрополошка истраживања[уреди | уреди извор]

Прво помињање Андманских острва и племена које живи на њима потиче из тринаестог века и описа Марка Пола током његове експедиције. Поло их је представио као "бруталне урођенике који својим очима и зубима личе на бесне псе и убиће и појести свакога ко им се приближи"[6]. Тек 1771. године Северни Сентинел посебно се напомиње јер је један од истраживачких бродова Источноиндијске компаније уочио ватру на острву.

Значајан догађај у историји острва и домородаца одиграо се 1867. године када се индијски брод „Нинива“ насукао на Сентинелу. Више од 100 особа које су на њему боравиле, направиле су привремени камп на обали. Неколико дана касније напали су их Сентинелци. Успели су да избегну сигурну смрт захваљујући броду Британске Краљевске морнарице који их је спасао убрзо затим.

Мапа острва С. Сентинел

Британски поморски официр Морис Видал Портман је 1880. године као двадесетогодишњак предводио велику експедицију на Северни Сентинел. Током вишедневне посете они су утврдили постојање неколико шумских путева и напуштених примитивних насеља. Како нису успели да ступе у пријатељски контакт са локалним становништвом, прибегли су другим мерама. Отели су шесторо чланова племена — две старије особе и четворо деце. Заробљени Сентинелци су се веома брзо разболели. Двоје старијих је умрло, а деца су након тога одмах враћена на острво[7][8]. Приликом њиховог боравка у Порт Блеру на Андаманским острвима, наводно је један од чланова племена своје острво назвао Chiö-tá-kwö-kwé, али за то не постоје поуздани извори[9].

Група антрополога и фотографа Националне географије 1974. покушала је да ступи у контакт са племеном доневши им разне поклоне. Домороци су узвратили нападом и све поклоне су закопали у песак. Панамски теретни брод „Примроуз“ је 1981. пристао уз острво због немирног мора током ноћи. Већ следеће јутро напала их је група од око 50 Сентинелаца, али их је спасила Индијска морнарица недељу дана касније [10].

До 1990-их година индијске власти покушавале су да успоставе пријатељски контакт са домороцима, који су се најчешће окончавали ратоборним нападима луком и стрелама. Ипак, први пријатељски сусрет догодио се током 1991. године када је антрополог Т. Н. Пандит са сарадницима пришао обали у кануу. Са собом су понели поклоне у виду кокосових ораха, које су убацили у плићак. Неколико припадника Сентинелаца пришло је кануу и из воде покупило орахе. Био је то први блиски контакт са овим изолованим племеном[11].

Након овог подухвата индијске власти, антрополози и истраживачи одлучили су да више не посећују острво и да оставе Сентинелце у изолацији која је због њихове сигурности боља. То се посебно односи на могућност преноса разних болести и зараза са којима се племе никада није сусрело и вероватно нема развијен имунитет да се одбрани од вируса[12].

Несреће и инциденти[уреди | уреди извор]

У децембру месецу 2004. године након земљотреса крај Суматре дошло је до великог цунамија у Индијском океану који је погодио и острво Северни Сентинел. Водени талас је значајно изменио географију острва. Касније истраживачке посете потврдиле су да су Сентинелци преживели елементарну непогоду и прилагодили се новонасталим условима у свом окружењу [13].

Током фебруара 2006. године два рибара залутала су у Бенгалском заливу и насукала се на острву Северни Сентинел. Убрзо их је напала група од више десетина наоружаних мушкараца, припадника племена и убила их. Индијске власти су покушале да хеликоптером преузму тела настрадалих рибара и предају их породицама, али су наишле на снажан отпор домородаца који су их засипали стрелама[14].

Обичаји и култура[уреди | уреди извор]

Већина познатих података о обичајима, култури и животу Сентинелаца заснована је на непосредном посматрању пред крај ХХ века. Баве се традиционалним ловом и риболовом, као и сакупљањем плодова. Непознато је да ли се баве пољопривредом, а претпоставља се да је не практикују[15].

Из осматрања се оучава да не носе одећу, већ се обавијају лишћем и тракама од биљака. Мушкарци носе око главе траке од винове лозе. Сентинелци користе лукове и стреле за лов. Оружје и оруђе израђено је од обрађеног камена и животињских костију. Како на острву нема налазишта руда, домороци користе отпатке и делове метала који су се насукали на обале. На основу начина обраде и употребе оруђа и оружја, Сентинелци се налазе на веома ниском степену културног развоја, које је у рангу са каменим добом[16].

