Сухарто

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сухарто
Soeharto.jpg
Биографија
Датум рођења(1921-06-08)8. јун 1921.
Место рођењаКемсук
Холандска источна Индија
Датум смрти27. јануар 2008.(2008-01-27) (86 год.)
Место смртиЈакарта
 Индонезија
РелигијаИслам
Политичка
партија
Голкар
ПотписSuharto signature.svg
2. председник Индонезије
`12. март 1967 — 21. мај 1998.
ПретходникСукарно
НаследникБахрудин Јусуф
16. генерални секретар Покрета несврстаних
7. септембра 1992. — 20. октобра 1995.
ПретходникДобрица Ћосић
НаследникЕрнесто Сампер Пицано

Indonesian Presidential Seal gold.svg

Сухарто (Suharto, 8. јун 192127. јануар 2008) је био војни и политички лидер Индонезије. Власт је преузео 1967. државним ударом од свог претходника Сукарна и владао је до 1998. Пошто је заузео антикомунистички став, неколико западних земаља га је подржавало током Хладног рата. Током највећег дела његове владавине, Индонезија је бележила економски раст и индустријализацију.[1] Његова владавина је, међутим довела до политичких чистки и смрти милиона осумњичених комуниста и људи кинеског порекла.[2] Такође је доносио законе против комуниста и мере које су имале за циљ да Кинези економски не владају Индонезијом.[3] Наиме 3% Кинеза владало је са 70% економије Индонезије. Сухарто је такође 1975. ставио португалску колонију Источни Тимор под власт Индонезије.

Његова ауторитативна владавина и повећана корупција су довели до незадовољства током 1990-их. Сухартов скоро неоспориви ауторитет у Индонезији је драматично ослабио услед финансијске кризе која је снизила животни стандард Индонежана. Након масовних демонстрација 1998. Сухарто је приморан да поднесе оставку.

Референце[уреди]

  1. ^ Miguel, Edward (јануар 2005). „Does Social Capital Promote Industrialization? Evidence from a Rapid Industrializer”. Econometrics Softare Laboratory, University of California, Berkeley. Paul Gertler, David I. Levine. 
  2. ^ Cribb, Robert (2002). „Unresolved Problems in the Indonesian Killings of 1965-1966”. Asian Survey. 42 (4): 550—563. 
  3. ^ Suryadinata, Leo (1976). „Indonesian Policies toward the Chinese Minority under the New Order”. Asian Survey. 16 (8): 770—787. 

Спољашње везе[уреди]