Хонгконг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хонгконг специјална административна област НР Кине
Посебна управна регија Народне Републике Кине Хонгдонг

Hong Kong Special Administrative Region of the People's Republic of China[note 1]
中華人民共和國 香港特別行政區
Flag of Hong Kong.svg
Hong Kong SAR Regional Emblem.svg

Крилатица:
нема
Химна:
Марш добровољаца
{{{alt}}}
Главни град Хонгконг
Службени језик кинески и engleski[note 2]
Владавина
 — Председник Леунг Чун-инг
Историја
Независност Враћен Кини
1. јула 1997.
Географија
Површина
 — укупно 1.103 km2(169)
 — вода (%) 4,60[3]
Становништво
 — 2016. 8.712.730[4](101)
 — густина 6.254[5]/km2
Економија
Валута Хонгконшки долар[6]
 — стоти део валуте ‍100 центи‍
Остале информације
Временска зона UTC +8
Интернет домен ‍.hk‍
Позивни број +852 ¹

Хонгконг, Хонг Конг[note 3] (кинески: 香港, традиционални кинески: 中華人民共和國香港特別行政區; кантонски: О овој звучној датотеци Heūng góng ; стандардни мандарински: Xiānggǎng, изговор: Сјангканг) град је који је заједно с Макаом, једна од две посебне управне регије (ПУР) Народне Републике Кине. Град има једну од најлибералнијих привреда на свету и велики је међународни финансијски и трговински центар. Један је од најгушће насељених градова на свету са 6.544 становника по квадратном километру 93,6% су етнички Кинези, а 6,4% остале групе.[7] Некада је био британска колонија, а данас је под управом Кине, под политиком „једна земља, два система“. Граду је уставом додељен релативно висок степен аутономије; на пример, он задржава свој правни систем, валуту, обичаје, трговачка преговарачка права и имиграционе законе. Хонгконг је задржао чак и своје правило да се вози по левој страни улице. Једино су одбрана и дипломатски односи под управом централне владе у Пекингу.

Смештен на јужној обали Кине и окружен је делтом Бисерне реке и Јужним кинеским морем.[8] Познат је по својој небодерској архитектури и великој природној луци. С површином од 1.104 km² и седам милиона становника, једно је од најгушће насељених подручја на свету.[9] Хонгконшка Хан кинеска већина потиче углавном из градова Гуангџоу и Тајшан у суседној провинцији Гуангдонг.[10]

Хонгконг је постао колонија Британске империје након првог опијумског рата (1839–42). Изворно ограничене острвом Хонгконг, до 1898. границе колоније постепено су ширене на полуострво Ковлун и Нове територије. У доба Другог светског рата, током рата на Пацифику био је окупиран од стране Јапана. Године 1945. Британија је поново успоставила своју власт до 1997, када је Кина успоставила суверенитет.[11][12] Регија је током колонијалног доба прихватила политику минималне интервенције власти под етиком позитивног неинтервенционизма.[13] То раздобље снажно је утицало на садашњу културу Хонгконга, који се често описује као место где „Исток сусреће запад“.[14] Образовни систем је до реформи имплементираних 2009.[15] био слободно утемељен на енглеском систему.[16]

Иако је део Кине, Хонгконг функционише као самостална држава, са својим законима, валутом, спортским репрезентацијама, док према остатку Кине и данас постоје гранични прелази и наплата царине. Хонгкинг има друкчији политички систем од континенталне Кине.[17] Хонгконшко независно судство делује под системом обичајног права.[18][19] Темељни закон Хонгконга је уставни документ који прописује „висок ступањ аутономије“ у свим питањима осим спољашњих односа и обране, и управља политичким системом територије.[20][21] Премда располаже с растућим вишестраначким системом, уски круг бирачког тела контролише половину легислатуре. Изборни одбор с 800 чланова бира шефа администрације Хонгконга, тј. шефа владе.[22][23]

Као једно од водећих светских међународних финанцијских средишта, Хонгконг располаже са значајном капиталистичком економијом услуга, коју карактеришу ниске пореске стопе и слободна трговина, док је валута, Хонконшки долар, према промету девета на свету.[24] Недостатак простора условио је гушћу изградњу, што је Хонгконг развило као средиште модерне архитектуре и град с највећим постотком небодера.[25][26] Збијен простор такође је довео до високо развијене транспортне мреже са стопом кориштења јавног превоза изнад 90%,[27] највишом на свету.[28]

Порекло имена[уреди]

Назив „Хонгконг“ је приближан фонетички израз из хакавог или кантонског назива „香港“, што значи „мирисна лука“ или „тамјанска лука“.[29] Оригинална „мирисна лука“ је мали залив између острва Ап Леи Чау и јужно од Хонгконг острва, сада познат као лука Абердин, али још зван „Хенг Гонг Цај“ (Мали Хонгконг) на кантонском. Мирис је долазио од тамјана који расте на северу Каулуна и чуван је око Абердин луке за извоз, пре развоја луке Викторије. У селу Хеунг Гонг Цуен на Ап Леи Чау је можда најраније забележено коришћење имена.[30]

Мирис из назива може се односити на лучке воде освежене водом из естуарија Бисерне реке, или на тамјан из фабрика дуж обале северно од Ковлуна, који је пре изградње у лике Викторија био ради извоза ускладиштен у околини луке Абердин.[29] Године 1842, потписан је уговор у Нанкингу, те је име Хонгконга први пут забележено на службеним документима као назив целог острва.[31]

Географија[уреди]

Подручја урбаном развоја и вегетације су видљиве у овој лажно-бојној сателитској слици.

Хонгконг је смештен на јужној обали Кине, 60 km источно од Макаа на супротној страни естуара Бисерне реке. Окружен је Јужним кинеским морем на истоку, југу и западу, границом и градом Шенџеном у покрајини Гуангдунг на северу преко реке Шам Чун. Површина територије од 1.104 km² се првенствено састоји од острва Хонгконга, острва Лантауа, полуострва Каулуна и Нове територије, као и још 260 мањих острва.[3][8]

Већи део површине Хонгконга је брдовит са стрмим падинама, мање од 25% територије је развијено, а око 40% преосталог земљишта је задржано за паркове и заштиту природе. Већина територије урбанистичког развоја је на полуострву Каулун, уз северну обалу острва Хонгконг и распршена насеља на Новој територији. Највиша надморска висина је Тај Мо Шану, чији врх је на висини 958 m изнад мора. Хонгконг има дуге и кривудаве обале са много увала, река и плажа.

Упркос репутације Хонгконга да је експресно изграђен, много напора је учињено на очувању зелених површина подручја. Недавни пораст забринутости јавности је довео до знатних ограничења даљег крчења земљишта уз луку Викторија. Пораст свести о природној околини је директна последица растућег загађења Хонгконга, узрокованог географским положајем и високим зградама. Око 80% смога града потиче из других делова естуара Бисерне реке.

Клима[уреди]

Хонгконг који се налази јужно од раковог обратника, има суптропску климу. Лето је вруће и влажно са повременим пљусковима и олујом са грмљавином, и топлим ваздухом који долази са југозапада. То је такође време када су тропски циклони најчешћи, понекад са поплавама или одронима. Зимско време обично почиње сунчано и постаје облачније током фебруара, са повременим хладним фронтом који доноси јак, хладан ветар са севера. Најугоднија годишнја доба су пролеће, иако је променљиво, и јесен, која је углавном сунчана и сува.[32] Хонгконг у просеку има 1.948 сунчаних сати годишње,[33] док су највиша и најнижа температура икада регистроване у Хонгконгшкој опсерваторији 36,1 °C и 0,0 °C.[34]

Клима Хонгконга (Хонгконг опсерваторија), нормале 1981–2010, екстреми 1884–1939 и 1947–садашњост
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 26,9
(80,4)
28,3
(82,9)
30,1
(86,2)
33,4
(92,1)
35,5
(95,9)
35,6
(96,1)
35,7
(96,3)
36,3
(97,3)
35,2
(95,4)
34,3
(93,7)
31,8
(89,2)
28,7
(83,7)
36,3
(97,3)
Средњи максимум, °C (°F) 23,7
(74,7)
24,5
(76,1)
27,1
(80,8)
29,8
(85,6)
31,8
(89,2)
33,1
(91,6)
33,8
(92,8)
33,8
(92,8)
33,8
(92,8)
30,8
(87,4)
28,0
(82,4)
25,1
(77,2)
34,3
(93,7)
Максимум, °C (°F) 18,6
(65,5)
18,9
(66)
21,4
(70,5)
25,0
(77)
28,4
(83,1)
30,2
(86,4)
31,4
(88,5)
31,1
(88)
30,1
(86,2)
27,8
(82)
24,1
(75,4)
20,2
(68,4)
25,6
(78,08)
Просек, °C (°F) 16,3
(61,3)
16,8
(62,2)
19,1
(66,4)
22,6
(72,7)
25,9
(78,6)
27,9
(82,2)
28,8
(83,8)
28,6
(83,5)
27,7
(81,9)
25,5
(77,9)
21,8
(71,2)
17,9
(64,2)
23,24
(73,83)
Минимум, °C (°F) 14,5
(58,1)
15,0
(59)
17,2
(63)
20,8
(69,4)
24,1
(75,4)
26,2
(79,2)
26,8
(80,2)
26,6
(79,9)
25,8
(78,4)
23,7
(74,7)
19,8
(67,6)
15,9
(60,6)
21,37
(70,46)
Средњи минимум, °C (°F) 9,1
(48,4)
9,9
(49,8)
11,5
(52,7)
15,9
(60,6)
20,5
(68,9)
23,2
(73,8)
23,9
(75)
24,2
(75,6)
23,2
(73,8)
19,6
(67,3)
14,4
(57,9)
10,0
(50)
7,7
(45,9)
Апсолутни минимум, °C (°F) 0,0
(32)
2,4
(36,3)
4,8
(40,6)
9,9
(49,8)
15,4
(59,7)
19,2
(66,6)
21,7
(71,1)
21,6
(70,9)
18,4
(65,1)
13,5
(56,3)
6,5
(43,7)
4,3
(39,7)
0
(32)
Количина кише, mm (in) 24,7
(0,972)
54,4
(2,142)
82,2
(3,236)
174,7
(6,878)
304,7
(11,996)
456,1
(17,957)
376,5
(14,823)
432,2
(17,016)
327,6
(12,898)
100,9
(3,972)
37,6
(1,48)
26,8
(1,055)
2.398,4
(94,425)
Дани са кишом (≥ 0.1 mm) 5,37 9,07 10,90 12,00 14,67 19,07 17,60 16,93 14,67 7,43 5,47 4,47 137,65
Релативна влажност, % 74 80 82 83 83 82 81 81 78 73 71 69 78,0
Сунчани сати — месечни просек 143,0 94,2 90,8 101,7 140,4 146,1 212,0 188,9 172,3 193,9 180,1 172,2 1.835,6
Сунчано време — месечни проценти 42 29 24 27 34 36 51 47 47 54 54 51 42
Извор: Хонгконг опсерваторија[35][36][37][38]

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Хонгконга

Предколонијално доба[уреди]

Један од петроглифа откивен на подручју Хонгконга.

