Сремуш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

сремуш
Illustration Allium ursinum1.jpg
Научна класификација
Царство: Plantae
Потцарство: Tracheobionta
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Liliopsida
Поткласа: Liliidae
Ред: Asparagales
Породица: Alliaceae
Род: Allium
Врста: A. ursinum
Биномна номенклатура
Allium ursinum
L.
Синоними[1]
Сремуш на Таорским стенама, Споменик природе Таорска врела
Типичан изглед биљке

Сремуш (лат. Allium ursinum), познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа[2], цремош, скрембош[3], је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.

Порекло имена:

  • име рода - од латинског имена за бели лук (Аllium)
  • име врсте - од латинског имена за медведа (Ursus)

Распрострањеност[уреди]

Сремуш потиче из области у умереној климатској зони Европе, од Велике Британије до Кавказа .[4] Широм Србије се јавља као аутохтона врста.[5]

Опис биљке[уреди]

Сремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте (као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae) јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.[6][5]

Из луковице полазе два (ређе три) листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем (спатом) који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семенкама.[7][5] Цела биљка интензивно мирише на бели лук.[6]

Станиште[уреди]

Сремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама,[5] поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.

Употреба[уреди]

Сир за мазање са сремушем
Салата од сремуша

Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља (око 0,07%) у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука,[a] минералне материје, сумпорне гликозиде и др.[5][b]

Употреба у исхрани[уреди]

Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица.[5] Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, а на биљци се појављују током лета.[6]

Употреба у народној медицини[уреди]

За употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) која се вади у јесен.

Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекцијаи желудачно-цревних болести.[5] У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу.[6] Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.[7]

Сличност са неким отровним врстама[уреди]

Сремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне.[6] У најновијој историји познати су случајеви тровања овим „заменама”.[9] Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак (Convallaria majalis) и мразовац (Colchicum autumnale).[10]

Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца

Види још[уреди]

Напомена[уреди]

  1. ^ Уколико краве пасу сремуш, млеко поприма непријатан мирис на бели лук.[6]
  2. ^ Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.[8]

Референце[уреди]

  1. ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. ^ „Петар Кочић: Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза”. Пројекат Растко. Приступљено 22. 5. 2012. »цријемуш(а)« 
  3. ^ Konjević 2006, стр. 10
  4. ^ Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Igić 2010, стр. 32-33
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Grlić 1986, стр. 45-46
  7. 7,0 7,1 Ranđelović 2011, стр. 82,84
  8. ^ Туцаков 1984, стр. 55
  9. ^ „BiH: Otrovali se "sremušom", jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Приступљено 16. 12. 2016. 
  10. ^ „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Приступљено 16. 12. 2016. 

Литература[уреди]

  • Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 86-83635-59-7. (COBISS.SR 134409484)
  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR 29347079)
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. (COBISS.SR 38154759)
  • Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3. (COBISS.SR 259189511)
  • Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". 

Спољашње везе[уреди]