Пређи на садржај

Фолкландска Острва

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Фолкландска (Малвинска) Острва
енгл. Falkland Islands
шп. Islas Malvinas
Крилатица: Desire the right
Химна: God Save the King
Положај Фолкландских Острва
Главни градСтенли
Службени језикЕнглески
Владавина
Облик државеБританске прекоморске територије
 — МонархЧарлс III
 — ГувернерНишел Филипс
 — Влада за прекоокеанске територије УККристофер Пинчер
Историја
НезависностБританска прекоморска територија
Географија
Површина‍
 — укупно12.200 km2 (157)
 — вода (%)-
Становништво‍
 — 2021.[1][2]3.662
 — густина0,3 ст./km2
Привреда
ВалутаФолкландска фунта
Остале информације
Временска зонаUTC -4, лети -3
Интернет домен‍.fk‍
Позивни број+500

Фолкландска Острва (енгл. Falkland Islands) или Малвинска Острва (шп. Islas Malvinas), скраћено само Фолкланди или Малвини, архипелаг су од око 200 острва под управом британске круне. Највећа од њих су Источни Фолкланд (6.610 km²) и Западни Фолкланд (4.530 km²). Укупна површина је 12.200 km². До 1985. године у саставу Фолкландских Острва били су и Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка Острва, али она од тада имају статус посебне колоније Уједињеног Краљевства, а Фолкландска Острва су постала самоуправна прекоморска територија.

Око суверенитета над Фолкландским Острвима је 1982. године вођен Фолкландски рат између Аргентине и Уједињеног Краљевства. Аргентина је овај рат изгубила, али острва и даље сматра својом територијом.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Фолкландска острва су име добила по Фолкландском мореузу, који се налази између два главна острва архипелага. Име мореузу дао је британски морепловац Џон Стронг 1690. у част његовог патрона Ентони Карија, фолкландског висконта. Касније је и цели архипелаг добио то име.[3]

Титула фолкландског висконта је шкотска племићка титула, а сама реч фолкланд се односила на један вид власништва над земљом из времена англосаксонске Британије.

Шпанско име архипелага Малвинска острва (шп. Islas Malvinas) долази од француског назива за острва (фра. Îles Malouines), а тим именом их је крстио француски морепловац Луј Антоан де Бугенвил 1764. у част првих познатих насељеника из бретонске луке Сен Мало.[4] Након Фолкландског рата, британска власти тај назив сматрају увредљивим.[5][6]

У српском језику острва се још називају и Фокландска, што је настало транскрипцијом дублетног изговора у енглеском језику, вероватно у време Фолкландског сукоба.

Географија

[уреди | уреди извор]
Топографска мапа
Топографска мапа Фокландских Острва

Фолкландска Острва имају површину копна од око 12.173 km² и дужину обалне линије која се процењује на око 1.300 km.[7] Архипелаг се састоји од два главна острва, Западног Фолкланда и Источног Фолкланда, као и од још 776 мањих острва.[8] Острва су претежно планинског и брдског карактера,[9] са главним изузетком који чине низијске равнице Лафоније (полуострва које чини јужни део Источног Фолкланда).[10] Фолкланди се састоје од фрагмената континенталне коре који су настали распадом суперконтинента Гондвана и отварањем Јужног Атлантика, што је започело пре око 130 милиона година. Острва су смештена у Јужном Атлантском океану, на Патагонијском шелфу, око 480 km источно од Патагоније у јужном делу Аргентине.[11]

Приближна географска локација Фолкланда дефинисана је латитудом између 51°40′ и 53°00′ ЈГШ и лонгитудом између 57°40′ и 62°00′ ЗГД.[12] Два главна острва овог архипелага раздваја Фолкландски пролаз,[13] а изражена разуђеност обале формира бројне природне луке.[14] На Источном Фолкланду смештен је Стенли (главни и највећи град),[12] британска војна база РАФ Маунт Плезент, као и највиша тачка целог архипелага — Маунт Азборн, са висином од 705 m.[13] Изван ових главних насеља налази се подручје које је у локалном говору познато као „Камп” (Camp), што је изведено из шпанског термина за унутрашњост или сеоско подручје (Campo).[15]

Клима на острвима је хладна, ветровита и влажна океанска.[11] Честа промена дневног времена типична је за цео архипелаг.[16] Кишне падавине су уобичајене током више од половине године, са просеком од 610 mm у Стенлију, док се спорадични лагани снег јавља током готово целе године.[9] Температура се историјски кретала између 21,1 и -11,1 °C у Стенлију, при чему се просечне месечне температуре крећу од 9 °C у јануару и фебруару (лето) до -1 °C у јулу (зима).[16] Снажни западни ветрови и облачно небо представљају честу појаву.[9] Иако се сваког месеца бележи велики број олуја, опште временске прилике су углавном умерене и мирне.[16]

Биодиверзитет

[уреди | уреди извор]
Велика група кратких, збијених пингвина на оголелој обали
Колонија Жутоувих пингвина на острву Саундерс

Фолкландска Острва у биогеографском смислу припадају антарктичкој зони,[17] са снажним везама са флором и фауном Патагоније у копненом делу Јужне Америке.[18] Свевоземне птице чине највећи део фолкландске авифауне. Једине ендемске врсте птица на Фолкландским Острвима јесу фолкландска патка паробродар која не лети и Кобов царић (лат. Troglodytes cobbi).[19][20][21] На острвима се гнезде 63 врсте птица, укључујући и 14 ендемских подврста.[22]

На острвима је присутна и изузетна разноврсност зглавкара.[23] Флору Фолкланда чине 163 аутохтоне врсте васкуларних биљака.[24] Такође је забележено више од 400 врста лишајева и гљива које живе на лишајевима.[25] Јединог аутохтоног копненог сисара на острвима, фолкландског вука (вараха), европски досељеници су ловом истребили до искорењивања.[26]

Острва често посећују Морски сисари, као што су Јужни морски слон и Јужноамеричка фока крзнашица, као и различите врсте китова; на удаљенијим острвима станиште проналази ретка Фолкландска каракара. На архипелагу живи и пет различитих врста пингвина, као и неке од највећих колонија албатроса на планети.[27] Ендемске врсте риба у околним водама припадају првенствено роду Galaxias.[23] Фолкландска Острва су потпуно без шумског покривећа, а вегетацију отпорну на јаке ветрове претежно чине различите врсте патуљастог жбуња.[28]

Практично целокупна површина копна користи се као пашњак за узгој оваца. Међу унете (интродуковане) врсте убрајају се ирваси, дивљи зечеви, кунићи, аргентинске сиве лисице, сиви пацови и мачке.[29] Неколико ових унетих врста озбиљно је угрозило аутохтону флору и фауну, због чега локална власт улаже напоре да ограничи ширење, уклони или потпуно истреби лисице, куниће и пацове. Ендемске копнене животиње претрпеле су највеће последице услед доласка ових неаутохтоних врста, а неколико врста птица потпуно је нестало са већих острва архипелага.[30] Стварни степен човековог утицаја на животну средину на Фолкландима и даље је недефинисан, будући да постоји веома мало дугорочних података о променама природних станишта.[18]