Археолошким истраживањима на простору Хонгконга, пронађени су на острву Чек Лап Кок остаци прачовека стари 35.000 до 39.000 година, и на полуострву Сај Кунг стари 6.000 година.[39][40] Вонг Теј Танг и увала Три фантома две су најстарије локације људског боравка у палеолиту. Верује се да је у ували Три фантома постојало насеље у долини реке а Вонг Теј Танг с местом израде камених предмета. Пронађени неолитски артефакти упућују на културне разлике у односу на културу Лонгшана у северној Кини и насеља народа Јуе.[41][42] Осам петроглифа, датираних у доба династије Шанг, откивено је на околним стрвима.[43]

Кинези су на тај простор дошли у доба Династије Ћин у 3. веку п. н. е, када је 214 п. н. е, Чин Ши Хуангди, први кинески цар, освојио стотину племена Јуе у подручју Јиаозхи (модерна регија Лјангуанг), и први пут територију припојио кинеском царству. Локација модерног Хонгконга била је у оквиру заповедништва Нанхај (модерни округ Нанхај), крај древног главног града Пун Јуе.[44][45] Подручје је уједињено под краљевством Нанве, које је након пада династије Ђин, 204. п. н. е. основао генерал Зао Туо.[46] Када је 111. п. н. е. краљевство освојио цар Ву од Хана, земља је додељена заповедништву Ђаоџи под династијом Хан. Археолошки налази индицирају да је у то доба број становника растао и цветала је производња соли и вађење бисерних шкољаки. Лука Таи По Хој на простору Хонгконга постала је највећи кинески извор бисера. Гроб Леи Ченг Ук Хана на полуострву Каулун верује се да је изграђен за време династије Хан.[47]

У доба династије династије Танг, регија Гуангдунг развила се као регионално трговачко средиште. Тодине 736, цар Ксуанзонг од Танга основао је ради обране обалних подручја у регији, војни град у Туен Муну.[48] Прва сеоска школа, Ли Јинг колиџ, основана је на Новим територијима око 1075. за време северне династије Сунг.[49] Број становника повећао се у доба монголског освајања Кине кад у тај простор долазе избеглице из северних делова Кине. Током монголске инвазије 1276, двор јужне династије Сунг пресељен је Фујиан, потом на острво Лантау и касније у Сунг Вонг Тој (модерни Каулун сити), али је цар дечак Џао Бинг од Сунга након пораза у битци код Јамена заједно са својим паданицима извршио самоубиство утапањем. Хау Вонг, царев поданик, и данас је предмет обожавања у Хонгконгу.[50]

Најранији забележени европски посетилац био је 1513. португалски истраживач Жоржи Алвареш.[51][52] Након оснивања насеља у регији, португалски трговци су почели да тргују у јужној Кини. У исто време, запосели су Туен Мун и тамо изградили војна утврђења. Војни сукоби између Кине и Португала довели су до протеривања Португалаца. Средином 16. века биле су забрањене поморска трговина и додир са странцима, и такође су ограничене локалне поморске активности.[50] Током периода 1661–1669, територија је била погођена великом евакуацијом обалних подручја Гуангдонга, по наређењу цара Кансија. Забележено је да је око 16.000 особа из округа Ксинан одведено у унутрашњост, док се, након што је евакуација повучена 1669, вратило се само 1.648 становника.[53] Данашња територија Хонгконга, за време забране насељавања постала је углавном пустопољина.[54] Године 1685. Канг-сји постао је први цар који је дозволио ограничену трговину са странцима, најпре на кантонској територији. Такође је наметнуо стриктне услове трговини, као обавеза страним трговцима да живе у ограниченим подручјима, с дозволом боравка само у сезонама трговине, забраном ватреног оружја, и с плаћањем искључиво у сребру.[55] Британска источноиндијска компанија предузела је прво путовање у Кину 1699, те се убрзо потом нагло развила регионална трговина с Британцима. Године 1711. компанија је основала свој први трговачки пункт у Кантону. До 1773. Британци су у Кантону досегли трговину од 1000 сандука опијума, док је 1799. цела Кина годишње трошила 2000 сандука.[55]

Британско колонијално доба[уреди]

Поглед на острво Хонгконг из Каулуна 1840.

Године 1839, одбијање власти династије Ћинг да увози опијум резултирало је првим опијумским ратом између Кине и Британије. Острво Хонгконг британске су снаге окупирале 20. 1. 1841. те је испрва предато под конвецијом Чуенпи као део договора о примирју између капетана Чарлса Елиота и гувернера Квишана, али договор није никада био формално одобрен услед несугласица међу високим дужносницима обе владе.[56] Тек је 29. 8. 1842. уговором у Нанкингу, острво формално у трајну власт предано Уједињеном Краљевству. Британци су утемељили крунску колонију оснивањем града Викторија идуће године.[57]

Година 1856—1860. водио се Други опијумски рат, те су након кинеског пораза, према Пекиншкој конвенцији полуострво Каулун и Стоункатерово острво предати у трајну власт Британији 1898. године, према условима конвенције за проширење територија Хонгконга, Британија је испословала 99 годишњи најам острва Лантау и суседних северних земаља, касније познатих као Нове територије.[58] Таква територија Хонгконга остала је непромењена до данас.[59] Године 1894. се смртоносна трећа пандемија жлездане куге проширила из Кине у Хонгконг, узрокујући 50.000–100.000 смртних случајева.[60]

Током прве половине 20. века, Хонгконг се брзо развијао као британска трговачка постаја на далеком истоку и слободна лука, служећи као entrepôt Британске империје. Британци су увели образовни систем утемељен на властитом моделу, док локално кинеско становнишво није имало много контакта с европском заједницом имућних таи-пана насељених крај брда Викторија пик.[58]

У склопу својих војних похода, Јапанско царство напало је Хонгконг 8. 12. 1941. Хонгконшка битка завршила се британско-канадском предајом власти колоније Јапану 25. 12. исте године. Током јапанске окупације, цивилно је становништво трпело велике несташице хране, рационисање и хиперинфлацију ради присилне размене валуте за војне бонове. Услед недостатка хране и присилне репатријације незапослених у континеталну Кину, број становника је у то доба опао с 1,6 милиона 1941. на 600.000 у 1945. када је Уједињено Краљевство поново успоставило власт у колонији.[61]

Колонијална застава и грб Хонгконга с плавим амблемом, које је одобрио Колеџ оружја, кориштени су од 1959. до 1997.

Становништво Хонгконга повећало се како су пристизали таласи миграната из Кине, избеглица кинеског грађанског рата. Након проглашења Народне Републике Кине 1949. и доласка комуниста на власт, у Хонгконг из страха од прогона долази велик број избеглица.[58] Многа предузећа из Шангаја и Гуангџоуа своје су пословне операције преселила у Хонгконг.[58]

Током 1950-их, рапидна индустријализација била је вођена извозом текстила и других растућих производних индустрија. Како је становништво расло а цена рада остала ниска, животни је стандард био у сталном порасту.[62] Изградња насеља Шек Кип Меи 1953. након великог пожара, означила је почетак програма изградње јавних државних станова ради прихвата великог броја имиграната. Даљи напредак трговине Хонгконга проистекао је из оснивања посебне економске зоне у Шенжену, непосредно северно од Хонгконга, те се британска колонија учврстила као главни извор страних улагања у Кини.[63]

Конкурентност производње у Хонгконгу постепено се смањивала развојем индустрије у јужној Кини од почетка 1980-их. За разлику од тога, услужне делатности доживеле су високе стопе раста 1980-их и 1990-их, након запошљавања бивших индустријских радника.[64]

Острво Хонгконг 1986.

