Пређи на садржај

Сунчане птице

С Википедије, слободне енциклопедије

Сунчане птице
Nectariniidae
Aethopyga vigorsii, Махараштра, Индија
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Nectariniidae

(Vigors, 1825)
Родови

15, види текст

Сунчане птице (лат. Nectariniidae) породица су веома малених врапчарки из Старог света, које обично имају надоле закривљене кљунове. Многе од њих су светлих боја, често са перјом дугиних боја, посебно код мужјака. Многе врсте имају посебно дуго репно перје. Распрострањене су у већем делу Африке до Средњег истока, јужне Азије, југоисточне Азије и јужне Кине,јужног-Јапана—Острва-Ријукју, до Индонезије, Нове Гвинеје и северне Аустралије. Највећа разноврснот врста се јавља у екваторијалним регионима.

Постоји 151 врста у 16 родова. Већина сунчаних птица се претежно храни нектаром, али такође лове инсекте и пауке, посебно када хране младунце. Цветове који спречавају приступ свом нектару услед облика (на пример, веома дуги и уски цветови) једноставно пробуше при дну медница, и кроз тај отвор птице сишу нектар.[1] Воће је такође део исхране код неких врста. Лете брзо и директно зато што имају кратка крила.

Сунчане птице имају двојнике у две групе које су у врло далеком сродству: колибрије из Северне и Јужне Америке и медоједе из Аустралије. Сличности су настале због конвергентне еволуције, јер се сви они хране нектаром.[2] Неке врсте сунчаних птица могу да лебде у ваздуху и сишу нектар, као колибрији, али обично то раде стојећи.

Припадници ове породице варирају по величини од 5 грама тешког Nectarinia nectarinioides до 45 грама тешког Arachnothera flavigaster. Као и код колибрија, сунчане птице показују изражен полни диморфизам: мужјаци су обично упадљивих металних боја.[3] Уз то, репови многих врста су дужни код мужјака него код женки, а мужјаци су и већи. Сунчане птице имају дуге, танке и према доле закривљене кљунове и цевасте језике са четкастим врхом, што су све адаптације за храњење нектаром.[4] Припадници рода Arachnothera изгледају другачије од осталих припадника породице. Обично су већи од осталих сунчаних птица, са неупадљивим смеђим перјем код оба пола и дугим кљуновима закривљеним према доле.

Врсте сунчаних птица које живе на великим висинама ноћу падају у торпор, стање при којем снижавају телесну температуру и активност.[3][5]

По метаболичком понашању су сличне са Андским колибрима.[6] Врсте сунчаних птица које живе на високим алтитудама или латитудама прелазе у турпор током ноћи, чиме снижавају телесну температуру и улазе у стање ниске активности и респонсивности.[3][7]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Сунчане птице настањују тропске пределе Старог света, Африку, Азију и Аустралазију. У Африци углавном настањују субсахарску Африку и Мадагаскар, али такође и Египат. У Азији настањују обале Црвеног мора, северно до Израела; рупа у распрострањености појављује се до Ирана, одакле се континуирано појављују до јужне Кине и Индонезије. У Аустралазији се појављују на Новој Гвинеји, североисточној Аустралији и на Соломоновим Острвима. Не настањују океанска острва, осим Сејшела. Највише врста се може наћи у Африци, где су се вероватно и први пут појавиле. Већина врста су станарице или сезонске селице на кратке раздаљине. Сунчане птице се могу наћи посвуда у ареалу ове породице, док су припадници рода Arachnothera ограничени на Азију.[3]

Сунчане птице настањују разнолика станишта, а већина настањује примарне кишне шуме; међутим, могу настањивати и многа друга станишта, као што су нарушене секундарне шуме, отворене шуме, отворене шикаре и саване, обалне шикаре и планинске шуме. Некеврсте су успеле да се прилагоде и урбанизованим подручјима, па се могу наћи на плантажама, у вртовима и слично. Многе врсте окупирају станишта на разним висинама, од нивоа мора до 4.900 m.[3]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Сунчане птице су активне по дану и обично се појављују у паровима или маленим породичним групама, али неколико врста се понекада окупља у већим групама. Сунчане птице ће се придружити осталим птицама које терају неку грабљивицу, али такође и агресивно терају друге врсте са своје територије, чак и ако оне нису грабљивице.

Размножавање

[уреди | уреди извор]

Сунчане птице које живе изван екваторијалних регија обично се размножавају сезонски, већином у влажној сезони. Током ове сезоне доступнији су инсекти, којима сунчане птице хране младе. Ако се неке врсте размножавају у сувој сезони, то је зато што је тада доступнија њихова омиљена биљна храна. Оне које настањују екваторијалне регије могу се размножавати током целе године. Обично су моногамне и често територијалне, али неколико врста је полигамно.