Историја

[уреди | уреди извор]

Иако постоје претпоставке да су староседеоци Огњене земље из Патагоније можда посетили Фолкландска Острва у праисторијско доба,[31][32] острва су била потпуно ненасељена када су их Европљани први пут истражили.[33] Европске тврдње о открићу датирају још из 16. века, али међу историчарима не постоји консензус о томе да ли су рани истраживачи заиста уочили Фолкланде или нека друга острва у Јужном Атлантику.[34][35][А] Прво неоспорно искрцавање на острва приписује се енглеском капетану Џону Стронгу, који је на свом путовању ка обалама Перуа и Чилеа 1690. године истражио Фолкландски пролаз и забележио обиље питке воде и дивљачи на острвима.[37]

Фолкланди су остали ненасељени све до 1764. године када је француски капетан Луј Антоан де Бугенвил основао насеље Порт Луј на Источном Фолкланду, и 1765. године када је капетан Џон Бајрон утемељио Порт Егмонт на острву Саундерс; ово друго насеље је годину дана касније проширио британски капетан Џон Мекбрајд.[Б] Међу историчарима се и даље води дебата о томе да ли су ова два насеља уопште знала за постојање једно другог.[40] Француска је 1766. године уступила своја права на Фолкланде Шпанији, која је већ следеће године ову француску колонију преименовала у Пуерто Соледад.[41] Проблеми су ескалирали када је Шпанија 1770. године открила и заузела Порт Егмонт. Ратни сукоб је заједно избегнут тако што је насеље враћено Великој Британији 1771. године.[42]

Гаучоси пију мате у погону за сољење меса у месту Вале Есперанза, смештеном у средишњем делу Источног Фолкланда током 1850-их година.

Британска и шпанска насеља коегзистирала су на архипелагу све до 1774. године, када су нови економски и стратешки разлози увели Велику Британију да једнострано повуче свој војни гарнизон са острва, оставивши за собом плакету којом се Фолкланди проглашавају поседом краља Џорџа III.[43] Шпанско Вицекраљевство Рио де ла Плата тако је остало једина формална сила на овој територији. Западни Фолкланд је остао напуштен, док је Пуерто Соледад претворен у казнену колонију.[44] Услед британских инвазија на Рио де ла Плату током Наполеонових ратова у Европи, гувернер је евакуисао архипелаг 1806. године; преостали шпански колонијални гарнизон следио је његов пример 1811. године, изузев гаучоса и рибара који су добровољно одлучили да остану на острвима.[44]

Након тога, архипелаг су посећивали углавном само рибарски бродови, а његов политички статус остао је нерегулисан све до 1820. године, када је пуковник Давид Џует, амерички гусар у служби Уједињене провинције Рио де ла Плате, обавестио укотвљене бродове о томе да је Буенос Ајрес још 1816. године прогласио суверенитет над бившим шпанским територијама у Јужном Атлантику.[45][В] Будући да острва нису имала сталне становнике, Буенос Ајрес је 1823. године одобрио трговцу немачког порекла Луису Вернету дозволу за обављање риболова и експлоатацију дивљих говеда на архипелагу.[Г] Вернет се населио на рушевинама Пуерто Соледада 1826. године, акумулирајући ресурсе све док подухват није постао довољно сигуран за довођење сталних досељеника и формирање трајне колоније.[49] Буенос Ајрес је 1829. године именовао Вернета за војног и цивилног команданта острва,[50] након чега је он покушао да регулише лов на фоке како би зауставио неконтролисане активности страних китоловаца и ловаца.[44] Вернетов подухват је трајао све док спор око права на риболов и лов није довео до изненадног напада америчког ратног брода USS Lexington 1831. године,[51][Д] када је командант Морнарице Сједињених Држава Силас Данкан прогласио распуштање локалне острвске управе.[52]

Три човека на коњима посматрају пастирско насеље
Приказ фолкландског корала, пастира и оваца 1849. године (слика адмирала Краљевске морнарице Едварда Фаншоа)

Буенос Ајрес је покушао да поврати утицај над насељем постављањем војног гарнизона у октобру 1832. године, али је у њему већ у року од месец дана избила побуна, што је наредне године пратио долазак британских војних снага које су поново успоставиле власт Велике Британије.[53] Аргентинска конфедерација (на челу са гувернером Буенос Ајреса Хуаном Мануелом де Росасом) упутила је званичан протест против ове британске акције,[54][Ђ] а аргентинске владе су и у каснијим периодима наставиле редовно да улажу званичне дипломатске протесте Великој Британији.[57][Е] Британске трупе су се повукле након успешног извршења мисије, оставивши ово подручје без формалне цивилне управе.[59] Вернетов заменик, Шкотланђанин Метју Бризбен, вратио се на острва исте године како би обновио пословање, али су његови напори насилно прекинути када је услед немира у Порт Лују, гаучо Антонио Риверо предводио групу незадовољних радника који су убили Бризбена и остале вође насеља; преживели становници су се крили у пећини на оближњем острву све док се Британци нису вратили и поново успоставили ред.[59] Крајем 1830-их година, група бизнисмена који су увидели потенцијални профит упутила је званичан апел Канцеларији за колоније у Лондону ради организованог насељавања острва.[60] Фолкланди су 1840. године званично добили статус крунске колоније, након чега су шкотски досељеници успоставили званичну сточарску заједницу.[61] Четири године касније, готово целокупно становништво се преселило у Порт Џексон, који је сматран бољом локацијом за седиште управе, а трговац Самјуел Лафон је покренуо велики комерцијални пројекат са циљем подстицања даље британске колонизације.[62]

