Пређи на садржај

Суд правде Европске уније

С Википедије, слободне енциклопедије
Суд правде Европске уније
Амблем Суда правде Европске уније
Датум оснивања1952.
Типинституција Европске уније
СедиштеЛуксембург (град),
 Луксембург
Подручје деловањаЕвропска унија и Северна Ирска
Службени језицифранцуски
ПредседникKoen Lenaerts,
 Белгија
Веб-сајтЗванични сајт Суда правде Европске уније
Европска унија
Застава Европске уније

Ова чланак је део серије о
политици и влади
Европске уније

Суд правде Европске уније или Европски суд правде (енгл. Court of Justice of the European Union, фр. Cour de justice de l'Union européenne) је један од основних институција Европске уније.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Оснивањем Европске заједнице за угаљ и челик основан је и суд ради решавања правних спорова у деловању заједнице. Каснијим оснивањем Европске економске заједнице и Европске заједнице за атомску енергију је било предвиђено да и те две заједнице имају своје судове, али је Суд правде Европске заједнице за угаљ и челик преузео судске функције 2 нове заједнице и постао јединствени суд за три различите европске заједнице. Споразум о обједињавању институција Заједница из 1965. године је потврдио ту улогу. Суд правде Европске заједнице за угаљ и челик је од Споразума обједињавању институција Заједница до Уговора из Мастрихта из 1993. године носио назив Суд правде Европских заједница.[2]

Подела и судије Суда правде

[уреди | уреди извор]

Суд се састоји, по Лисабонском уговору:[3]

  • Суд правде, који суди спорове на релацији Европска унија-држава чланица и међуинституционалне спорове на нивоу Европске уније. Такође вриши судску контролу законитости, као ии интервенције у случају пропуштања органа ЕУ, када је тужилац држава чланица
  • Општи суд (претходно назван Првостепени суд), који је ангажован у поступцима заштите права Европске уније по тужбама свих физичких или правних лица међусобно или против Уније. Такође је надлежан када је реч о контроли законитости или интервенцији због пропуштеног деловања органа ЕУ када је тужилац физичко или правно лице и издаје мишљења о претходном питању.
  • Службенички трибунал, који служи за заштиту права слуижбеника Европске уније према институцијама, телима и агенцијама ЕУ

Службенички трибунал је престао са радом 1. септембра 2016. године.[4]

Такође постоји општи правобраниоци, који врше стручну анализу предмета, то јест случаја и дају своје мишљење судском већу и предлажу одлуку.[3]

Суд правде и општи суд по имају 27 судија, где свака држава чланица предлаже по једног судију за оба суда, који се именују "споразумом влада држава чланица". Мандат судија траје шест година, са правом понављања мандата. Судије бирају председника суда на мандат од три године, правом понављања мандата.[5]

Суд делује у већима по од три и од пет судија, а када је реч о значајнијим случајевима, тада заседа Велико веће са 13 судија.[6]

Надлежности Суда

[уреди | уреди извор]

Подела надлежности Суда правде, по Слободану Самарџићу, се може поделити на непосредну и посредну правну заштиту.[7]

За непосредну правну заштиту, Самарџић наводи даје то реч о правним споровима о којима се пресуђује о уставним питањима (о којима суди Суд правде) или редовног судског типа (о којима суди Општи суд).[7]

За посредну правну заштиту, Самарџић наводи даје то реч о одлукама о претходном питању. Одлука о претходном питању је одлука коју Општи суд даје неком суду у држави чланици који суди по питању права Европске уније, те није учинак у крајњој судској одлуци него у меродавном мишљењу о садржају одлуке у датом судском спору у суду државе чланице.[8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Самарџић 2020, стр. 97-8.
  2. ^ Самарџић 2020, стр. 144.
  3. ^ а б Самарџић 2020, стр. 146.
  4. ^ . „REGULATION (EU, Euratom) 2016/1192 OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 6 July 2016 on the transfer to the General Court of jurisdiction at first instance in disputes between the European Union and its servants”. Official Journal of the European Union. 200/138. 26. 7. 2016. Приступљено 2018-02-01. 
  5. ^ Самарџић 2020, стр. 146-7.
  6. ^ Самарџић 2020, стр. 147.
  7. ^ а б Самарџић 2020, стр. 148.
  8. ^ Самарџић 2020, стр. 148-9.

Литература

[уреди | уреди извор]