Године 1983, када је Велика Британија прераспоредила Хонгконг из крунске колоније у територију, владе Велике Британије и Кине су разматрале питање суверенитета Хонгконга након предстојећег истека рока закупа Нових територија (током наредне две деценије). Године 1984. потписана је заједничка кинеско-британска декларација - споразум о преласку суверенитета Народној Републици Кини 1997.[58] Споразум је предвидео управу Хонгконга као посебне административне регије, задржавајући своје законе и висок ступањ аутономије најмање 50 година након преласка власти. Темељни закон Хонгконга, који ће након преласка суверенитета служити као уставни документ, прихваћен је 1990.[58]

Од 1997.[уреди]

Дана 1. јула 1997, спроведен је пренос суверенитета с Велике Британије на Народну Републику Кину, означивши службени крај 156 година британске колонијалне владавине. Хонгконг је постао прва кинеска специјална административна регија, те је Тунг Чи Хва преузео дужност као први шеф администрације Хонгконга. Исте године, Хонгконг је претрпео двоструки економски ударац услед азијске финанцијске кризе и птичје грипе Х5Н1.[58] Године 2003. био је тешко погођен појавом тешког акутног респираторног синдрома (САРС),[65][66] те је Светска здравствена организација известила о 1.755 заражених и 299 умрлих.[67] Процењује се да су ради епидемије изгубљени уговори вредни 380 милиона Хонгконшких долара (48,9 милиона УСД).[68]

Дана 10. марта 2005. Тунг Чи Хва најавио је своју оставку на дужност шефа администрације из „здраствених разлога“.[69] Доналд Тсанг, у то доба главни повереник администрације, изашао је на изборе 2005. без противника и постао 21. априла 2005. други шеф администрације Хонгконга.[70] Године 2007. Тсанг је поново победио на избору за шефа администрације и наставио своју дужност у другом мандату.[71]

Године 2009. Хонгконг је био домаћин петих источноазијских игара, на којима су се натицале репрезентације пет земаља. То је био први међународни вишеспортски догађај икада одржан у територији.[72] У данашње време је Хонгконг и даље значајан глобални финанцијски центар, али је суочен с несигурном будућношћу с обзиром на растућу економију континенталне Кине, и однос с владом НР Кине по питањима као што су демократске реформе и опште бирачко право.[73]

Управа[уреди]

Седиште законодавног савета Хонгконга од 2011. у округу Централ

У складу са заједничком кинеско-британском декларацијом, и темељним начелом „једне земље, два система“, Хонгконг као посебна административна регија располаже с „високим ступњем аутономије у свим подручјима осим обране и спољашњих послова.“[note 4] У декларацији се утврђује да регија задржава свој капиталистички државни систем, те се јамче права и слободе својих људи најмање 50 година након примопредаје 1997.[note 5]

Јамства аутономије територије и индивидуалних права и слобода зајамчена су уставом, темељним законом Хонгконга (Hong Kong Basic Law), који одређује систем управљања посебном административном регијом Хонгконга, али је подложан тумечењима Сталног комитета Свекинеског народног конгреса.[74][75]

Главни су стубови власти извршно веће, цивилна служба, законодавни савет и судство. Извршним већем председава шеф извршног већа којег бира изборни одбор и потом именује Централна народна влада.[76][77] Цивилна служба, где се службеници именују на темељу заслуга, политички је неутрално тело које спроводи политику и осигурава владине услуге.[22][78] Законодавно веће има 60 чланова, од којих се половина непосредно бира на темељу општег бирачког права сталних становника Хонгконга у складу с пет географских јединица. Друга половина, позната као функционалне јединице, директно се бира од мањег електората, који се састоји од корпоративних тела и особа из различитих уговорених сектора. Целим већем председава председник законодавног већа који служи као председник парламента.[79][80] Судије именује шеф администрације на препоруку независног одбора.[18][81]

Владина зграда, службена резиденција шефа администрације.

Примена темељног закона, укључујући како и када ће се постићи обећано опште право гласа, велико је политичко питање од примопредаје власти 2002. године. Влада је предложила закон против субверзије у складу с чланком 23. темељног закона, који је захтевао доношење закона који забрањују дела издаје и субверзије против кинеске владе. Тај предлог је наишао на оштро противљење, те се од закона одустало.[20][82] Хонгконшку политичку сцену карактерише дебата између пропекиншких група, које теже подржавању извршне власти, и сведемократског табора (pan-democracy camp) који се залаже за бржи ритам демократизације и начело један човек, један глас.[83]

Године 2004, влада није успела да добије сведемократску подршку за доношење свог такозваног „модела окружног савета“ за политичке реформе.[84] Године 2009. влада је обновила предлоге као „Саветодавни документ о методама избора шефа администрације и формирања законодавног савета 2012.“ У документу се предлаже проширење изборног одбора, хонгконшког изборног колегија с 800 на 1200 чланова 2012. и проширење парламента с 60 на 70 заступничких места. 10 нових места састојаће се од пет места географских једница и пет места функционалних јединица, које ће међу собом одабрати изабрани чланови већа округа.[85] Предлози су били осуђени на одбацивање од стране сведемократа, али је дошло до знатног прогреса након што је Централна народна влада прихватила противпредлог Демократске странке. Конкретно, табор сведемократа био је подељен када предлог директног избора пет новооснованих места функционалних јединица није био прихватљив двема конститутивним странкама. Демократска странка први је пут након преласка суверености стала на страну владе и прихватила предлоге с гласањем 46-12.[86]

Правни систем и судство[уреди]

Суд последњег призива, у округу Централ, врховни је суд Хонгконга.

Хонгконшки правни систем у потпуности је независан од правног система у Кини. За разлику од система цивилног права континенталне Кине, Хонгконг наставља да прати традицију енглеског обичајног права установљену под британском влашћу.[87]

Хонгконшки судови могу се на преседане позивати на одлуке донесене на другим судовима јурисдикција обичајног права,[18][88] и судије из других јурисдикција обичајног права могу вршити дужност неперманентних судија Суда последњег призива.[18][88]

Судски систем састоји се од Суда последњег призива, Високог суда, састављеног од Призивног суда и Суда првог ступња, и Окружног суда који укључује и Породични суд.[89] Остала судска тела укључују Земаљски суд, Прекршајни суд, Суд за малолетнике, Истражни суд, Суд рада, Суд малих потраживања и Суд за развратне чланке.[89] Судије Суда последњег призива именује шеф администрације Хонгконга.[18][88]

Министарство правосуђа одговорно је за управљање правним питањима владе. Дужности министарства укључују пружање правних савета, казнени прогон, државно заступање, реформе и планирања политике и права, и међународну правну сарадњу између различитих јурисдикција.[87] Осим казнених прогона, правници Министарства правосуђа делују у име Владе у свим грађанским и управним споровима против владе.[87] Као заштитник јавног интереса, министарство може захтевати понављање суђења и може интервенирати у свим случајевима који укључују шири јавни интерес.[90] Темељни закон штити Министарство правосуђа од било каквог мешања владе у контролу казненог прогона.[91][92]

Административна подела[уреди]

Нове територије Острва Гуаи Ђинг Север Сај Кунг Ша Тин Тај По Цуен Ван Дуен Мун Јуен Лонг Каулун Каулун сити Квун Тонг Шам Шуи По Вонг Даи Син Јау Ђим Монг Hong Kong Island Центар и Запад Исток Југ Ван Чај Острва Острва Острва Острва Острва Острва Острва Острва Острва Острва Острва Гуаи Ђинг Север Сај Кунг Сај Кунг Сај Кунг Сај Кунг Сај Кунг Сај Кунг Сај Кунг Ша Тин Тај По Тај По Тај По Тај По Тај По Тај По Цуен Ван Цуен Ван Цуен Ван Дуен Мун Дуен Мун Дуен Мун Дуен Мун Јуен Лонг Каулун сити Квун Тонг Шам Шуи По Вонг Даи Син Јау Ђим Монг Центар и Запад Исток Југ Југ Ван ЧајThe main territory of Hong Kong consists of a peninsula bordered to the north by Guangdong province, an island to the south east of the peninsula, and a smaller island to the south. These areas are surrounded by numerous much smaller islands.

Хонгконг има унитарни систем власти; не постоји локална власт од укидања два општинска већа 2000. Стога не постоји званична дефиниција за градове и насеља у Хонгконгу. Хонгконг је административно подељен у 18 географских округа, а сваки представља окружно веће које саветује владу о локалним питањима, као што су јавне установе, програми заједнице, културне активности и унапређење животне средине.[95]

Постоји укупно 534 места у окружним већа, од који се 405 бира, а остале именује шеф извршног већа и 27 бивших председавајућих сеоских општина.[95]

Министарство унутарњих послова кроз окружне уреде објављује јавности владину политику и планове.[96]

Војска[уреди]

Када је Хонгконг био британска колонија, и касније територија, обрану је осигуравала британска војска под заповедништвом гувернера Хонгконга који је био ex officio врховни заповедник.[97] Када је 1997. НР Кина преузела суверенитет, британску је војску заменио гарнизон Народне ослободилачке војске, укључујући копнене, поморске и ваздушне снаге, под заповедништвом Централне кинеске војне комисије.[12]

Темељни закон заштићује локалне цивилне послове од интерференција гарнизона, те су чланови гарнизона подложни законима Хонгконга. Влада Хонгконга остаје одговорна за одржавање јавног реда. Она може затражити од владе НР Кине помоћ гарнизона у одржавању јавног реда и у случају катастрофа. Влада НР Кине одговорна је за трошкове одржавања гарнизона.[20][98]

Економија[уреди]

Интернатионални финансијски центар у округу Централ.

Милтон Фридман једном је Хонгконг описао као највећи светски експеримент laissez faire капитализма.[99] Високо развијена капиталистичка економија Хонгконга, била је током 15 година прва на Индексу економске слободе.[100][101][102] Као значајно средиште међународних финанција и трговине, с једном од највећих концентрација корпорацијских седишта у азијско-пацифичкој регији, [103] ради својих високих стопа раста и наглог развоја од 1960-их до 1990-их познат је и као један од четири азијска тигра. Од 1961. до 1997. хонгконшки бруто домаћи производ порастао је 180 пута, док је БДП по глави становника порастао 87 пута.[104][105][106]

Хонгконшка берза, седма по величини у свету, с тржишном капитализацијом од 2,3 трилиона УСД децембра 2009.[107] Те године, Хонгконг је прикупио 22% светског капитала иницијалних јавних понуда, поставши највеће светско тржиште за иницијалне јавне понуде.[108] Локална валута је Хонконшки долар, који је од 1983. везан уз Амерички долар.[109]

Влада Хонгконга традиционално је играла углавном пасивну улогу у економији, с малим интервенцијама у индустрији и готово без икакве контроле увоза и извоза. Тржишним снагама и приватном сектору било је дозвољено да утврде практични развој. Према службеној политици позитивног неинтервенционизма, Хонгконг се често наводи као пример laissez-faire капитализма. Након Другог светског рата рапидно се индустријализирао као производни центар подстакнут извозом, а потом је 1980-их био подвргнут брзом прелазу на услужну економију.[110]