Порт Џексон је убрзо преименован у Стенли, који је 1845. године званично постао седиште колонијалне владе.[63] На самом почетку своје историје, Стенли је имао веома лошу репутацију због честих губитака трговачких бродова на околним хридовима; бродови који су обилазили Рт Хорн пристајали би у ову луку искључиво у хитним случајевима.[64] Упркос томе, специфичан географски положај Фолкланда показао се као идеалан за поправку оштећених бродова и за развој специфичне трговине бродским олупинама и спасеним теретом.[65] Изван ове делатности, комерцијални интерес за архипелаг био је минималан због ниске вредности коже дивљих говеда која су слободно пасла по пашњацима. Значајан економски раст отпочео је тек након што је Фолкландска острвска компанија, која је 1851. године откупила Лафоново неуспешно предузеће,[Ж] успешно увела узгој чевиот оваца за производњу вуне, што је подстакло и друге локалне фарме да следе овај пример.[67] Високи трошкови увоза материјала, у комбинацији са сталним мањком радне снаге и високим надницама, довели су до тога да делатност поправке бродова изгуби конкурентност. Након 1870. године ова грана је почела нагло да опада, што је додатно убрзано заменом једрењака паробродима услед ниске цене угља у Јужној Америци; до 1914. године, отварањем Панамског канала, ова врста трговине је дефинитивно престала да постоји.[68] Фолкландска Острва су 1881. године постала потпуно финансијски независна од Велике Британије.[63] Током више од једног века, Фолкландска острвска компанија је доминирала целокупном трговином и запошљавањем на архипелагу, а поред тога је поседовала и већину стамбених објеката у Стенлију, који је остваривао огроман профит од успешне трговине вуном са Уједињеним Краљевством.[67]

Два ратна брода у борби, од којих један тоне
Приказ потапања брода „Шарнхорст” током Битке код Фолкландских Острва 1914. године (слика Вилијама Лајонела Вајлија)

У првој половини 20. века, Фолкланди су играли важну улогу у територијалним претензијама Велике Британије на субантарктичка острва и део Антарктика. Фолкланди су управљали овим територијама као Зависним територијама Фолкландских Острва почевши од 1908. године, и задржали су их под својом управом све до њихового укидања 1985. године.[69] Фолкланди су такође имали споредну улогу у оба светска рата као војна база која је помагала у контроли Јужног Атлантика. У Првом светском рату, током Битке код Фолкландских Острва у децембру 1914. године, флота Краљевске морнарице поразила је ескадру Немачког царства. У Другом светском рату, након Битке код Ла Плате у децембру 1939. године, оштећени брод HMS Exeter допловио је на Фолкланде ради поправке.[33] Године 1942, батаљон који је био на путу за Индију преусмерен је на Фолкланде као војни гарнизон због страха да би Јапан могао заузети архипелаг.[70] Након завршетка рата, на економију Фолкланда утицао је пад цена вуне, као и политичка неизвесност произашла из обновљеног спора око суверенитета између Уједињеног Краљевства и Аргентине.[64]

Прикривене тензије између Уједињеног Краљевства и Аргентине појачале су се током друге половини века, када је аргентински председник Хуан Перон истакао суверенитет над архипелагом.[71] Спор око суверенитета интензивирао се током 1960-их година, убрзо након што су Уједињене нације усвојиле резолуцију о деколонизацији, коју је Аргентина тумачила као повољну за своју позицију.[72] Генерална скупштина УН је 1965. године усвојила Резолуцију 2065, позивајући обе државе да спроведу билатералне преговоре како би се постигло мирно решење спора.[72] Од 1966. до 1968. године, Уједињено Краљевство је у тајности разговарало са Аргентином о преносу суверенитета над Фолкландима, претпостављајући да ће острвљани прихватити ту одлуку.[73] Споразум о трговинским везама између архипелага и копна постигнут је 1971. године, услед чега је Аргентина изградила привремени аеродром у Стенлију 1972. године.[63] Ипак, противљење Фолкландаца, изражено кроз њихов снажан лоби у Парламенту УК, као и нове тензије између УК и Аргентине, практично су ограничиле преговоре о суверенитету све до 1977. године.[74]

Забринута због трошкова одржавања Фолкландских Острва у ери буџетских резова, Велика Британија је поново разматрала пренос суверенитета на Аргентину почетком мандата владе Маргарет Тачер.[75] Суштински разговори о суверенитету поново су прекинути до 1981. године, а спор је временом ескалирао.[76] У априлу 1982. године почео је Фолкландски рат када су аргентинске војне снаге извршиле инвазију на Фолкланде и друге британске територије у Јужном Атлантику, накратко их окупирајући све док британске експедиционе снаге нису повратиле ове територије у јуну исте године.[77] Након рата, Велика Британија је проширила своје војно присуство, изградивши базу РАФ Маунт Плезент и повећавши бројност свог гарнизона.[78] Рат је иза себе оставио и око 117 минских поља са скоро 20.000 мина различитих типова, укључујући противтенковске и противпешадијске мине.[79] Због великог броја жртава међу деминерима, првобитни покушаји уклањања мина обустављени су 1983. године.[79][З] Радови на деминирању поново су покренути 2009. године, у складу са обавезама Велике Британије према Отавском споразуму, а Сапер Хил (Sapper Hill) је очишћен од мина 2012. године, чиме је омогућен приступ овом важном историјском обележју по први пут након 30 година.[80][81] Процес деминирања у потпуности је завршен у октобру 2020. године.[82]

На основу препорука лорда Шеклтона, Фолкланди су диверсификовали своју економију — која се претходно заснивала искључиво на овчарству — увођењем туризма и, након успостављања фолкландске ексклузивне економске зоне, развијеног рибарства.[83][И] Путна мрежа је такође значајно проширена, а изградња војне базе РАФ Маунт Плезент омогућила је увођење дугих прекоокеанских летова.[83] Истраживање нафте такође је започело током 2010-их година, са назнакама могућих комерцијално експлоатабилних налазишта у фолкландском басену.[84] Аргентина и УК су поново успоставиле дипломатске односе 1990. године, али ниједна страна није пристала на услове за будуће разговоре о суверенитету.[85]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Фотографија зграде
Саборна црква Христа Спаситеља, локална парохијска црква Англиканске заједнице. Већина Фолкландаца се изјашњава као хришћани.

Становништво Фолкландских Острва је хомогено и углавном води порекло од шкотских и велшких досељеника који су се населили на овој територији након 1833. године.[86] Становништво рођено на Фолкландима такође води порекло од Енглеза и Француза, Гибралтараца, Скандинаваца и Јужноамериканаца. Попис из 2016. године показао је да је 43% становника рођено на архипелагу, док су становници рођени у иностранству у потпуности асимиловани у локалну културу. Правни термин за право боравка на острвима гласи „припадност острвима” (belonging to the islands).[87][88] Свим становницима Фолкландских Острва додељено је пуно Британско држављанство 1983. године, у складу са Актом о британском држављанству (Фолкландска Острва) из 1983. године.[86]

Значајан пад броја становника погодио је архипелаг у 20. веку, када су се многи млади острвљани преселили у иностранство у потрази за образовањем, модерним начином живота и бољим пословним могућностима,[89] посебно у британски град Саутхемптон, који је на острвима постао колоквијално познат као „Северни Стенли”.[90] Последњих година, пад броја становника на острвима је заустављен, углавном захваљујући досељеницима из Уједињеног Краљевства, са острва Света Јелена и из Чилеа.[91] На попису из 2012. године, већина становника је своју националност навела као Фолкландац (59%), а затим следе Британци (29%), Светогорци са Свете Јелене (9,8%) и Чилеанци (5,4%).[2] Мали број Аргентинаца такође живи на острвима.[92]

