Трајект

С Википедије, слободне енциклопедије
Трајект у Енглеској
Америчка топовњача Комодор Морис, трајект из америчког грађанског рата
Стејтен Ајлендски трајект у Сједињеним Државама превози путнике између Менхетна и Стејтен Ајленда у Њујорку.
Типичан трајект за аутомобиле у Истанбулу, Турска
Ц/П/Ф „Дионисиос Соломос” у власништву грчке трајектне компаније Зантефериес у острвској луци Фолегандрос, острва Западне Сајкеде, Егејско море.

Трајект или ферибот је назив за путнички,[1] односно теретни брод специјализован за редовни превоз путника и робе на краћим релацијама. Већи трајекти су у правилу способни превозити путничка возила и камионе, а неки су саграђени тако да превозе железничке вагоне.

Рекорди[уреди | уреди извор]

Бруто тонажа[уреди | уреди извор]

Највећи трајекти на свету обично су они који се користе у Европи, а различита пловила држе рекорд у зависности од тога да ли су дужина, бруто тонажа или капацитет аутомобила метрика.

Најстарији трајекти[уреди | уреди извор]

Дана 11. октобра 1811, брод проналазача Џона Стивенса Јулиана, почео је са радом као први трајект на парни погон (веза је била између Њујорка и Хобокена, Њу Џерси).[2]

Елвел Фери, кабловски трајект у Северној Каролини, путује на удаљености од 110 yd (100 m), од обале до обале, са временом путовања од пет минута.[3]

Конкурс за најстарији трајект у непрекидном раду је трајект Мерзи од Ливерпула до Биркенхеда у Енглеској. Године 1150. основан је бенедиктински манастир у Биркенхеду. Монаси су наплаћивали малу цену за превоз путника преко ушћа.[4] Године 1330, Едвард III је доделио повељу манастиру и његовим наследницима: „право на тамошњи трајекат ... за људе, коње и робу, уз дозволу да наплаћују разумне путарине“. Међутим, сматра се да је дошло до кратког прекида након распуштања манастира након 1536. године.

Још један потраживач права на најстарији трајект у непрекидном раду је трајект Роки Хил – Гластонбери, који саобраћа између градова Роки Хил и Гластонбери, Конектикат.[5] Основан 1655. године, трајект је од тада непрекидно саобраћао, а престајао је са радом само сваке зиме када се река заледи. Трајект који дуго ради на сланим водама је Халифакс/Дартмут трајект, који саобраћа између градова Халифакса и Дартмута у Новој Шкотској, и који плови током целе године од 1752. године, а тренутно га води регионална транзитна управа, Метро Трансит.[6] Међутим, Мерзи трајект је претходио њему као најстарији трајект на сланој води.

Највеће мреже[уреди | уреди извор]

Најпрометније мреже[уреди | уреди извор]

Најбржи трајекти[уреди | уреди извор]

Луцијано Федерико Л на гасни турбински погон, којим управља Букуебус из Монтевидеа, држи Гинисов светски рекорд за најбржи трајект на свету, у саобраћају између Монтевидеа, Уругваја и Буенос Ајреса, Аргентина: његова максимална брзина, постигнута у поморским експериментима, је била 602 kn (1.115 km/h; 693 mph).[15] On mоже да превезе 450 путника и 52 аутомобила дуж руте од 110 nmi (200 km; 130 mi).[16]

Одрживост[уреди | уреди извор]

Брзи Ро-Пакс трајекти, попут МС Стара, имају значајне емисије CO2.