Статус и пописи[уреди | уреди извор]

Распоред становништва Андаманских острва (1800. и 2004)

Северни Сентинел припада Индији од 1947. године и налази се у оквиру територије Андамани и Никобари. Међутим, како званични контакт са Сентинелцима није никада успостављен, а острво је у потпуности неистражено, они имају суштински аутономни статус[17].

Кретање броја Сентинелаца 1901.- 2001.[18][19]‍
1901.
  
 117
1911.
  
 117
1921.
  
 117
1931.
  
 50
1951.
  
 50
1961.
  
 50
1971.
  
 82
1981.
  
 100
1991.
  
 100
2001.
  
 39

Попис становништва никада није обављен на острву, већ су се подаци заснивали на процени и непосредном пребројавању приликом истраживачких мисија. Између 1901. и 1921. процењено је да Сентинелаца има 117, а 1931. године око 50. Тај број служио је као процена све до средине XX века. Прво бројање обављено је 1991, када је идентификовано 100 особа. Према подацима из 2001. Сентинелаца је било 31-39.[20] Последњи попис из 2011. године наводи бројку од 15 особа, 12 мушкараца и три жене [21] .

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Назив потиче од европског имена за острво на којем живе. Не зна се који назив користе Сентинелци за себе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ District Census Handbook: Andaman & Nicobar Islands (PDF). Census of India (Извештај). 2011. стр. 156. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 08. 2015. г. Приступљено 1. 08. 2015. 
  2. ^ „Earth from Space: North Sentinel Island”. European Space Agency. 29. 04. 2005. Приступљено 1. 08. 2015. „The 72-square-kilometre-area North Sentinel Island is home to the fiercely independent Sentinelese tribe, known to reject any contact with outsiders. The Indian government carried out its 2001 census of the Island from a distance, counting a total population of 21 males and 18 females, although other estimates range higher, to a maximum of 500.” 
  3. ^ The last known isolated tribe (North Sentinel Island),Приступљено дана 09. 12. 2014.
  4. ^ The most isolated tribe in the world Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2015),Приступљено дана 10. 12. 2014.
  5. ^ G. K Ghosh: Tourism Perspective in Andaman and Nicobar Islands,APH Publishing, 1998; pt. 69
  6. ^ Survival comes first for the last Stone Age tribe world,Приступљено дана 11. 12. 2014.
  7. ^ The North Sentinel Island : One of the most isolated and unwelcomed places on the Earth., Приступљено дана 16. 12. 2014.
  8. ^ travelcreepster.com (North Sentinel Islanders), Приступљено дана 16. 12. 2014.
  9. ^ The Sentinelese of the Andamanans (by Indra Sinha) Архивирано на сајту Wayback Machine (16. децембар 2014), Приступљено дана 16. 12. 2014.
  10. ^ http://www.neatorama.com/2013/07/08/The-Forbidden-Island/ The Forbidden Island; Приступљено дана 16. 12. 2014.
  11. ^ North-Sentinel-History Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2014),Приступљено дана 10. 12. 2014.
  12. ^ Indigenous Policy Journal,Приступљено дана 10. 12. 2014.
  13. ^ North Sentinel:About the island Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2014),Приступљено дана 11. 12. 2014.
  14. ^ An Unbroken Lineage. the Sentinelese Bloodline is 60,000 Years Long,Приступљено дана 11. 12. 2014.
  15. ^ G. K Ghosh: Tourism Perspective in Andaman and Nicobar Islands,APH Publishing, 1998; pt. 70
  16. ^ The most isolated tribe on earth,Приступљено дана 09. 12. 2014.
  17. ^ North-Sentinel-Island Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2014),Приступљено дана 09. 12. 2014.
  18. ^ Cultural & biological diversities in the Andaman Islands,Приступљено дана 10. 12. 2014.
  19. ^ Census of India & Pandit, TN. (1990), The Sentinelese, Anthropological Survey of India, Seagull Books, Calcutta.
  20. ^ Enumeration of Primitive Tribes in A&N Islands – A Challenge,Приступљено дана 10. 12. 2014.
  21. ^ A-11 Individual Scheduled Tribe Primary Census Abstract Data and its Appendix,Приступљено дана 10. 12. 2014.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сентинелци&oldid=27004907”