Фолкландска Острва имају веома ниску густину насељености.[93] Према попису из 2012. године, просечан број становника Фолкланда износио је 2.932, искључујући војно особље које служи на архипелагу и њихове чланове породице.[Ј] Извештај из 2012. године забележио је 1.300 припадника војске и 50 цивилних службеника Министарства одбране Уједињеног Краљевства присутних на Фолкландима.[94] Стенли (са 2.121 становником) је најнасељеније место на архипелагу, а затим следе Маунт Плезент (369 становника, првенствено цивилни радници у ваздухопловној бази) и Камп (351 становник).[2] Старосна структура на острвима је изразито усмерена ка радно способном становништву (20—60). Мушкарци су бројнији од жена (53% наспрам 47%), а ова разлика је најизраженија у старосној групи 20—60 година.[87]

На попису из 2012. године, већина острвљана се изјаснила као хришћани (66%), а затим следе они без верске припадности (32%). Преосталих 2% становника изјаснило се као верници других религија, укључујући Бахаи веру,[95] Будизам,[96] и Ислам.[97][2] Главне хришћанске деноминације су Англиканство и друге протестантске струје, као и Римокатоличка црква.[98]

Политика

[уреди | уреди извор]
Велика, развучена кућа са стаклеником и белом оградом
Владина кућа у Стенлију је гувернерова званична резиденција.

Фолкландска Острва су самоуправна британска прекоморска територија.[99] Према Уставу из 2009. године, острва имају пуну унутрашњу самоуправу, док је Уједињено Краљевство одговорно за спољне послове, задржавајући овлашћење „да штити интересе УК и да осигура свеукупно добро управљање територијом”.[100] Шеф државе је Монарх Уједињеног Краљевства, а извршну власт у име монарха врши гувернер, који именује шефа владине управе на предлог чланова Законодавне скупштине.[101] И гувернер и шеф владине управе имају улогу шефа владе.[102]

Гувернер Колин Мартин-Рејнолдс именован је у јулу 2025. године,[103] док је шефица владине управе Андреа Клаусен ступила на дужност 1. априла 2025. године. Др Клаусен је прва жена и прва особа рођена на Фолкландима која је постала шеф владине управе. Британски министар одговоран за Фолкландска Острва од 2024. године, Стивен Даути, руководи британском спољном политиком у вези са овим архипелагом.[104]

Гувернер делује на основу савета Извршног већа острва, које чине шеф владине управе, директор финансија и три изабрана члана Законодавне скупштине (при чему гувернер председава већем).[101] Законодавна скупштина је једнодомно законодавно тело које се састоји од шефа владине управе, директора финансија и осам посланика (пет из Стенлија и три из Кампа) који се бирају на мандат од четири године на основу општег права гласа.[101] Сви политичари на Фолкландским Острвима су независни кандидати, будући да на острвима не постоје политичке партије.[105] Од општих избора 2013. године, чланови Законодавне скупштине примају редовну плату и дужни су да раде пуно радно време и да се одрекну свих претходно обављаних послова или пословних интереса.[106]

Као прекоморска територија Уједињеног Краљевства, Фолкланди су били део прекоморских земаља и територија Европске уније све до 2020. године.[107] Острвски правосудни систем, који надгледа британско Министарство спољних послова, у највећој мери је заснован на енглеском праву,[108] а устав обавезује ову територију на поштовање принципа Европске конвенције о људским правима.[100] Становници имају право жалбе Европском суду за људска права и Државном савету Уједињеног Краљевства.[109][110] Спровођење закона је у надлежности Краљевске полиције Фолкландских Острва (RFIP).[108]

Одбрана

[уреди | уреди извор]

Одбрану острва обезбеђује Уједињено Краљевство.[111] На острвима је стациониран британски војни гарнизон, а влада Фолкландских Острва додатно финансира Одбрамбене снаге Фолкландских Острва, лаку пешадијску јединицу величине између вода и чете.[112] Фолкланди полажу право на ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) која се протеже 370 km од њихове обалне линије, на основу Конвенције Уједињених нација о праву мора; ова зона се делимично преклапа са ексклузивном економском зоном Аргентине.[113]

Спор око суверенитета

[уреди | уреди извор]

Уједињено Краљевство и Аргентина полажу право на суверенитет над Фолкландским Острвима. Уједињено Краљевство заснива свој став на континуираној администрацији над острвима од 1833. године и на „праву острвљана на самоопредељење које је прописано Повељом УН”.[114][115][116] Аргентина тврди да је, након што је стекла независност 1816. године, преузела Фолкланде од Шпаније.[117][118][119] Инцидент из 1833. године је посебно споран; Аргентина га сматра доказом „британске узурпације”, док га Уједињено Краљевство одбацује као обично поновно успостављање свог права суверенитета.[120][К]

Британски премијер Гордон Браун се 2009. године састао са аргентинском председницом Кристином Фернандез де Киршнер и изјавио да више неће бити никаквих разговора о суверенитету над Фолкландима.[123] У марту 2013. године, на Фолкландским Острвима је одржан референдум о политичком статусу: чак 99,8% гласача изјаснило се за останак под статусом британске прекоморске територије.[124][125] Аргентина не признаје становнике Фолкландских Острва као равноправног партнера у преговорима.[117][126][127]

Привреда

[уреди | уреди извор]
Аероснимак малог приморског града
Стенли, који сада званично има статус града, представља финансијски центар економије Фолкландских Острва.[128]

Економија Фолкландских Острва рангирана је као 221. највећа од укупно 229 на свету према бруто домаћем производу прилагођеном паритету куповне моћи (ПКМ),[129] али се налази на 10. месту у свету према БДП-у по глави становника.[130] Стопа незапослености износила је 1% у 2016. години, док је инфлација у 2014. години израчуната на 1,4%. На основу података из 2010.године, острва имају веома висок Индекс хуманог развоја од 0,874[131] и умерен Џини коефицијент у погледу неједнакости прихода који износи 34,17.[132] Локална валута је Фолкландска фунта, која је везана за британску фунту стерлинга.[133]

Рани економски развој био је подстакнут снабдевањем и поправком бродова, као и узгојем оваца ради производње висококвалитетне вуне.[134] Главне расе оваца на Фолкландским Острвима јесу полварт и коридејл.[135] Иако су током 1980-их година недовољно инвестирање у ранчеве и појава синтетичких влакана нанели озбиљну штету сектору овчарства, влада је обезбедила значајан и стабилан извор прихода успостављањем ексклузивне економске зоне и продајом риболовних дозвола свима који су желели да рибаре унутар ове зоне.[136] Након завршетка Фолкландског рата 1982. године, привредна активност на острвима се све више усмерава ка истраживању налазишта нафте и развоју туризма.[137] Сва већа насеља данас су повезана друмском мрежом, а од 2008. године редовна трајектна линија повезује Западни и Источни Фолкланд.[138] Главни извозни производи острва су вуна, коже, месо јелена, риба и лигње, док се највише увозе гориво, грађевински материјал и одећа.