Током 1990-их постао је финанцијским средиштем, али је био тешко погођен азијском финанцијском кризом 1998. и епидемијом САРС-а 2003. Оживљавање спољашње и домаће потражње довело је до снажног опоравка, јер је смањење трошкова ојачало конкурентност извоза, а дуги дефлацијски период се завршио.[111] Владине интервенције, започете током каснијих колонијалних влада, и настављене након 1997. су у порасту, увођењем извозних кредитних гаранција, обавезног пензијског осигурања, минималних плата, анти-дискриминацијских закона и гаранцијом државне хипотеке.[99]

Територија нема много обрадивих површина и природних ресурса, тако да увози већину своје хране и сировина. Хонгконг је једанаести највећи трговачки ентитет у свету,[112] с укупном вредношћу увоза и извоза већом од бруто домаћег производа. Хонгконг је највећи светски центар реекспорта,[113][114] већином за производе израђене изван територија, посебно у континенталној Кини, и дистрибуиране путем Хонгконга. Чак и пре преноса суверенитета, Хонгконг је установио опсежне трговачке и инвестицијске везе с Кином, што му сада омогућује да служи као улазна тачка за инвестиције на континенту. Крајем 2007. у Хонгконгу је било 3,46 милиона запослених с пуним радним времеом, с просечном стопом незапослености од 4,1% за четврту узастопну годину пада.[115] Економијом доминира услужни сектор, који доноси више од 90% БДП-а, док индустрија доноси 9%. Инфлација је 2007. била 2,5%.[116] Континентална Кина, Сједињене Државе и Јапан, највећа су извозна тржишта Хонгконга.[3]

Године 2009. Хонгконг је био пети најскупљи град за запослене странце иза Токија, Осаке, Москве и Женеве. Године 2008. био је рангиран на шестом месту, док је 2007. био на петом.[117] Године 2009. заузео је треће место на индексу лакоће обављања бизниса (Ease of Doing Business Index).[118]

Демографија[уреди]

Са 6480 становника по квадратном километру, Хонгконг је једно од најгушће насељених подручја на свету.
Тјан Тан Буда на острву Лантау.

Територија насељава 7,03 милиона становника. Године 2009. стопа наталитета била је 11,7 на 1000 становника, а стопа фертилитета 1032 деце на 1000 жена.[119] Становници из Кине немају право пребивалишта у Хонгконгу, нити смеју слободно да улазе у територију.[82] Међутим, прилив имиграната из Кине, од око 45.000 годишње, значајан је допринос порасту броја становника - дневној квоти од 150 континенталних Кинеза с породичним везама у Хонгконгу одобрава се „дозвола у једном смеру“.[120] Очекивани животни век у Хонгконгу је 2009. био 79,16 година за мушкарце и 84,79 година за жене, што га чини једним од највиших у свету.[3]

Око 95% становништва кинеског је порекла,[7] од којих су већина Тајшан, Чиу Чов, други Кантонски Кинези, и Хака. Хонгконшка Хан већина углавном потиче из регије Гуангџоу и Тајшан провинције Гуангдунг.[10] Преосталих 5% становништва чине неетнички Кинези, који су упркос мањег броја врло приметна група.[7] То су јужноазијска популација Индијаца, Пакистанаца и Непалаца, и нешто вијетнамских избјеглица који су постали стални становници Хонгконга. Такође и Европљани (већином Британци), Американци, Канађани, Јапанци и Корејанци на раду у градском трговачком и финанцијском сектору.[note 6] Године 2008. је на раду у Хонгконгу било по процени 252.500 кућних помагача из Индонезије и Филипина.[122]

Хонгконшки de facto службени језик је кантонски, кинески језик који потиче из покрајине Гуангдунг, северно од Хонгконга.[123] Енглески је такође службени језик, и према међу-попису из 1996. њиме као свакодневним језиком говори 3,1% становништва и 34,9% становништва као другим језиком. Знакови који приказују кинеске и енглеске натписе уобичајени су на целој територији. Од 1997. повећање досељеника из Кине и већа интеграција с економијом континенталне Кине довели су у Хонгконг све већи број људи који говоре Мандарински.[124]

Хонгконг ужива висок степен верске слободе, зајамчене темељним законом. 90% становништва практикује мешавину локалних религија,[3] већином Будизам, али такође и Конфуцијанизам и Таоизам.[125] Хришћанска заједница од око 600.000 људи чини око 8% укупног становништва,[126][127] и скоро је равномерно подељена између Католика и Протестаната, премда постоје мање заједнице, укључујући Свеце последних дана[128] и Јеховине сведоке.[129] Англиканска и Римокатоличка црква, за разлику од континенталне Кине, слободно именују своје бискупе. Постоје такође и сикх, муслиманске, јеврејске, хинду и бахајске заједнице. Допушта се практиковање Фалун Гонга.[130]

Статистички, хонгконшка разлика у приходима једна је од најгорих у азијско-пацифичкој регији. Према извештају програма Уједињених народа за људска насеља 2008. Гини коефицијент је 0,53, те је био највиши у Азији и „релативно је висок према међународним стандардима“. Међутим, влада је истакнула како несразмер прихода није у складу с ситуацијом погоршања сиромаштва, те да Гинијев коефицијент није строго успоредив међу регијама. Влада је указала на реструктурирање економије, промене у величини породица, те повећање броја радних места високих прихода као факторе који искривљују Гинијев коефицијент.[131][132]

Образовање[уреди]

Универзитет у Хонгконгу.

Образовни систем Хонгконга био је донекле сличан енглескоме,[16] премда постоје међународни ситеми. Влада води политику „учења материњег језика“ (Кинески 母語教學) према којој је језик наставе кантонски, уз писање кинеског и енглеског. У средњим школама, подстиче се знање више језика, те је у порасту и учење мандаринског. Програм за Међународну процену студената (ПИСА), хонгконшки је образовни систем рангирао као други најбољи на свету.[133]

Државним школама у Хонгконгу управља Образовни канцеларија (Education Bureau). Систем је подељен на необавезне три године вртића, након чега следи обавезних шест година основног образовања, три године нижег средњошколског образовања, необавезне две године вишег средњошколског образовања које доводе до хонгконшког цертификата образовних испита (Hong Kong Certificate of Education Examinations) и две године курса пријемног испита које воде ка хонгконшким испитима напредног нивоа (Hong Kong Advanced Level Examinations).[134] Нова виша академска структура и наставни план, који су у примени од 9. 2009., свим студентима пружају три године обавезног нижег и три године вишег обавезног средњошколског образовања.[15][135] По новом наставном плану постоји само јавни испит, хонгконшка диплома средњег образовања (Hong Kong Diploma of Secondary Education).[136]

Већина општих школа у Хонгконгу спада под три категорије: ређе државне школе, чешће субвенциониране школе, укључујући и владине aids-and-grant школе, и приватне школе, често под управом хришћанских организација с уписима темељеним на академским заслугама уместо финанцијским средствима. Изван су тог система школе под шемом директне субвенције (Direct Subsidy Scheme) и приватне међународне школе.[135]

У Хонгконгу делује девет јавних универзитета, и одређени број приватних институција високог образовања које нуде разне ступњеве диплома, магистарских студија и доктората, других високошколских диплома, и везане академске курсеве. Универзитет у Хонгконгу, најстарију институцију високог образовања на територији, Quacquarelli Symonds је описао као „општи истраживачки универзитет светске класе“[137] те је 2009. према попису Times Higher Education-QS World University Rankings био рангиран на 24. месту у свету,[138] и на првом месту у Азији.[139] Хонгконшки универзитет наука и технологије (Hong Kong University of Science & Technology) био је 2009. рангиран на 35 месту у свету и 2010. на другом месту у Азији. Кинески универзитет у Хонгконгу (Chinese University of Hong Kong) био је 2009. на 46. месту у свету и 2010. четврти у Азији.[139]

Култура[уреди]

Статуа на Авенији звезда, постављена у част хонгконшкој кинематографији.

Хонгконг се често описује као место где „исток сусреће запад“, што је одраз културне мешавине кинеских корена и утицаја из времена британске колоније.[14] Уравнотежује се склад модерног начина живота с традиционалним кинеским обичајима. Вештине као фенг шуи схваћају се врло озбиљно, верује се да могу утицати на пословање, те скупи грађевински пројекти често унајмљују стручне конзултанте.[140] Други предмети, као Ба гуа огледала, још се увек редовно користе за одвраћање злих духова,[141] док се у зградама често избегава нумерирање спратова било којим бројем који садржи 4,[142] ради сличности с речју „умрети“ на кантонском.[143] Спој истока и запада такође карактерише и хонгконшку кухињу. Dim sum, hot pot, и брза храна коегзистирају заједно с haute restoranima.[144]

Осим што је признати трговачки и финацијски центар, Хонгконг је и средиште индустрије забаве. Хонгконшки филмови о борилачким вештинама стекли су велику популарност крајем 1960-их и 1970-их. Неколико истакнутих холивудских глумаца, извођача и мајстора борилачких вештина потиче из хонгконшке кинематографије, посебно Брус Ли, Џеки Чен, Чау Јун-Фат, Мишел Јео, Маги Чунг и Џет Ли. Такође, неколико хонгконшких режисера, као Џон Ву, Вонг Кар-Ваи, и Стивен Чоу, постигло је велику славу у Холивуду, док су локални филмови као Џуангкинг Експрес, Паклене афере, Шаолин фудбал, Гужва у Бронксу и In the Mood for Love стекли међународно признање. Хонгконг је средиште међународно популарне кантопоп музике, која своје утицаје црпи из других врста кинеске музике и западних жанрова.[145]

Влада Хонгконга подржава културне институције као што су Хонгконшки музеј наслеђа (Hong Kong Heritage Museum), Хонгконшки музеј уметности (Hong Kong Museum of Art), Хонгконшка академија сценских уметности (The Hong Kong Academy for Performing Arts) и Хонгконшки филхармонијски оркестар. Владино министарство за слободно време и културне делатности субвенционира и спонзира међународне извођаче на гостовању у Хонгконгу. Многе међународне културне активности организоване су од стране владе, конзулата, и приватно.[146][147]