Гнезда сунчаних птица су обично у облику торбе, обешена за танке гране. Гнезда припадника рода Arachnothera су различита, и од сунчаних птица, а у неким случајевима и међу њима самима. Нека гнезда, као код Arachnothera longirostra, малене су исплетене шољице причвршћене за дно великог листа; гнездо врсте Arachnothera chrysogenys је слично причвршћено, али има облик дуге цеви. Гнезда припадника овог рода су неупадљива, за разлику од гнезда осталих сунчаних птица. Женка сама гради гнездо код већине врста. Може да снесе до четири јаја. Док женка сама гради гнездо и инкубира јаја, мужјак почиње да помаже у подизању младих након што се излегу.[8] Код припадника рода Arachnothera оба пола помажу у инкубацији јаја.[8] Гнезда сунчаних птица су честа мета паразитским птицама, као што су кукавице и медовође.

Однос са људима

[уреди | уреди извор]

Ова породица је много бољe издржала људске активности у свом станишту, па је само седам врста у опасности од изумирања. Већина врста је релативно отпорна на промене у станишту, а уз то, иако су сунчане птице атрактивне, трговци кућним љубимцима их не лове, зато што лоше певају и што их је тешко одржати у животу. Сунчане птице се сматрају атрактивним птицама и радо улазе у вртове у којима је засађено цвеће које би их привукло. Постоји неколико негативних интеракција, нпр. врста Nectarinia senegalensis се сматра штеточином на плантажама какаоа, зато што шири имелу.

Систематика

[уреди | уреди извор]

Фамилија садржи 145 врста подељених у 16 родова:[9]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Geerts, S.; Pauw, A. (2009). „Hyper-specialization for long-billed bird pollination in a guild of South African plants: the Malachite Sunbird pollination syndrome”. South African Journal of Botany. 75 (4): 699—706. doi:10.1016/j.sajb.2009.08.001Слободан приступ. 
  2. ^ Prinzinger, R.; Schafer, T.; Schuchmann, K. L. (1992). „Energy metabolism, respiratory quotient and breathing parameters in two convergent small bird species : the fork-tailed sunbird Aethopyga christinae (Nectariniidae) and the chilean hummingbird Sephanoides sephanoides (Trochilidae)”. Journal of thermal biology. 17 (2): 71—79. doi:10.1016/0306-4565(92)90001-V. 
  3. ^ а б в г д Cheke & Mann 2008, стр. 196–243
  4. ^ Cade, Tom; Greenwald, Lewis (1966). „Drinking Behavior of Mousebirds in the Namib Desert, Southern Africa” (PDF). Auk. 83 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 01. 12. 2011. г. 
  5. ^ Downs, Colleen; Brown, Mark (2002). „Nocturnal Heterothermy And Torpor In The Malachite Sunbird (Nectarinia famosa)”. Auk. 119 (1): 251—260. doi:10.1642/0004-8038(2002)119[0251:NHATIT]2.0.CO;2. 
  6. ^ Altshuler, Douglas L.; Dudley, Robert (15. 8. 2002). „The ecological and evolutionary interface of hummingbird flight physiology”. Journal of Experimental Biology. 205 (16): 2325—2336. PMID 12124359 — преко jeb.biologists.org. 
  7. ^ Downs, Colleen; Brown, Mark (јануар 2002). „Nocturnal Heterothermy And Torpor In The Malachite Sunbird (Nectarinia famosa)”. Auk. 119 (1): 251—260. doi:10.1642/0004-8038(2002)119[0251:NHATIT]2.0.CO;2. 
  8. ^ а б Lindsey 1991, стр. 207
  9. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ур. (2019). „Dippers, leafbirds, flowerpeckers, sunbirds”. World Bird List Version 9.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 30. 1. 2019. 
  10. ^ BirdLife International (2016). Chalcoparia singalensis. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22717626A94542835. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22717626A94542835.enСлободан приступ. Приступљено 15. 11. 2021. 
  11. ^ BirdLife International (2016). Chalcoparia singalensis. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22717626A94542835. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22717626A94542835.enСлободан приступ. Приступљено 15. 11. 2021. 
  12. ^ Gmelin, Johann Friedrich (1789). Systema naturae per regna tria naturae : secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (на језику: Latin). 1, Part 2 (13th изд.). Lipsiae [Leipzig]: Georg. Emanuel. Beer. стр. 964. 
  13. ^ Oberholser, Harry C. (1912). „Descriptions of one hundred and four new species and subspecies of birds from the Barussan Islands and Sumatra”. Smithsonian Miscellaneous Collections. 60 (7): 1-22 [21]. 
  14. ^ Paynter, Raymond A. Jr, ур. (1986). Check-List of Birds of the World. 12. Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 215. 
  15. ^ „Nectariniidae”. aviansystematics.org. The Trust for Avian Systematics. Приступљено 2023-07-16. 
  16. ^ BirdLife International (2016). Deleornis fraseri. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T103792577A94541369. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103792577A94541369.enСлободан приступ. Приступљено 11. 11. 2021. 
  17. ^ BirdLife International (2016). Deleornis axillaris. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T103792599A104232364. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103792599A104232364.enСлободан приступ. Приступљено 12. 11. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

}