Лучко насеље Стенли поново је постало центар економских збивања на острвима, што је праћено порастом броја становника услед сеобе радника из Кампа.[139] Страх од превелике зависности од продаје риболовних дозвола, као и претње од прекомерног риболова, нелегалног риболова и флуктуација цена рибе на светском тржишту, подстакли су интересовање за бушење нафте као алтернативног извора прихода. Закључно са 2001. годином, истраживачки напори још увек нису резултирали проналажењем резерви погодних за комерцијалну експлоатацију.[128] Све до 2023. године, истраживање нафте се наставило у водама око архипелага кроз пројекат у дубоким водама који предводи компанија *Rockhopper Exploration*.[140] Развојне пројекте у области образовања и спорта у потпуности финансира влада Фолкланда, без финансијске помоћи Уједињеног Краљевства.[136]

У децембру 2025. године објављено је да су, након дуготрајног разматрања, компаније Rockhopper Exploration и Navitas Petroleum донеле коначне инвестиционе одлуке за развој прве фазе пројекта „Си Лајон” (Sea Lion Field) и званично одобриле пројекат. Прва фаза има за циљ производњу 170 милиона барела нафте, са врхунцем производње од приближно 50.000 барела дневно. Почетак експлоатације нафте из ове фазе планиран је за 2028. годину.[141] Аргентина је одмах одбацила ове планове, а њено Министарство спољних послова је саопштило да ће Аргентина „продубити свој акциони план како би усвојила све додатне мере, у складу са међународним правом, које сматра неопходним за заштиту својих суверених права и интереса”.[142]

Примарни сектор привреде остварује највећи део бруто домаћег производа Фолкландских Острва, при чему сама рибарска индустрија доприноси са између 50% и 60% годишњег БДП-а; пољопривреда такође значајно доприноси БДП-у и запошљава око једне десетине становништва.[143] Нешто више од једне четвртине укупне радне снаге ради у јавном сектору, што владу Фолкландских Острва чини највећим послодавцем на архипелагу.[94] Туризам, као део услужног сектора, забележио је снажан раст услед све већег интересовања за истраживање Антарктика, као и због успостављања директних авио-линија са Уједињеним Краљевством и Јужном Америком.[144] Туристи, који су у највећем броју путници са крузера, привучени су богатим животињским светом и очуваном средином архипелага, као и активностима попут спортског риболова и роњења на олупине; већина њих проналази смештај у Стенлију.[145] Главни међународни аеродром, смештен у бази РАФ Маунт Плезент на Источном Фолкланду, обезбеђује летове ка бази РАФ Брајз Нортон у УК и ка копненом делу Јужне Америке.[138] За унутрашњи авио-саобраћај користи се Аеродром Порт Стенли.[146] Упркос рестриктивним мерама током пандемије ковида 19 које су проузроковале привремену обуставу летова из Сантијага и Сан Паула и забраниле долазак крузера, економија острва је остала стабилна и јака.[147]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Образовање на Фолкландским Острвима прати образовни систем Енглеске и потпуно је бесплатно и обавезно за све становнике старости између 5 и 16 година.[148] Основно образовање је доступно у Стенлију, затим у бази РАФ Маунт Плезент (за децу војног особља), као и у неколико већих сеоских насеља. Средње образовање је доступно искључиво у Стенлију, где постоји и интернатски смештај, а школа нуди наставу из 12 предмета до нивоа полагања општег сертификата о средњем образовању (ГЦСЕ). Ученици старији од 16 година могу наставити школовање на колеџима у Енглеској ради стицања напредног нивоа образовања (ГЦЕ А-level) или стручних квалификација. Влада Фолкландских Острва у потпуности финансира школовање старијих студената који похађају установе високог образовања, углавном у Уједињеном Краљевству.[148]

Култура

[уреди | уреди извор]
Два човека испред огњишта спремају се да размене пиће
Гаучоси са копненог дела Јужне Америке, попут ове двојице који пију мате у месту Хоуп Плејс на Источном Фолкланду, утицали су на локални дијалект.

Фокландска култура заснива се на културној традицији својих британских насељеника, али је такође била под утицајем латинске Јужне Америке. Фолкландери и даље користе неке изразе и називе места бивших становника Гауча.[149] Превладавајући и службени језик Фокланда је енглески, а најистакнутији дијалект је британски енглески; без обзира на то, неки становници говоре и шпански. Према природњаку Вилу Вагстафу, „Фокландска острва су веома друштвено место, а заустављање на ћаскању начин је живота“.[149]

Вагстаф описује локалну кухињу као "врло британску по карактеру, од које се користи домаће поврће, локална јагњетина, овчетина, говедина и риба". Уобичајено између оброка су „домаћи колачи и кекси са чајем или кафом“.[149] Друштвене активности су, према Вагстафу, "типичне за мали британски град са разним клубовима и организацијама који покривају многе аспекте живота заједнице".[149]

На острвима излази један недељни лист, The Penguin News,[150] док телевизијски и радијски програми углавном емитују садржаје преузете из Уједињеног Краљевства.

Спорт

[уреди | уреди извор]