Хонгконг има две земаљске телевизије с концесијом на нивоу територије - АТВ и ТВБ, те три локална и неколико страних концесионара кабловских и сателитских услуга.[148] Продукција хонгконшких сапунских драма, хумористичних серија и забавних емисија нуди се публици широм кинеског говорног подручја. Магазини и новински издавачи пишу и дистрибуирају се и на кинеском и на енглеском, с нагласком на сензационализму и трачу о познатим личностима.[149]

Медији у Хонгконгу релативно су слободни од службених интервенција у односу на континенталну Кину, иако Far Eastern Economic Review указује на знакове аутоцензуре у часописима чији власници имају блиске везе или пословне интересе у Народној Републици Кини, те наводи да чак и западни медији нису имуни на растућу кинеску економску моћ.[150]

Упркос ограничене површини, Хонгконг нуди велике могућности у погледу рекреације и такмичарског спорта. Своје делегације шаље на међународна такмичења као што су Олимпијске игре и Азијске игре, те је био и домаћин коњичких надметања током Олимпијских игара 2008.[151]

Постоје велики вишенаменски објекти као што су Хонгконг колисеум и Макферсон стадијум. Такође, стрми терен и опсежна мрежа стаза с атрактивним погледима привлаче планинаре, док разуђена обала нуди многе плаже за пливање.[152]

Архитектура[уреди]

Колонијална архитектура у Хонгконгу, чувени Пенинсула хотел.

Према немачкој компанији Емпорис, у Хонгконгу постоји око 7650 небодера, што је највећи број небодера у једном граду на свету. Велика урбанистичка збијеност и мноштво високих зграда узроковани су недостаком простора за градско ширење (urban sprawl). Просечна удаљеност од обале мора до стрмих обронака на острву Хонгконг је 1,3 km.[153] Много је простора добијено насипавањем мора. Такав недостатак простора узрокује потражњу за високим зградама за пословни простор и становање. Тридесет и шест од 100 светских највиших стамбених зграда налази се у Хонгконгу. Такође, у Хонгконгу изнад 14. спрата живи више људи него било где другде у свету, што га чини „највертикалнијим светским градом“.[25][26] Услед недостатка простора и потражње за грађевинским теренима, мало је сачуваних старих зграда, те град постаје средиштем модерне архитектуре. International Commerce Centre (ICC), висок 484 m, највиша је зграда у Хонгконгу и трећа највиша у свету по мерењу до висине крова.[154] Највиша зграда пре изградње ICC-а била је 415 m висине.[155] Друге су препознатљиве зграде HSBC седиште, троугласта Централна плажа с вршним торњем у облику пирамиде, The Center с ноћном неонском расветом у бојама, и Торањ Кинеске банке, архитекте Јо Минг Пеја са својом оштром, угластом фасадом. Сматра се да градски пејзаж оставља највећи визуални утисак међу свим светским градовима.[156] Најстарије преостале историјске грађевине, укључујући Tsim Sha Tsui Clock Tower, Централну полицијску станицу, и остатке Каулун града опасаног зидом, изграђене су током 19. и почетком 20. века.[157][158]

У току је много развојних пројеката, укључујући и изградњу нових владиних зграда,[159] обнову обале у округу Централ,[160] и низ пројеката у Западном Каулину.[161] Већа изградња високих зграда планира се на другој страни луке Викторија у Каулуну, јер је затварање оближњег аеродрома Каи Так укинуло строга ограничења висине.[162]

Панорамски поглед на острво Хонгконг ноћу.
Поглед с острва Хонгконг преко централног округа према северу на луку и Каулун.

Превоз[уреди]

Воз линије East Rail Line хонгконшког метроа на станици Тај Веј.

Хонгконшка транспортна мрежа високо је развијена. Више од 90% дневних путовања (11 милиона) обавља се јавним превозом,[27] што је највећи такав постотак у свету.[28] Превоз се може плаћати кориштењем картице Octopus card, системом електроничког плаћања уведеног у подземној жељезници Mass Transit Railway (MTR), а може се користити и на жељезници, аутобусима и трајектима, те се прихваћа као готовина на другим продајним местима.[163][164]

Ради креирања свеобухватне жељезничке мреже на целој територији, главна градска жељезничка компанија била је 2007. спојена с градском подземном жељезницом.[165] Систем подземне жељезнице има 150 станица и опслужује 3,4 милиона људи дневно.[166] Хонгконшки трамваји (Hong Kong Tramways), уведени 1904. године, покривају северни део острва Хонгконг.[167]

Услугом аутобусног превоза управљају приватне компаније под концесијом. Пет приватних предузећа на целој територији одржава укупно 700 линија. Две највеће, Kowloon Motor Bus, с 402 линије у Каулуну и Новим Територијима, и Citybus, с 154 линије на острву Хонгконг, пружају услуге превоза преко луке. Данас се скоро искључиво користе аутобуси на спрат, уведени 1949. године, док стандардни аутобуси остају у употреби на рутама са слабијом попуњеношћу и цестама мањег капацитета.

Градски миниаутобуси (Public light bus) опслужују већи део Хонгконга, посебно подручја која не могу досећи стандардни аутобуси, или их не могу досећи често, брзо, или директно.[168]

Аутобус на спрат предузећа Каулун Мотор Бас.

Трајектни превозник Star Ferry основан 1888, одржава четири линије преко луке Викторија, с 53,000 путника дневно.[169] Стекао је култни статус након објаве романа Свет Сузи Вонг, амбијентираног у Хонгконгу. Путописац Рајан Левит линију Тсим Ша Тсуи - Централ сматрао је једном од најсликовитијих на свету.[170] Друге трајектне услуге пружају компаније које опслужују удаљенија острва, нове градове, Макау и градове у континенталној Кини. Чувене су и хонгконшке џунке у луци и мали каи-то трајекти који повезују удаљена обалска насеља.[171][172]

На хонгконшком стрмом, брдовитом терену у почетку се путовало носиљкама.[173] Успињача Peak Tram, први систем јавног прјевоза у Хонгконгу, од 1888. омогућава превоз између округа Централ и Викторија пика.[174] У централном и западном округу, постоји опсежан систем покретних степеница и травелатора, укључујући и најдужи спољашњи покривени систем ескалатора у свету, Mid-Levels escalator.

Хонгконг интернационални аеродрум, водећи је путнички аеродром и логистичко чвориште у Азији и једна од најпрометнијих светских међународних путничких и теретних ваздушних лука, с више од 47 милиона путника и 3,74 милиона тона терета 2007.[175] Заменио је 1998. чувени, али и преоптеречени Каи Так аеродром, те је у више анкета оцењен као најбољи светски аеродром.[176] Више од 85 ваздухопловних компанија делује на два терминала ваздушне луке, главног чворишта компанија Cathay Pacific, Dragonair, Air Hong Kong, Hong Kong Airlines, и Hong Kong Expressa.[175][177]

Напомене[уреди]

  1. Ово је службени опћеприхваћени превод текста на хонгконшком регионалном грбу, текста темељног закона Хонгконга, и службеној страници владе Хонгконга,[1] премда је такође прихватљиво „Специјална административна регија Хонгконг“ (Hong Kong Special Administrative Region) и „Хонгконг“.
  2. Темељни закон Хонгконга наводи да су службени језици „кинески и енглески језик“.[2] Не одређује изричито стандард кинеског. Док се мандарински кинески и поједностављено кинеско писмо користе као говорни и писани стандард у континенталној Кини, кантонски и традиционално кинеско писмо одавно су афирмирани као de facto стандарди у Хонгkонгу.
  3. Име је често писано као Хонгконг док влада није усвојила данашњи облик 1926. (Hongkong Government Gazette, Notification 479, 3 September 1926). Ипак, неке старије организације као Hongkong Post, Hongkong Electric и The Hongkong and Shanghai Banking Corporation још увек користе стари назив. Док су имена већине градова у Народној Републици Кини латинизиране на енглески пинјином, службено енглеско име је Хонг Конг уместо пинјин верзије Xianggang.
  4. Одељак 3 (2) Кинеско-британске заједничке декларације деломично наводи „Посебна административна регија Хонгконг уживаће висок ступањ аутономије, осим у спољашњој политици и обрани, које су дужности средишње народне владе.“ (енгл. Section 3(2) of the Sino-British Joint Declaration states in part, "The Hong Kong Special Administrative Region will enjoy a high degree of autonomy, except in foreign and defence affairs which, are the responsibilities of the Central People's Government.")
  5. Одељак 3 (5) Кинеско-британске заједничке декларације наводи се да ће социјалне и економски системи и стил живота у Хонгконгу остати непромењени, те спомиње слободу и права осигурана законом. Одељак 3 (12) деломично наводи, „горе наведене основне политике Народне Републике Кине ... остаће непромењене 50 година.“ (енгл. Section 3(5) of the Sino-British Joint Declaration states that the social and economic systems and lifestyle in Hong Kong will remain unchanged, and mentions rights and freedoms ensured by law. Section 3(12) states in part, "The above-stated basic policies of the People's Republic of China ... will remain unchanged for 50 years.")
  6. На бази пописа становништва је Одељење статистике известило су да је број људи који се изјашњава као "бели" пао с 46 584, на попису из 2001., на 36 384 у 2006., тј. пад од 22%.[121]

Референце[уреди]

