Пређи на садржај

Социјална сигурност

С Википедије, слободне енциклопедије

Социјална сигурност, у најширем смислу, значи стварање једнаких могућности појединцима да себи и својој породици могу обезбедити услове живота који ће им пружити шансу да задовоље своје основне и изведене потребе.[1] У институционалном смислу, социјална сигурност је темељ организације социјалне државе са свим установама које такве могућности обезбеђују.[2][3] Социјална сигурност подразумева и стабилност друштвеног положаја, материјалних и културних услова живота, могућности продукције и репродукције живота, стварање услова за обављање радних и друштвених улога. То укључује и спречавање ризика који воде погоршању или смањењу услова за живот и рад појединаца, породице, друштвених група и организација.[4][5] Веома широко схваћен појам, нарочито у друштвима која се залажу за комплексну примену људских права. Подразумева обавезу друштва да сваком појединцу обезбеди и гарантује физички интегритет и одговарајуће образовање, стварање услова за запослење и становање, као и правну сигурност у случајевима губитка неке способности, а посебно способности за самостално привређивање.[6][7]

Међународна организација рада дефинише социјално осигурање као подршку старијима, подршку за издржавање деце, лечење, родитељско одсуствовање и боловање, бенефиције за незапослене и инвалиднину, као и подршку особама са повредама на раду.[8][9]

У ширем смислу, социјално старање такође може да обухвата напоре да се обезбеди основни ниво благостања кроз бесплатне или субвенционисане социјалне услуге као што су здравствена заштита, образовање, стручна обука и јавно становање.[10][11] У држави благостања, држава преузима одговорност за здравље, образовање и добробит друштва, пружајући низ социјалних услуга попут оних које су описане.[11]

Прво кодификовано универзално државно благостање установљено је у 7. веку (634. године) у време Рашидунског халифе Омара.[12] Прва држава благостања била је Империјална Немачка (1871–1918), где је Бизмаркова влада увела социјално осигурање 1889.[13] Почетком 20. века, Уједињено Краљевство је увело социјално осигурање око 1913. године и усвојило државу благостања Законом о националном осигурању из 1946. године, за време Етлијеве владе (1945–1951).[11] У земљама западне Европе, Аустралији и Новом Зеланду, социјалну помоћ углавном обезбеђује држава из националних пореских прихода, а у мањој мери невладине организације (НВО) и добротворне организације (социјалне и верске).[11] Право на социјалну сигурност и адекватан животни стандард је потврђено члановима 22 и 25 Универзалне декларације о људским правима.[4]

Историја

[уреди | уреди извор]
Дељење милостиње сиромашнима, опатија Порт-Ројал де Шамп око 1710.

У Римском царству, први цар Август је обезбедио Cura Annonae или житни прилог за грађане који нису могли да приуште да купују храну сваког месеца. Социјално благостање је повећао цар Трајан.[14] Трајанов програм је донео признање многих, укључујући Плинија Млађег.[15] Влада династије Сонг (960. године) подржавала је више програма који би се могли класификовати као социјална помоћ, укључујући оснивање домова за пензионере, јавних клиника и гробља сиромашних. Према економисти Роберту Хенрију Нелсону, „Средњовековна римокатоличка црква је водила далекосежан и свеобухватан систем социјалне заштите за сиромашне...“[16][17] Од 14. века па надаље, владе италијанских градова-држава почеле су да сарађују са црквом да се обезбеди благостање и образовање нижим класама.[18] У каснијим протестантским европским нацијама, као што је Република Холандија, добробитним активностима су управљали локални цехови све до укидања система цехова почетком 19. века.[19][20] У слободним царским градовима Светог римског царства, градске власти у градовима попут Нирнберга могле су да преузму контролу над прикупљањем и дистрибуцијом јавног благостања.[21][22]