Упркос својој малој површини и малом броју становника, Фолкландска Острва се такмиче на Играма Комонвелта и Острвским играма.[151] Крикет репрезентација Фолкландских Острва је члан Међународног крикет савеза (ИЦЦ).[152]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ На основу своје анализе тврдњи о открићу Фолкландских Острва, историчар Џон Данмор закључује да би „неколико земаља могло полагати право на архипелаг по основу првих откривача: Шпанија, Холандија, Британија, па чак и Италија и Португалија — према томе, код последње две тврдње ствари се можда помало натежу”.[36]
  2. ^ Бугенвил је 1764. године прогласио суверенитет над острвима у име француског краља Луја XV. Капетан Џон Бајрон је 1765. године прогласио суверенитет над острвима у име британског краља Џорџа III.[38][39]
  3. ^ Према аргентинском правном аналитичару Роберту Лаверу, Уједињено Краљевство је потпуно игнорисало Џуетове акције због тога што владу коју је он представљао „у то време није признала ни Британија ни било која друга страна сила”, као и због чињенице да „након саме церемоније проглашења поседа није уследио никакав стварни чин окупације територије”.[46]
  4. ^ Пре одласка на Фолкланде, Вернет је оверио своју дозволу у британском конзулату, а исто је учинио и када је Буенос Ајрес проширио његова права 1828. године.[47] Срдачни односи између конзулата и Вернета навели су га да изрази „жељу да, у случају повратка Британаца на острва, влада Његовог Величанства узме његово насеље под своју непосредну заштиту”.[48]
  5. ^ Бродски дневник *Лексингтона* бележи само уништење наоружања и складишта барута, али је Вернет поднео захтев за одштету влади САД тврдећи да је целокупно насеље у потпуности уништено.[51]
  6. ^ Како наводи Роберто Лавер, не само да Росас није прекинуо односе са Британијом због „виталног значаја британске економске подршке”, већ је понудио Фолкланде „као монету за поткусуривање... у замену за отпис аргентинског дуга од милион фунти према британској банци *Baring Brothers*”.[55] Влада Росаса је 1850. године ратификовала споразум Арана–Саутерн, чиме су окончане „постојеће несугласице и поново успостављени савршени пријатељски односи” између Уједињеног Краљевства и Аргентине.[56]
  7. ^ Аргентина је упућивала протесте 1841, 1849, 1884, 1888, 1908, 1927. и 1933. године, а од 1946. године подноси редовне годишње протесте Уједињеним нацијама.[58]
  8. ^ Постојале су сталне тензије са колонијалном администрацијом због тога што Лафон није успео да доведе сталне насељенике, као и због високе цене говедине којом је снабдевао насеље. Штавише, иако је његова концесија захтевала да доведе досељенике из Уједињеног Краљевства, већина радника које је довео били су заправо гаучоси из Уругваја.[66]
  9. ^ Минска поља су била ограђена и означена; на терену су и даље преостала неексплодирана убојна средства и импровизоване експлозивне направе.[79] Откривање и чишћење мина на Фолкландима показало се као изузетно тешко јер су неке мине бачене из ваздуха и нису се налазиле у означеним пољима; приближно 80% мина лежи у песку или тресету, где се њихов положај може померити, што отежава процедуре уклањања.Ruan, Juan Carlos; Macheme, Jill E. (август 2001). . „Landmines in the Sand: The Falkland Islands”. The Journal of ERW and Mine Action. James Madison University. 5 (2). ISSN 1533-6905. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  10. ^ Лорд Шеклтон је 1976. године израдио извештај о економској будућности острва, али његове препоруке тада нису спроведене јер је Британија настојала да избегне сукоб са Аргентином око суверенитета.[83] Лорд Шеклтон је поново добио задатак 1982. године да изради извештај о економском развоју острва. Његов нови извештај је критиковао велике пољопривредне компаније и препоручио пренос власништва над фармама са власника који не живе на острвима на локалне земљопоседнике. Шеклтон је такође предложио диверсификацију привреде на рибарство, истраживање нафте и туризам; поред тога, препоручио је успостављање путне мреже и мере заштите природних ресурса на острвима.[83]
  11. ^ У време пописа из 2012. године, 91 становник Фолкланда налазио се у иностранству.[2]
  12. ^ Аргентина сматра да је Уједињено Краљевство 1833. године успоставило „илегалну окупацију” Фолкланда након што је протерало аргентинске власти и досељенике са острва под претњом „употребе веће силе”, а након тога забранило Аргентинцима да се тамо поново населе.[117][118][119] Влада Фолкландских Острва сматра да је 1833. године протерано само аргентинско војно особље, док су цивилни досељеници били „позвани да остану”, што су сви и учинили изузев двојице становника и њихових жена.[121] Стручњак за међународне односе Ловел Густафсон сматра да је „британска употреба силе на Фолкландским Острвима 1833. године била далеко мање драматична него што је то каснија аргентинска реторика сугерисала”.[122]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „2021 Census Report” (XLSX). Policy and Economic Development Unit, Falkland Islands Government. 2022. 
  2. ^ а б в г д „Falkland Islands Census 2012: Headline results” (PDF). Falkland Islands Government. 10. 9. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 5. 2013. г. Приступљено 19. 12. 2012. 
  3. ^ Peter J. Pepper. „Port Desire and the Discovery of the Falklands”. Falkland Islands Newsletter, No. 78, March 2001. Архивирано из оригинала 23. 8. 2011. г. Приступљено 6. 3. 2010. 
  4. ^ Falkland Islands Guide: Falkland Islands, Name
  5. ^ „AGREEMENT OF 14th JULY 1999”. Falklands.info. Архивирано из оригинала 23. 8. 2011. г. Приступљено 23. 7. 2007. 
  6. ^ „PSYOP of the Falkland Islands War”. psywar.org. Архивирано из оригинала 4. 7. 2007. г. Приступљено 23. 7. 2007. 
  7. ^ Видети:
    • Guo 2007, стр. 112,
    • Sainato 2010, стр. 157.
  8. ^ Sainato 2010, стр. 157.
  9. ^ а б в Central Intelligence Agency 2011, "Falkland Islands (Malvinas) – Geography".
  10. ^ Trewby 2002, стр. 79.
  11. ^ а б Klügel 2009, стр. 66.
  12. ^ а б Guo 2007, стр. 112.
  13. ^ а б Hemmerle 2005, стр. 318.
  14. ^ Видети:
  15. ^ Hince 2001, "Camp".
  16. ^ а б в Gibran 1998, стр. 16.
  17. ^ Jónsdóttir 2007, стр. 84–86.
  18. ^ а б Helen Otley; Grant Munro; Andrea Clausen; Becky Ingham (мај 2008). „Falkland Islands State of the Environment Report 2008” (PDF). Environmental Planning Department Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 7. 2011. г. Приступљено 25. 3. 2011. 
