Сремуш

Из Википедије, слободне енциклопедије
сремуш
Illustration Allium ursinum1.jpg
Сремуш
Таксономија
Царство: Plantae
Потцарство: Tracheobionta
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Liliopsida
Поткласа: Liliidae
Ред: Asparagales
Породица: Alliaceae
Род: Allium
Врста: A. ursinum
Биномијална номенклатура
Allium ursinum
L.
Синоними[1]
Сремуш на Таорским стенама, Споменик природе Таорска врела
Типичан изглед биљке

Сремуш (лат. Allium ursinum), познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа[2], цремош, скрембош[3] је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.

Порекло имена:

  • име рода - од латинског имена за бели лук (Аllium)
  • име врсте - од лаtинског имена за медведа (Ursus)

Распрострањеност[уреди]

Сремуш потиче из области у умереној климатској зони Европе, од Велике Британије до Кавказа .[4] Широм Србије се јавља као аутохтона врста.[5]

Опис биљке[уреди]

Сремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте (као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae) јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.[6][5]

Из луковице полазе два (ређе три) листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем (спатом) који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семенкама.[7][5] Цела биљка интензивно мирише на бели лук.[6]

Станиште[уреди]

Сремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама,[5] поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.

Употреба[уреди]

Сир за мазање са сремушем
Салата од сремуша

Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља (око 0,07%) у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука,[а] минералне материје, сумпорне гликозиде и др.[5][б]

Употреба у исхрани[уреди]

Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица.[5] Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, а на биљци се појављују током лета.[6]

Употреба у народној медицини[уреди]

За употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) која се вади у јесен.

Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекцијаи желудачно-цревних болести.[5] У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу.[6] Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.[7]

Сличност са неким отровним врстама[уреди]

Сремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне.[6] У најновијој историји познати су случајеви тровања овим „заменама”.[9] Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак (Convallaria majalis) и мразовац (Colchicum autumnale).[10]

Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца

Види још[уреди]

Напомена[уреди]

  1. Уколико краве пасу сремуш, млеко поприма непријатан мирис на бели лук.[6]
  2. Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.[8]

Референце[уреди]

  1. Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. „Петар Кочић: Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза”. Пројекат Растко. Приступљено 22. 5. 2012. »цријемуш(а)« 
  3. Konjević (2006). стр. 10.
  4. Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Igić (2010). стр. 32-33.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Grlić (1986). стр. 45-46.
  7. 7,0 7,1 Ranđelović (2011). стр. 82,84.
  8. Туцаков (1984). стр. 55.
  9. „BiH: Otrovali se "sremušom", jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Приступљено 16. 12. 2016. 
  10. „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Приступљено 16. 12. 2016. 

Литература[уреди]

  • Konjević, Radomir (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 86-83635-59-7.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)(COBISS.SR)
  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. (COBISS.SR)
  • Igić, Ružica (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)(COBISS.SR)
  • Novica, Ranđelović (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov".  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)

Спољашње везе[уреди]