Халифа Омар из 7. века применио је облик зеката, један од пет стубова ислама, као кодификовани универзални порез на социјално осигурање.[23] Традиционално процењена на 2,5% имовине појединца, владина средства за зекат су подељена различитим групама муслимана, укључујући сиромашне људе и оне са великим дуговима.[24][25] Прикупљање зеката се повећало током Омејадског и Абасидског калифата, иако је систем зеката често био неефикасан и корумпиран; Исламски правници су често упућивали муслимане да директно деле помоћ онима којема је то потребно да би максимизирали њехов утицај.[26]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Social welfare program”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). 
  2. ^ Brown, Taylor Kate (26. 8. 2016). „How US welfare compares around the globe”. BBC News. 
  3. ^ Séguin, Gilles. „Welfare”. Canadian Social Research. Архивирано из оригинала 4. 5. 2012. г. Приступљено 10. 2. 2011. 
  4. ^ а б Weissbrodt & Vega 2007, стр. 130
  5. ^ Walker, Robert (1. 11. 2004). Social Security And Welfare: Concepts And Comparisons: Concepts and Comparisons. McGraw-Hill Education (UK). стр. 4. ISBN 978-0-335-20934-7. 
  6. ^ „Social Security Versus Welfare: Differences and Similarities”. e-forms.us. Архивирано из оригинала 29. 11. 2020. г. Приступљено 02. 07. 2022. 
  7. ^ „Social Security And Welfare – What Is The Difference?”. www.get.com. Архивирано из оригинала 07. 03. 2023. г. Приступљено 02. 07. 2022. 
  8. ^ „International Labour Standards on Social security”. www.ilo.org (на језику: енглески). 
  9. ^ Pennings, Frans (1. 1. 2006). Between Soft and Hard Law: The Impact of International Social Security Standards on National Social Security Law. Kluwer Law International B.V. стр. 32—41. ISBN 978-90-411-2491-3. 
  10. ^ Vrooman, J. C. (2009). Rules of Relief: Institutions of Social Security, and Their Impact (PDF). Netherlands Institute for Social Research, SCP. стр. 111—126. 
  11. ^ а б в г The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition (1999), Allan Bullock and Stephen Trombley Eds., p. 919.
  12. ^ „Benthall, Jonathan & Bellion-Jourdan, J. The Charitable Crescent: Politics of Aid in the Muslim World, 2nd ed. (London: I.B. Tauris, 2009)”. стр. 17. Приступљено 20. 5. 2020. [мртва веза]
  13. ^ „Social Security History”. Social Security. 28. 9. 2019. Архивирано из оригинала 28. 9. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2019. 
  14. ^ „Trajan”. Britannica.com. Приступљено 8. 11. 2017. 
  15. ^ „The Roman Empire: in the First Century. The Roman Empire. Emperors. Nerva & Trajan – PBS”. Pbs.org. Приступљено 8. 11. 2017. 
  16. ^ Robert Henry Nelson (2001). Economics as religión: from Samuelson to Chicago and beyond. Penn State Press. стр. 103. ISBN 0-271-02095-4.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  17. ^ "Chapter1: Charity and Welfare", the American Academy of Research Historians of Medieval Spain.
  18. ^ Jones, Philip (22. 5. 1997). The Italian City-State: From Commune to Signoria. Clarendon Press. стр. 447. ISBN 978-0-19-159030-6. 
  19. ^ Marco H. D. Van Leeuwen (31. 8. 2016). Mutual Insurance 1550-2015: From Guild Welfare and Friendly Societies to Contemporary Micro-Insurers. Palgrave Macmillan UK. стр. 70—71. ISBN 978-1-137-53110-0. 
  20. ^ Harris, Bernard; Bridgen, Paul (6. 4. 2012). Charity and Mutual Aid in Europe and North America Since 1800. Routledge. стр. 90. ISBN 978-1-134-21508-9. 
  21. ^ Holborn, Hajo (21. 12. 1982). A History of Modern Germany: The Reformation. Princeton University Press. стр. 26. ISBN 978-0-691-00795-3. OCLC 1035603175. 
  22. ^ Collins, James B.; Karen L. Taylor (15. 4. 2008). Early Modern Europe: Issues and Interpretations. John Wiley & Sons. стр. 224. ISBN 978-1-4051-5207-5. 
  23. ^ „Benthall, Jonathan & Bellion-Jourdan, J. The Charitable Crescent: Politics of Aid in the Muslim World, 2nd ed. (London: I.B. Tauris, 2009)”. стр. 17. Приступљено 20. 5. 2020. [мртва веза]
  24. ^ Benthal, Jonathan. „The Qur'an's Call to Alms Zakat, the Muslim Tradition of Alms-giving” (PDF). ISIM Newsletter. 98 (1): 13. 
  25. ^ M.A. Mohamed Salih (2004). Alexander De Waal, ур. Islamism and its enemies in the Horn of Africa. Indiana University Press. стр. 148—149. ISBN 978-0-253-34403-8. 
  26. ^ Fauzia, Amelia (2013). Faith and the State: A History of Islamic Philanthropy in Indonesia. Brill. стр. 45—55. ISBN 9789004233973. 

Литература

[уреди | уреди извор]
"social insurance" by Stefania Albanesi. Abstract.
"social insurance and public policy" by Jonathan Gruber Abstract.
"Welfare state" by Assar Lindbeck. Abstract.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]