  1. „GovHK: Residents”. Hong Kong Government. Приступљено 29. 9. 2010. 
  2. „Official Languages”. Hong Kong Government. 2006. Приступљено 29. 9. 2010. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Hong Kong”. The World Factbook. CIA. 23. 8. 2010. Приступљено 17. 9. 2010. 
  4. „Population and Vital Events”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 2010. Приступљено 12. 3. 2017. 
  5. „Population Density by Area” (PDF). Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 2009. Приступљено 4. 10. 2010. 
  6. „Hong Kong”. International Monetary Fund. Приступљено 9. 10. 2008. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Population by Ethnicity, 2001 and 2006”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. Приступљено 4. 4. 2010. 
  8. 8,0 8,1 „Geography and Climate, Hong Kong” (PDF). Census and Statistics Department, Hong Kong Government. Приступљено 10. 1. 2007. 
  9. Ash, Russell (2006). The Top 10 of Everything 2007. Hamlyn. стр. 78. ISBN 0-600-61532-4. 
  10. 10,0 10,1 Fan Shuh Ching (1974). „The Population of Hong Kong” (PDF). World Population Year. Committee for International Coordination of National Research in Demography: 18—20. Приступљено 25. 8. 2010. 
  11. „Joint Declaration of the Government of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and the Government of the People's Republic of China on the Question of Hong Kong”. Constitutional and Mainland Affairs Bureau, Hong Kong Government. 19. 12. 1984. Приступљено 4. 10. 2010. »The Government of the People's Republic of China declares that to recover the Hong Kong area (including Hong Kong Island, Kowloon and the New Territories, hereinafter referred to as Hong Kong) is the common aspiration of the entire Chinese people, and that it has decided to resume the exercise of sovereignty over Hong Kong with effect from 1 July 1997.« 
  12. 12,0 12,1 „On This Day: 1997: Hong Kong handed over to Chinese control”. BBC News. 1. 7. 1997. Приступљено 9. 9. 2008. 
  13. „The World's Most Competitive Financial Centers”. CNBC. Приступљено 30. 10. 2009. 
  14. 14,0 14,1 „24 hours in Hong Kong: Urban thrills where East meets West”. CNN. 8. 3. 2009. Приступљено 27. 5. 2009. 
  15. 15,0 15,1 „Programme Highlights”. Hong Kong Government. Приступљено 20. 10. 2010. 
  16. 16,0 16,1 Chan, Shun-hing; Leung, Beatrice (2003). Changing Church and State Relations in Hong Kong, 1950–2000. Hong Kong University Press. стр. 24. ISBN 962-209-612-3. 
  17. So (2001). стр. 13–29.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 „Basic Law, Chapter IV, Section 4”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  19. Russell (2001). стр. 306.
  20. 20,0 20,1 20,2 „Basic Law, Chapter II”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  21. Ghai, Yash P. (2000). Autonomy and Ethnicity: Negotiating Competing Claims in Multi-ethnic States. Cambridge University Press. стр. 92—97. ISBN 9780521786423. 
  22. 22,0 22,1 „Basic Law, Chapter IV, Section 1”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  23. Rioni, S. G. (2002). Hong Kong in Focus: Political and Economic Issues. Nova Publishers. стр. 9—10. ISBN 9781590332375. 
  24. „Triennial Central Bank Survey of Foreign Exchange and Derivatives Market Activity in April 2007” (PDF). Triennial Central Bank Survey 2007. Bank for International Settlements: 7. 2007. Приступљено 5. 9. 2010. 
  25. 25,0 25,1 „Vertical Cities: Hong Kong/New York.”. Time Out. 3. 8. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  26. 26,0 26,1 „Home page”. Skyscraper Museum. 14. 7. 2008. Приступљено 25. 8. 2010. 
  27. 27,0 27,1 „Public Transport Introduction”. Transport Department, Hong Kong Government. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2008. Приступљено 13. 7. 2008. 
  28. 28,0 28,1 Lam, William H. K.; Bell, Michael G. H. (2003). Advanced Modeling for Transit Operations and Service Planning. Emerald Group Publishing. стр. 231. ISBN 9780080442068. 
  29. 29,0 29,1 Room, Adrian (2005). Placenames of the World. McFarland & Company. стр. 168. ISBN 0-7864-2248-3. 
  30. Bishop, Kevin; Roberts, Annabel (1997). China's Imperial Way. China Books and Periodicals. стр. 218. ISBN 962-217-511-2. 
  31. Fairbank, John King (1953). Trade and Diplomacy on the China Coast: The Opening of the Treaty Ports, 1842–1854 (2nd изд.). Harvard University Press. стр. 123—128. ISBN 9780804706483. 
  32. „Climate of Hong Kong”. Hong Kong Observatory. 4. 5. 2003. Приступљено 2. 8. 2007. 
  33. „Hong Kong in Figures 2008 Edition”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 27. 2. 2008. Приступљено 7. 5. 2008. 
  34. „Extreme Values and Dates of Occurrence of Extremes of Meteorological Elements between 1884–1939 and 1947–2006 for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 1. 2. 2008. 
  35. „Monthly Meteorological Normals for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 3. 1. 2012. 
  36. „Extreme Values and Dates of Occurrence of Extremes of Meteorological Elements between 1884-1939 and 1947-2014 for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 10. 8. 2015. 
  37. „Record-breaking high temperature” (PDF). Hong Kong Observatory. Приступљено 10. 8. 2015. 
  38. „Monthly Data for Single Element”. Приступљено 14. 4. 2016.  Mean monthly maxima and minima (i.e. the expected highest and lowest temperature readings at any point during the year or given month) calculated based on data at HKO from 1981 to 2010.
  39. „The Trial Excavation at the Archaeological Site of Wong Tei Tung, Sham Chung, Hong Kong SAR”. Hong Kong Archaeological Society. 2006. Приступљено 12. 3. 2017. 
  40. „Paleolithic site appears in Hong Kong, Lingnan perhaps discovered our birthplace”. People's Daily (на језику: Chinese). 17. 2. 2006. Приступљено 21. 8. 2010. 
  41. Li, Hui (2002). „百越遗传结构的一元二分迹象” [The genetic structure of Baiyue divide in half]. Guangxi Ethnic Group Research (на језику: Chinese). 70 (4): 26—31. Приступљено 12. 3. 2017. 
  42. „2005 Field Archaeology on Sham Chung Site” (PDF). Hong Kong Archaeological Society. 2006. Приступљено 12. 3. 2017. 
  43. „Declared Monuments in Hong Kong – New Territories”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 13. 1. 2010. Приступљено 21. 8. 2010. 
  44. „Characteristic Culture”. Invest Nanhai. Приступљено 26. 8. 2010. 
  45. Peng, Quanmin (2001). „从考古材料看汉代深港社会” [Archaeological material from the Shenzhen-Hong Kong Society of Han]. Relics From South (на језику: Chinese). Приступљено 26. 8. 2010. 
  46. Keat, Gin Ooi (2004). Southeast Asia: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 932. ISBN 1-57607-770-5. 
  47. „Archaeological Background”. Hong Kong Yearbook. Hong Kong Government. 21. 2005. Приступљено 27. 8. 2010. 
  48. Siu Kwok-kin. „唐代及五代時期屯門在軍事及中外交通上的重要性” [The importance of Tuen Mun during Tang and Five Dynasties period for foreign traffic and military]. From Sui to Ming (на језику: Chinese). Education Bureau, Hong Kong Government: 40—45. Приступљено 12. 3. 2017. 
  49. Sweeting, Anthony (1990). Education in Hong Kong, Pre-1841 to 1941: Fact and Opinion. Hong Kong University Press. стр. 93. ISBN 962-209-258-6. 
  50. 50,0 50,1 Barber, Nicola (2004). Hong Kong. Gareth Stevens. стр. 48. ISBN 9780836851984. 
  51. Porter, Jonathan (1996). Macau, the Imaginary City: Culture and Society, 1557 to the Present. Westview Press. стр. 63. ISBN 9780813328362. 
  52. Edmonds, Richard L. (2002). China and Europe Since 1978: A European Perspective. Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 9780521524032. 
  53. Hayes, James (1974). „The Hong Kong Region: Its Place in Traditional Chinese Historiography and Principal Events Since the Establishment of Hsin-an County in 1573”. Journal of the Royal Asiatic Society Hong Kong Branch. 14: 108—135. 
  54. „Hong Kong Museum of History: "The Hong Kong Story" Exhibition Materials”. Hong Kong Museum of History. Приступљено 12. 3. 2017. 
  55. 55,0 55,1 Discovery Channel guide. Insight Guide Hong Kong. American Psychological Association Publications. 2005 [1980]. стр. 18. ISBN 981-258-246-0. 
  56. Courtauld, Caroline; Holdsworth, May; Vickers, Simon (1997). The Hong Kong Story. Oxford University Press. стр. 38—58. ISBN 9780195903539. 
  57. Hoe, Susanna; Roebuck, Derek (1999). The Taking of Hong Kong: Charles and Clara Elliot in China Waters. Routledge. стр. 203. ISBN 9780700711451. 
  58. 58,0 58,1 58,2 58,3 58,4 58,5 58,6 Wiltshire, Trea (1997). Old Hong Kong. Volume II: 1901–1945 (5th изд.). FormAsia Books. стр. 148. ISBN 962-7283-13-4. 
  59. Scott, Ian (1989). Political change and the crisis of legitimacy in Hong Kong. University of Hawaii Press. стр. 6. ISBN 9780824812690. 
  60. Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues: A-M. ABC-CLIO. стр. 499. ISBN 0-313-34102-8. 
  61. Bradsher, Keith (17. 4. 2005). „Thousands March in Anti-Japan Protest in Hong Kong”. The New York Times. Приступљено 20. 10. 2010. 
  62. Moore, Lynden (1985). The growth and structure of international trade since the Second World War‎. Cambridge University Press. стр. 48. ISBN 9780521469791. 
  63. Wei, Shang-Jin (2000). „Why Does China Attract So Little Foreign Direct Investment?” (PDF). National Bureau of Economic Research. стр. 6—8. Приступљено 10. 11. 2009. 
  64. Dodsworth, John; Mihaljek, Dubravko (1997). Hong Kong, China: Growth, Structural Change, and Economic Stability During the Transition. International Monetary Fund. стр. 54. ISBN 1-55775-672-4. 
  65. „Links between SARS, human genes discovered”. People's Daily. 16. 1. 2004. Приступљено 1. 2. 2008. 
  66. Lee, S. H. (2006). SARS in China and Hong Kong. Nova Publishers. стр. 63—70. ISBN 9781594546785. 
  67. „Summary of probable SARS cases with onset of illness from 1 November 2002 to 31 July 2003”. World Health Organization. 2003. Приступљено 4. 10. 2010. 
  68. „疫情衝擊香港經濟損失巨大” [The impact of economic losses in the great epidemic] (на језику: Chinese). BBC News. 2003. Приступљено 24. 8. 2010. 
  69. Yau, Cannix (11. 3. 2005). „Tung's gone. What next?”. The Standard. Приступљено 11. 3. 2017. 
  70. „Appointment of Chief Executive”. GN(E). Hong Kong Government. 21. 6. 2005. Приступљено 17. 9. 2010. 
  71. „Donald Tsang wins Chief Executive election”. Hong Kong Government. 25. 3. 2007. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2008. Приступљено 17. 9. 2010. 
  72. „Chinese Taipei Wins God Medal in Men’s 400-Meter Relay”. Kuomintang. 14. 12. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  73. The Economist Intelligence Unit (2. 1. 2008). „Hong Kong politics: China sets reform timetable”. The Economist. Приступљено 6. 9. 2010. 
  74. „Basic Law, Chapter VIII”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  75. Chen, Wenmin; Fu, H. L.; Ghai, Yash P. (2000). Hong Kong's Constitutional Debate: Conflict Over Interpretation. Hong Kong University Press. стр. 235—236. ISBN 9789622095090. 
  76. „Basic Law, Chapter IV, Section 6”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  77. „Civil Service” (PDF). Information Services Department, Hong Kong Government. 2009. Приступљено 6. 9. 2010. 
  78. Burns, John P. (2004). Government Capacity and the Hong Kong Civil Service. Oxford University Press. стр. 114. ISBN 9780195905977. 
  79. „Basic Law, Chapter IV, Section 3”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  80. Madden, Frederick (2000). The End of Empire: Dependencies since 1948. Pt. 1: The West Indies, British Honduras, Hong Kong, Fiji, Cyprus, Gibralter, and the Falklands. Volume VIII: Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth. Greenwood Publishing. стр. 188—196. ISBN 9780313290725. 
  81. Gaylord, Mark S.; Gittings, Danny; Traver, Harold (2009). Introduction to Crime, Law and Justice in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 153. ISBN 9789622099784. 
  82. 82,0 82,1 „Right of Abode in HKSAR—Verification of Eligibility for Permanent Identity Card”. Immigration Department, Hong Kong Government. 5. 6. 2007. Приступљено 12. 3. 2017. 
  83. Cohen, Warren I.; Li, Zhao (1997). Hong Kong Under Chinese Rule: The Economic and Political Implications of Reversion. Cambridge University Press. стр. 220—235. ISBN 9780521627610. 
  84. Ming, Sing (2006). „The Legitimacy Problem and Democratic Reform in Hong Kong”. Journal of Contemporary China. Informa. 15 (48): 517—532. doi:10.1080/10670560600736558. 