Допринос путовања трајектом климатским променама је мање разматран од копненог и ваздушног саобраћаја и значајно варира у зависности од фактора као што су брзина и број превезених путника. Просечна емисија угљен-диоксида трајектима по путничком километру је око 012 kg (420 oz).[17] Међутим, трајекти од 18 чворова (21 mph; 33 km/h) између Финске и Шведске производе 0.221 kg (7.800 oz) CO2, са укупним емисијама једнаким CO2 еквиваленту од 0.223 kg (7.900 oz), док трајекти са 24–27 чворова (28–31 mph; 44–50 km/h) између Финске и Естоније производе 0.396 kg (14.000 oz) CO2 са укупним емисијама које су једнаке CO2 еквиваленту од 04 kg (140 oz).[18]

Алтернативна горива[уреди | уреди извор]

Са високом ценом нафте и све већим притиском потрошача за мерама за сузбијање глобалног загревања, на конференцији Интерфери у Стокхолму представљене су бројне иновације за енергију и животну средину. Према компанији Солар Сајлор, хибридна поморска снага и технологија соларних крила су погодни за употребу са трајектима, приватним јахтама, те чак и танкерима.[19]

Алтернативна горива постају све распрострањенија на трајектима. Најбржи путнички трајект на свету Букуебус, вози на течни природни гас, док је шведска Стена 2015. године претворила један од својих трајеката на погонд дизелом и метанолом.[20] Течни природни гас и метанол значајно смањују емисију CO2 и замењују скупо дизел гориво.

Батеријски електрични трајекти мегаватне класе су у употреби Скандинавији, а планирано је да уведе у употребу још неколико.[21] Од 2017. године, највећи чисто електрични трајект на свету био је МФ Тихо Брахе, који саобраћа на трајектној рути Хелсингер–Хелсингборг преко Ересунда између DenmarkДанске и Шведске. Трајект је тежак 8414 тона и има капацитет складиштења електричне енергије од више од 4 MWh.[22]

Од 2015. године норвешка трајектна компанија Норлед управља е-феријем МВ Ампер на линији Лавик-Опедал на Е39 северно од Бергена.[23] Даље северније на норвешкој западној обали, веза између Анде и Лота биће прва рута на свету коју опслужују само е-трајекти. Први од два брода, МФ Глопефјорд, пуштен је у употребу у јануару 2018. године, а затим МФ Еидсфјорд.[24] Власник, предузеће Фјорд1, је пустило у рад још седам трајеката на батерије који су у функцији од 2020. године.[25] Од 2021. године у Норвешкој ради око 60 трајеката на батерије.[26]

Е-трајекат Елен

Од 15. августа 2019. године, општина Еро управља е-трајектом Елен између јужних данских лука Финсхав и Себи, на острву Еро.[27] Електронски трајект је способан да превезе 30 возила и 200 путника и напаја га батерија „невиђеног капацитета“ од 43 MWh (58.000 hp⋅h). Пловило може да пређе до 22 nmi (25 mi; 41 km) између пуњења – седам пута више него што је раније било могуће за е-трајекат. Од овог трајекта се очекује да потврди да може да обезбеди до седам повратних путовања дневно. Европска унија, која је подржала пројекат, има за циљ да стави у употребу 100 или више ових трајеката до 2030. године.[28]

Галерија са сликама разних трајеката[уреди | уреди извор]

  • Трајект, Игуменица (Грчка)

    Трајект, Игуменица (Грчка)

  • Трајект који вози од Игуменице (Грчка) до Италије

    Трајект који вози од Игуменице (Грчка) до Италије

  • Трајект на линији Керамоти-Тасос (Грчка)