  19. ^ Kramer, Gary (15. 7. 2020). „Exploring The Falkland Islands”. All About Birds. Приступљено 22. 5. 2023. 
  20. ^ „Falkland Islands State of the Environment Report 2008” (PDF). gov.fk. мај 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 7. 2011. г. Приступљено 25. 3. 2011. 
  21. ^ „Falkland Islands (Malvinas)”. BirdLife International. 2023. Приступљено 22. 5. 2023. 
  22. ^ Clark & Dingwall 1985, стр. 131.
  23. ^ а б Clark & Dingwall 1985, стр. 132.
  24. ^ Clark & Dingwall 1985, стр. 129.
  25. ^ Fryday, lan M.; Orange, Alan; Ahti, Teuvo; Øvstedal, Dag O.; Crabtree, Dafydd E. (2019). . „An annotated checklist of lichen-forming and lichenicolous fungi reported from the Falkland Islands (Islas Malvinas)” (PDF). Glalia. 8 (1): 1—100. 
  26. ^ Hince 2001, стр. 370.
  27. ^ Chura, Lindsay R. (30. 6. 2015). . „Pan-American Scientific Delegation Visit to the Falkland Islands”. Science and Diplomacy. Архивирано из оригинала 7. 7. 2015. г. Приступљено 6. 7. 2015. „The ocean's fecundity also draws globally important seabird populations to the archipelago; the Falkland Islands host some of the world's largest albatross colonies and five penguin species.” 
  28. ^ Jónsdóttir 2007, стр. 85.
  29. ^ Bell 2007, стр. 544.
  30. ^ Bell 2007, стр. 542–545.
  31. ^ Hamley, Kit M.; Gill, Jacquelyn L.; Krasinski, Kathryn E.; Groff, Dulcinea V.; Hall, Brenda L.; Sandweiss, Daniel H.; Southon, John R.; Brickle, Paul; Lowell, Thomas V. (29. 10. 2021). . „Evidence of prehistoric human activity in the Falkland Islands”. Science Advances. 7 (44). Bibcode:2021SciA....7.3803H. ISSN 2375-2548. PMC 8550247 Слободан приступ. PMID 34705512. doi:10.1126/sciadv.abh3803.  Непознати параметар |article-number= игнорисан (помоћ)
  32. ^ G. Hattersley-Smith (јун 1983). . „Fuegian Indians in the Falkland Islands”. Polar Record. Cambridge University Press. 21 (135): 605—06. Bibcode:1983PoRec..21..605H. ISSN 0032-2474. S2CID 129083566. doi:10.1017/S003224740002204X. 
  33. ^ а б Carafano 2005, стр. 367.
  34. ^ White, Michael (2. 2. 2012). „Who first owned the Falkland Islands?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 3. 7. 2013. 
  35. ^ Goebel 1971, стр. xiv–xv.
  36. ^ Dunmore 2005, стр. 93.
  37. ^ Видети:
    • Gustafson 1988, стр. 5,
    • Headland 1989, стр. 66,
    • Heawood 2011, стр. 182.
  38. ^ Gustafson 1988, стр. 9–10.
  39. ^ Dunmore 2005, стр. 139–40.
  40. ^ Видети:
    • Goebel 1971, стр. 226, 232, 269,
    • Gustafson 1988, стр. 9–10.
  41. ^ Segal 1991, стр. 240.
  42. ^ Gibran 1998, стр. 26.
  43. ^ Gibran 1998, стр. 26–27.
  44. ^ а б в Gibran 1998, стр. 27.
  45. ^ Видети:
  46. ^ Laver 2001, стр. 73.
  47. ^ Cawkell 2001, стр. 48–50.
  48. ^ Cawkell 2001, стр. 50.
  49. ^ Видети:
  50. ^ Pascoe & Pepper 2008, стр. 540–46.
  51. ^ а б Pascoe & Pepper 2008, стр. 541–44.
  52. ^ Peterson 1964, стр. 106.
  53. ^ Graham-Yooll 2002, стр. 50.
  54. ^ Reginald & Elliot 1983, стр. 25–26.
  55. ^ Laver 2001, стр. 122–23.
  56. ^ Hertslet 1851, стр. 105.
  57. ^ Gustafson 1988, стр. 34–35.
  58. ^ Gustafson 1988, стр. 34.
  59. ^ а б Graham-Yooll 2002, стр. 51–52.
  60. ^ Warnick, Shannon. „The reluctant colonization of the Falkland Islands, 1833-1851 : a study of British Imperialism in the Southwest Atlantic (2008)”. Scholarship Repositor - Master Thesis Paper. University of Richmond. стр. 74. 
  61. ^ Aldrich & Connell 1998, стр. 201.
  62. ^ Видети:
  63. ^ а б в Reginald & Elliot 1983, стр. 9.
  64. ^ а б Bernhardson 2011, Stanley and Vicinity: History.
  65. ^ Strange 1987, стр. 72–74.
  66. ^ Strange 1987, стр. 84.
  67. ^ а б Видети:
  68. ^ Strange 1987, стр. 72–73.
  69. ^ Day 2013, стр. 129–30.
  70. ^ Haddelsey & Carroll 2014, Prologue.
  71. ^ Zepeda 2005, стр. 102.
  72. ^ а б Laver 2001, стр. 125.
  73. ^ Thomas 1991, стр. 24.
  74. ^ Thomas 1991, стр. 24–27.
  75. ^ Norton-Taylor, Richard; Evans, Rob (28. 6. 2005). „UK held secret talks to cede sovereignty: Minister met junta envoy in Switzerland, official war history reveals”. The Guardian. Архивирано из оригинала 19. 9. 2014. г. Приступљено 12. 6. 2014. 
  76. ^ Thomas 1991, стр. 28–31.
  77. ^ Видети:
  78. ^ Gibran 1998, стр. 130–35.
  79. ^ а б в „The Long Road to Clearing Falklands Landmines”. BBC News. 14. 3. 2010. Архивирано из оригинала 4. 3. 2020. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  80. ^ „The Falkland Islands, 30 Years After the War with Argentina”. Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 31. 7. 2017. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  81. ^ Grant Munro (8. 12. 2011). „Falklands' Land Mine Clearance Set to Enter a New Expanded Phase in Early 2012”. MercoPress. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  82. ^ „Falklands community invited to 'Reclaim the Beach' to celebrate completion of demining – Penguin News”. Penguin News. 23. 10. 2020. Архивирано из оригинала 27. 10. 2020. г. Приступљено 23. 10. 2020. 
  83. ^ а б в г Cawkell 2001, стр. 147.
  84. ^ Fletcher, Nick (23. 11. 2012). „Desire Petroleum optimistic over Falklands oil prospects”. The Guardian. Архивирано из оригинала 8. 6. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2021. 
  85. ^ Видети:
    • Lansford 2012, стр. 1528,
    • Zepeda 2005, стр. 102–03.
  86. ^ а б Laver 2001, стр. 9.
  87. ^ а б „Falkland Islands Census Statistics, 2006” (PDF). Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2010. г. Приступљено 4. 6. 2010. 
  88. ^ Falkland Islands Government. „Falkland Islands Census 2016” (PDF). Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2018. г. Приступљено 6. 5. 2018. 
  89. ^ Видети:
  90. ^ Falklands still home to optimists as invasion anniversary nears Архивирано 5 март 2017 на сајту Wayback Machine, The Guardian, Andy Beckett, 19 March 2012
  91. ^ Minahan 2013, стр. 139.
  92. ^ „Falklands Referendum: Voters from many countries around the world voted Yes”. MercoPress. 28. 6. 2013. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 22. 7. 2013. 
  93. ^ Royle 2006, стр. 181.
  94. ^ а б „The Falkland Islands: Everything You Ever Wanted to Know in Data and Charts”. The Guardian. 3. 1. 2013. Архивирано из оригинала 3. 7. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2014. 