  85. „Public Consultation on the Methods for Selecting the Chief Executive and for Forming the Legislative Council in 2012” (PDF). Hong Kong Government. 11. 6. 2010. Приступљено 5. 9. 2010. 
  86. Balfour, Frederik; Lui, Marco (25. 6. 2010). „Hong Kong Lawmakers Approve Tsang’s Election Plan”. Businessweek. Bloomberg. Приступљено 12. 3. 2017. 
  87. 87,0 87,1 87,2 „The Legal System in Hong Kong”. Department of Justice, Hong Kong Government. Приступљено 12. 3. 2017. 
  88. 88,0 88,1 88,2 Ash, Robert F. (2003). Hong Kong in Transition: One Country, Two Systems. Volume 11: RoutledgeCurzon Studies in the Modern History of Asia. Psychology Press. стр. 161—188. ISBN 9780415299541. 
  89. 89,0 89,1 „Introduction”. Hong Kong Judiciary. Приступљено 20. 9. 2008. 
  90. „About Us: Organisation chart of the Secretary for Justice's Office”. Department of Justice, Hong Kong Government. Приступљено 12. 3. 2017. 
  91. „Basic Law, Chapter IV, Section 2”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  92. Weisenhaus, Doreen; Cottrell, Jill; Yan, Mei Ning (2007). Hong Kong Media Law: A Guide for Journalists and Media Professionals. Hong Kong University Press. стр. 74. ISBN 9789622098084. 
  93. „The Profile of Hong Kong Population Analysed by District, 2007”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 20. 6. 2008. Приступљено 30. 8. 2008. 
  94. „Hong Kong: Population, Area & Density by District Board District: 1999”. Demographia. 2000. Приступљено 30. 8. 2008. 
  95. 95,0 95,1 „Hong Kong– The Facts: District Administration” (PDF). Hong Kong Government. Приступљено 31. 8. 2008. 
  96. „Mission”. Home Affairs Department, Hong Kong Government. 30. 6. 2009. Приступљено 10. 11. 2009. 
  97. Huque, Ahmed Shafiqul; Lee, Grace O. M.; Cheung, Anthony (1998). The Civil Service in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 19. ISBN 962-209-458-9. 
  98. Rioni, S. G. (2002). Hong Kong in Focus: Political and Economic Issues. Nova Publishers. стр. 154—163. ISBN 9781590332375. 
  99. 99,0 99,1 „End of an experiment”. The Economist. 15. 7. 2010. Приступљено 5. 9. 2010. 
  100. „2009 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Приступљено 19. 1. 2008. 
  101. „2008 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  102. „Top 10 Countries”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  103. Bromma, Hubert (2007). How to Invest in Offshore Real Estate and Pay Little Or No Taxes. McGraw-Hill Professional. стр. 161. ISBN 9780071470094. 
  104. Preston, Peter Wallace; Haacke, Jürgen (2003). Contemporary China: The Dynamics of Change at the Start of the New Millennium. Psychology Press. стр. 80—107. ISBN 9780700716371. 
  105. Yeung, Rikkie (2008). Moving Millions: The Commercial Success and Political Controvesies of Hong Kong's Railways. Hong Kong University Press. стр. 16. ISBN 9789622099630. 
  106. „The Global Financial Centres Index 1 Executive Summary” (PDF). City of London. 2007. стр. 6. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 1. 2008. Приступљено 12. 4. 2007. 
  107. „World Federation of Exchanges – Statistics/Monthly”. World Federation of Exchanges. Приступљено 12. 3. 2017. 
  108. „Hong Kong IPOs May Raise Record $48 Billion in 2010, E&Y Says”. Bloomberg. Приступљено 12. 3. 2017. 
  109. Hong Kong's Linked Exchange Rate System. Hong Kong Monetary Authority. стр. 33. 
  110. Tsang, Donald (18. 9. 2006). „Big Market, Small Government”. Hong Kong Government. 
  111. „Hong Kong's Export Outlook for 2008: Maintaining Competitiveness through Supply Chain Management”. Hong Kong Trade Development Council. 6. 12. 2007. Приступљено 30. 8. 2010. 
  112. „About Hong Kong”. Hong Kong Government. 2006. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  113. „The Panama Canal: A plan to unlock prosperity”. The Economist. 3. 12. 2009. Приступљено 4. 12. 2009. 
  114. Dhungana, Gita (29. 12. 2006). „Growth in exports defies predictions”. The Standard. Приступљено 4. 10. 2010. 
  115. Hong Kong Monthly Digest of Statistics, Hong Kong Government, March 2008
  116. Economic and Social Survey of Asia and the Pacific 2009: Addressing Triple Threats to Development. United Nations Publications. 2009. стр. 94—99. ISBN 9789211205770. 
  117. „Worldwide Cost of Living survey 2009”. Mercer. 29. 6. 2010. Приступљено 25. 8. 2010. 
  118. „Explore Economies”. World Bank. 2010. Приступљено 31. 8. 2010. 
  119. „Hong Kong: The Facts – Population” (PDF). Hong Kong Government. 2009. Приступљено 4. 12. 2009. 
  120. „Who is entitled to sponsor family members to come to live in Hong Kong? If I am a lawful resident of Hong Kong, can my family members in the Mainland (or elsewhere) apply to immigrate to Hong Kong?”. Community Legal Information Centre. Приступљено 4. 11. 2009. 
  121. „Counting Expat Numbers a Complex Task (Hong Kong)”. Global Auto Industry. 2008. Приступљено 30. 8. 2010. 
  122. International Labour Office (2009). Application of International Labour Standards 2009 (I). International Labour Organization. стр. 640. ISBN 92-2-120634-3. 
  123. Wестр. a, Nick (5. 6. 2007). „Hong Kong as a Cantonese speaking city”. Journalism and Media Studies Centre, University of Hong Kong. Приступљено 14. 11. 2009. 
  124. Yum, Cherry (2007). „Which Chinese? Dialect Choice in Philadelphia’s Chinatown” (PDF). Haverford College. Приступљено 25. 8. 2010. 
  125. „Chapter 18: Religion and Custom”. Hong Kong Yearbook. Hong Kong Government. 15. 8. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  126. „International Religious Freedom Report 2007 – Hong Kong”. United States Department of State. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  127. „Hong Kong Year Book (2006):Chapter 18 – Religion and Custom: Christianity”. Hong Kong Government. 15. 8. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  128. „Hong Kong China Temple”. The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints. Приступљено 30. 9. 2010. 
  129. „2007 Report of Jehovah's Witnesses Worldwide”. The Watchtower. Приступљено 9. 8. 2008. 
  130. „International Religious Freedom Report 2006 – Hong Kong”. United States Department of State. 2006. Приступљено 6. 10. 2010. 
  131. „Subcommittee to Study the Subject of Combating Poverty” (PDF). Legislative Council of Hong Kong. 23. 6. 2005. Приступљено 30. 8. 2010. 
  132. Kwok Kwok-chuen (12. 2. 2007). „Income Distribution of Hong Kong and the Gini Coefficient” (PDF). Hong Kong Government, Commission on Poverty. Приступљено 30. 8. 2010. 
  133. „PISA 2006 Science Competencies for Tomorrow's World”. Organisation for Economic Co-operation and Development. 2006. Приступљено 14. 12. 2007. 
  134. „Kindergarten, Primary and Secondary Education”. Education Bureau, Hong Kong Government. Приступљено 12. 3. 2017. 
  135. 135,0 135,1 Li, Arthur (18. 5. 2005). „Creating a better education system”. Hong Kong Government. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2008. Приступљено 17. 8. 2010. 
  136. „HKDSE”. Hong Kong Examinations and Assessment Authority. 12. 10. 2010. Приступљено 20. 10. 2010. 
  137. „QS World University Rankings™ Launches 2010 Research”. Quacquarelli Symonds. 8. 3. 2010. Приступљено 12. 3. 2017. 
  138. „Times Higher Education-QS World University Rankings 2009 – Top 200 world universities; Times Higher Education Supplement”. Quacquarelli Symonds. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  139. 139,0 139,1 „Top 200 Universities”. Quacquarelli Symonds. 2009. Приступљено 27. 7. 2009. 
  140. Schaefer, Patricia. „Feng Shui for Business Success”. Приступљено 12. 3. 2017. 
  141. Fowler, Jeaneane D.; Fowler, Merv (2008). Chinese Religions: Beliefs and Practices. Sussex Academic Press. стр. 263. ISBN 9781845191726. 
  142. Xi, Xu; Ingham, Mike (2003). City Voices: Hong Kong writing in English, 1945–present. Hong Kong University Press. стр. 181. ISBN 9789622096059. 
  143. Chan, Cecilia; Chow, Amy (2006). Death, Dying and Bereavement: a Hong Kong Chinese Experience. Volume 1. Hong Kong University Press. стр. 3. ISBN 9789622097872. 
  144. Stone, Andrew; Chow, Chung Wah; Ho, Reggie (2008). Hong Kong and Macau. Lonely Planet. стр. 7. ISBN 9781741046656. 
  145. Corliss, Richard (24. 9. 2001). „Hong Kong music circles the globe with its easy-listening hits and stars”. Time. Приступљено 4. 11. 2009. 
  146. „General Information”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 15. 10. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  147. „About the Museum”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 25. 5. 2010. Приступљено 12. 3. 2017. 
  148. „Broadcasting: Licences”. Commerce and Economic Development Bureau, Hong Kong Government. Приступљено 4. 11. 2009. 
  149. Li, Jinquan (2002). Global Media Spectacle: News War Over Hong Kong. State University of New York Press. стр. 69—74. ISBN 9780791454725. 
  150. Walker, Christopher; Cook, Sarah (12. 10. 2009). „China's Export of Censorship”. Far Eastern Economic Review. Приступљено 4. 11. 2009. 
  151. „Hong Kong Olympic Equestrian Venue (Beas River & Shatin)”. Beijing Organizing Committee for the Olympic Games. Приступљено 12. 3. 2017. 
  152. Macdonald, Phil (2006). National Geographic Traveler: Hong Kong (2nd изд.). National Geographic Society. стр. 263. ISBN 9780792253693. 
  153. Tong, C. O.; Wong, S. C. (1997). „The advantages of a high density, mixed land use, linear urban development”. Transportation. 24 (3): 295—307. doi:10.1023/A:1004987422746. 
  154. „International Commerce Centre”. Emporis. Приступљено 2. 9. 2008. 
  155. „Two International Finance Centre”. Emporis. Приступљено 24. 5. 2009. 
  156. „Emporis Skyline Ranking”. Emporis. Приступљено 12. 3. 2017. 
  157. „Declared Monuments in Hong Kong – Hong Kong Island”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 13. 1. 2010. Приступљено 31. 8. 2010. 
  158. Sinn, Elizabeth (1990). „Kowloon Walled City: Its Origin and Early History”. Journal of the Hong Kong Branch of the Royal Asiatic Society. 27: 30—31. Приступљено 12. 3. 2017. 
  159. „Tamar Development Project”. Hong Kong Government. 2. 10. 2014. Приступљено 12. 3. 2017. 
  160. „Central Waterfront Design Competition”. Designing Hong Kong. Приступљено 26. 4. 2008. 
  161. „West Kowloon Cultural District Public Engagement Exercise”. Home Affairs Bureau, Hong Kong Government. 26. 8. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  162. „Kai Tak building height restrictions lifted”. Hong Kong Government. 10. 7. 1998. Приступљено 26. 4. 2008. 
  163. „Octopus Card Information”. Octopus Cards Limited. Приступљено 10. 12. 2008. 
  164. Poon, Simpson; Chau, Patrick (2001). „Octopus: The Growing E-payment System in Hong Kong”. Electronic Markets. Informa. 11 (2): 97—106. doi:10.1080/101967801300197016. 
  165. „Press Release: Government has reached understanding with MTRCL on the terms for merging the MTR and KCR systems”. Hong Kong Government. 11. 4. 2006. Приступљено 17. 11. 2007. 
  166. „Tourist Information”. Mass Transit Railway. Приступљено 29. 4. 2008. 
  167. „The Company”. Hong Kong Tramways. Приступљено 29. 4. 2008. 
  168. Cullinane, S. (2002). „The relationship between car ownership and public transport provision: a case study of Hong Kong”. Physics Letters B. Elsevier Science Limited. 9 (1): 290. doi:10.1016/j.physletb.2003.10.071. 
  169. Tze-wei (10. 11. 2006). „Not even HK's storied Star Ferry can face down developers”. International Herald Tribune. Приступљено 12. 3. 2017. 
  170. „Ferry is amongst the world's best”. BBC News. 19. 10. 2004. Приступљено 29. 4. 2008. 
  171. Fitzpatrick, Liam. „Hong Kong: 10 Things to Do in 24 Hours”. Time. Приступљено 31. 8. 2010. 
  172. Cushman, Jennifer Wayne (1993). Fields from the sea: Chinese junk trade with Siam during the late eighteenth and early nineteenth centuries. SEAP Publications. стр. 57. ISBN 0-87727-711-7. 
  173. Thomson, John (1873). Illustrations of China and Its People. Sampson Low, Marston, Low, and Searle. стр. 96. 
  174. Cavaliero, Eric (1997). „Grand old lady to turn 110”. The Standard. Приступљено 1. 9. 2010. 
  175. 175,0 175,1 „About Us”. Hong Kong International Airport. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2007. Приступљено 28. 4. 2008. 
  176. „International travellers have voted Hong Kong the best airport in the world”. Skytrax. 8. 8. 2007. Приступљено 28. 4. 2008. 
  177. „Air Cargo and Aviation Logistic Services” (PDF). Hong Kong International Airport. стр. 1. Приступљено 31. 8. 2010. 