    Трајект на линији Керамоти-Тасос (Грчка)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Water Taxi (noun)”. Webster's Dictionary. Merriam-Webster. 2021. Приступљено 16. 2. 2021. 
  2. ^ „Hoboken Historical Museum – Steamboat Innovation”. Hobokenmuseum.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 7. 5. 2016. Приступљено 2017-04-05. 
  3. ^ „Elwell Ferry: When getting 'away' is closer than you think”. Star News Online, Jim Hanchett, 2 December 2005. 
  4. ^ „101 Interesting Facts”. Mersey Ferries. Архивирано из оригинала на датум 4. 9. 2010. Приступљено 30. 5. 2013. 
  5. ^ Transportation, Department of. „Department of Transportation”. Ct.gov. Приступљено 27. 1. 2018. 
  6. ^ „Halifax Regional Municipality (Metro Transit) page – "Harbour Ferries"”. Halifax.ca. Архивирано из оригинала на датум 3. 6. 2011. Приступљено 27. 1. 2018. 
  7. ^ „Waxholmsbolaget”. Where to start. Waxholmsbolaget. Приступљено 10. 6. 2020. 
  8. ^ а б „Annual Reports | BC Ferries – British Columbia Ferry Services Inc.”. www.bcferries.com. Приступљено 2019-08-20. 
  9. ^ „Business Review | CalMac Ferries”. www.calmac.co.uk. Приступљено 2019-08-20. 
  10. ^ „Who we are – Transdev Sydney Ferries – Discover, Experience, Share, Sydney Harbour by Ferry”. Transdev Sydney Ferries (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-20. 
  11. ^ а б „Ferry ridership surges to highest level in a decade | WSDOT”. www.wsdot.wa.gov (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-20. 
  12. ^ „Transdev in Brisbane”. www.transdevbrisbane.com.au. Приступљено 2019-08-20. 
  13. ^ „GVB Annual report 2019”. jaarverslag.gvb.nl. Приступљено 28. 5. 2020. 
  14. ^ „營運資料 | 天星小輪有限公司”. 
  15. ^ „Luciano Federico L -”. ship-technology.com. 
  16. ^ „AMD 1130 – "Luciano Federico L"”. Amd.com.au. Приступљено 27. 1. 2018. 
  17. ^ Philippe Holthof (10. 4. 2009). „'SOx and CO2 Emissions once again Hot Topic at Ferry Shipping Conference' : Ferry Shipping Conference 08: Building Bridges in the Industry” (PDF). Shippax.se. стр. 3. Приступљено 27. 1. 2018. 
  18. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 19. 7. 2011. Приступљено 3. 7. 2009. 
  19. ^ „Interferry hears about green alternatives”. Tmcnet.com. Приступљено 27. 1. 2018. 
  20. ^ „The World's First Methanol Ferry”. Stena Line (на језику: енглески). 29. 3. 2022. Приступљено 2022-03-29. 
  21. ^ „Plugging in Finland's first electric ferry – Marine Log” (Video). Marinelog.com (на језику: енглески). 20. 11. 2017. Приступљено 2017-12-04. 
  22. ^ Lambert, Fred (2017-08-24). „Two massive ferries are about to become the biggest all-electric ships in the world”. Electrek (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-08. 
  23. ^ „World's First Electric Car Ferry Enters Service”. World Maritime News. 19. 5. 2015. Приступљено 21. 6. 2020. 
  24. ^ Svetlana Modeva (15. 3. 2018). „Multi Maritime-designed battery electric ferries MF Gloppefjord and MF Eidsfjord named in Sandane”. VesselFinder. Приступљено 21. 6. 2020. 
  25. ^ „Fjord 1 orders seven electric ferries from Havyard – electrive.com”. electrive.com (на језику: енглески). 8. 3. 2018. Приступљено 2018-03-24. 
  26. ^ https://www.tu.no/artikler/i-2021-vil-norge-ha-60-ferger-med-batterier-na-ma-vegdirektoratet-finne-en-standardlosning-for-lading/414997 Архивирано 7 јун 2019 на сајту Wayback Machine WWW.TU.NO (In Norwegian).
  27. ^ Alice Tidey (21. 8. 2019). „World's largest all-electric ferry sets sail in Denmark”. Euronews. Приступљено 21. 8. 2020. 
  28. ^ „Objectives”. E-ferry, an EU project under the H2020 Research and Innovation programme. Приступљено 21. 8. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Wikisource-logo.svg Rines, George Edwin, ур. (1920). „Ferry”. Encyclopedia Americana. 
  • Robins, Nick (1996). The Evolution of the British Ferry. Kilgetty, Pembrokeshire: Ferry Publications. ISBN 1871947316. 
  • "When Horses Walked on Water: Horse-Powered Ferries in Nineteenth-Century America" (Smithsonian Institution Press; Kevin Crisman, co-authored with Arthur Cohn, Executive Director of the Lake Champlain Maritime Museum).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трајект&oldid=24529837”