Литература[уреди]

  • Ghai, Yash P. (2000). Autonomy and Ethnicity: Negotiating Competing Claims in Multi-ethnic States. Cambridge University Press. стр. 92—97. ISBN 9780521786423. 
  • Russell, Peter H.; O'Brien, David M. (2001). Judicial Independence in the Age of Democracy: Critical Perspectives from around the World. University of Virginia Press. стр. 306. ISBN 9780813920160. 
  • So, Dudley L.; Lin, Nan; Poston (2001). The Chinese Triangle of Mainland China, Taiwan and Hong Kong. Greenwood Publishing. стр. 13—29. ISBN 0-313-30869-1. 
  • Ash, Russell (2006). The Top 10 of Everything 2007. Hamlyn. стр. 78. ISBN 0-600-61532-4. 
  • Endacott, G. B (1964). An Eastern Entrepot;: A Collection of Documents Illustrating the History of Hong Kong. Her Majesty's Stationary Office. стр. 293. ASIN B0007J07G6.
  • Fu, Poshek; Deser, David . The Cinema of Hong Kong: History, Arts, Identity. Cambridge University Press. 2002. ISBN 9780521776028. стр. 346.
  • Lui, Adam Yuen-chung . Forts and Pirates – A History of Hong Kong. Hong Kong History Society. 1990. ISBN 962-7489-01-8. стр. 114.
  • Liu, Shuyong; Wang, Wenjiong; Chang, Mingyu . An Outline History of Hong Kong. Foreign Languages Press. 1997. ISBN 9787119019468. стр. 291.
  • Ngo, Tak-Wing (1 August 1999). Hong Kong's History: State and Society Under Colonial Rule. Routledge. ISBN 9780415208680. стр. 205.
  • Tsang, Steve . Government and Politics: A Documentary History of Hong Kong. Hong Kong University Press. 1995. ISBN 962-209-392-2. стр. 312.
  • Tsang, Steve (4 September 2007). A Modern History of Hong Kong. I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-419-0
  • Welsh, Frank . A Borrowed place: the history of Hong Kong. Kodansha International. 1993. ISBN 9781568360027. стр. 624.
  • Callick, Rowan. Comrades & Capitalists: Hong Kong since the Handover (University of New South Wales Press, 1998) online
  • Fu, Poshek; Deser, David (2002). The Cinema of Hong Kong: History, Arts, Identity. Cambridge University Press. стр. 346. ISBN 978-0-521-77602-8. 
  • Lee, James. Housing, Home Ownership and Social Change in Hong Kong (1999)
  • Bard, Solomon, ed. Voices from the Past: Hong Kong, 1842-1918 (Hong Kong University Press, 2002) online
  • Endacott, G. B. (1964). An Eastern Entrepot: A Collection of Documents Illustrating the History of Hong Kong. Her Majesty's Stationery Office. стр. 293. ASIN B0007J07G6. OCLC 632495979. 
  • Hanstedt, Paul (2012). Hong Konged: One Modern American Family's (Mis)adventures in the Gateway to China. Avon, Massachusetts: Adams Media. ISBN 9781440540738. 
  • Tsang, Steve (1995). Government and Politics: A Documentary History of Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 312. ISBN 962-209-392-2. 


Спољашње везе[уреди]