  95. ^ „The Largest Baha'i (sic) Communities (mid-2000)”. Adherents.com. септембар 2001. Архивирано из оригинала 20. 10. 2001. г. Приступљено 11. 10. 2020. 
  96. ^ „Falkland Islands Census Statistics 2006” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2010. г.. 
  97. ^ „The world in muslim populations, every country listed”. The Guardian. 8. 10. 2009. Архивирано из оригинала 7. 12. 2018. г. Приступљено 2. 3. 2019. 
  98. ^ Religions of the World: A Comprehensive Encyclopedia of Beliefs and Practices, 2nd Edition [6 volumes] by J. Gordon Melton, Martin Baumann, ABC-CLIO, p. 1093.
  99. ^ Cahill 2010, "Falkland Islands".
  100. ^ а б „New Year begins with a new Constitution for the Falklands”. MercoPress. 1. 1. 2009. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 9. 7. 2013. 
  101. ^ а б в „The Falkland Islands Constitution Order 2008” (PDF). The Queen in Council. 5. 11. 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 7. 2014. г. Приступљено 9. 7. 2013. 
  102. ^ Buckman 2012, стр. 394.
  103. ^ „alklands, swearing ceremony for Governor Designate on Tuesday 29 July”. MercoPress. 29. 7. 2025. 
  104. ^ „Minister of State (Europe, North America and Overseas Territories)”. GOV.UK. 
  105. ^ Central Intelligence Agency 2011, "Falkland Islands (Malvinas) – Government".
  106. ^ „Falklands lawmakers: "The full time problem"”. MercoPress. 28. 10. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 1. 7. 2014. 
  107. ^ EuropeAid (4. 6. 2014). „EU relations with Overseas Countries and Territories”. European Commission. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 15. 7. 2014. 
  108. ^ а б Sainato 2010, стр. 157–158.
  109. ^ „A New Approach to the British Overseas Territories” (PDF). London: Ministry of Justice. 2012. стр. 4. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 25. 8. 2013. 
  110. ^ Шаблон:Cite legislation UK
  111. ^ Central Intelligence Agency 2011, "Falkland Islands (Malvinas) – Transportation".
  112. ^ Martin Fletcher (6. 3. 2010). „Falklands Defence Force better equipped than ever, says commanding officer”. The Times. Архивирано из оригинала 11. 5. 2020. г. Приступљено 18. 3. 2011. 
  113. ^ International Boundaries Research Unit. „Argentina and UK claims to maritime jurisdiction in the South Atlantic and Southern Oceans”. Durham University. Архивирано из оригинала 2. 5. 2019. г. Приступљено 26. 6. 2014. 
  114. ^ Lansford 2012, стр. 1528.
  115. ^ Watt, Nicholas (27. 3. 2009). „Falkland Islands sovereignty talks out of the question, says Gordon Brown”. The Guardian. Архивирано из оригинала 23. 1. 2012. г. Приступљено 24. 8. 2013. 
  116. ^ „Supporting the Falkland Islanders' right to self-determination”. Policy. United Kingdom Foreign & Commonwealth Office and Ministry of Defence. 12. 3. 2013. Архивирано из оригинала 25. 3. 2014. г. Приступљено 29. 5. 2014. 
  117. ^ а б в Secretaría de Relaciones Exteriores. „La Cuestión de las Islas Malvinas” (на језику: шпански). Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto (República Argentina). Архивирано из оригинала 4. 7. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2013. 
  118. ^ а б Michael Reisman (јануар 1983). . „The Struggle for The Falklands”. Yale Law Journal. Faculty Scholarship Series. 93 (287): 306. Архивирано из оригинала 4. 3. 2020. г. Приступљено 23. 10. 2013. 
  119. ^ а б „Decolonization Committee Says Argentina, United Kingdom Should Renew Efforts on Falkland Islands (Malvinas) Question”. Press Release. United Nations. 18. 6. 2004. Архивирано из оригинала 17. 1. 2021. г. Приступљено 5. 4. 2020. 
  120. ^ Gustafson 1988, стр. 26–27.
  121. ^ „Relationship with Argentina”. Self-Governance. Falkland Island Government. Архивирано из оригинала 7. 10. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2020. 
  122. ^ Gustafson 1988, стр. 26.
  123. ^ „No talks on Falklands, says Brown”. BBC News. 28. 3. 2009. Архивирано из оригинала 11. 7. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2013. 
  124. ^ „Falklands referendum: Islanders vote on British status”. BBC News. 10. 3. 2013. Архивирано из оригинала 2. 10. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2013. 
  125. ^ Brindicci, Marcos; Bustamante, Juan (12. 3. 2013). „Falkland Islanders vote overwhelmingly to keep British rule”. Reuters. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 24. 8. 2013. 
  126. ^ „Timerman rejects meeting Falklands representatives; only interested in 'bilateral round' with Hague”. MercoPress. 31. 1. 2013. Архивирано из оригинала 2. 2. 2014. г. Приступљено 26. 1. 2014. 
  127. ^ Laura Smith-Spark (11. 3. 2013). „Falkland Islands hold referendum on disputed status”. CNN. Архивирано из оригинала 12. 7. 2018. г. Приступљено 26. 1. 2014. 
  128. ^ а б Royle 2001, стр. 171.
  129. ^ „Real GDP (purchasing power parity)”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 15. 11. 2023. 
  130. ^ „Real GDP per capita”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 15. 11. 2023. 
  131. ^ Avakov 2013, стр. 47.
  132. ^ Avakov 2013, стр. 54.
  133. ^ „Regions and territories: Falkland Islands”. BBC News. 12. 6. 2012. Архивирано из оригинала 9. 9. 2018. г. Приступљено 26. 6. 2014. 
  134. ^ Видети:
  135. ^ „Agriculture”. Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала 15. 2. 2016. г. Приступљено 13. 2. 2016. 
  136. ^ а б Royle 2001, стр. 170.
  137. ^ Hemmerle 2005, стр. 319.
  138. ^ а б „Falkland Islands”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 18. 9. 2019. 
  139. ^ Royle 2001, стр. 170–171.
  140. ^ Schmidt, Katherine (27. 3. 2023). „Rockhopper, Navitas Look to Reboot Falklands Project”. Energy Intelligence. Приступљено 9. 7. 2023. 
  141. ^ Cavcic, Melisa (10. 12. 2025). „15 years in the making: Falkland Islands’ Sea Lion ready to move forward to first oil”. Offshore Energy. Приступљено 13. 12. 2025. 
  142. ^ „Argentina rejects UK and Israeli oil plans for Malvinas”. Merco Press. 12. 12. 2025. Приступљено 13. 12. 2025. 
  143. ^ „The Economy”. Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. Приступљено 26. 6. 2014. 
  144. ^ Видети:
  145. ^ Видети:
    • Prideaux 2008, стр. 171,
    • Royle 2006, стр. 183.
  146. ^ „Internal Flights (FIGAS)”. Getting Around the Falkland Islands. Falkland Islands Tourist Board. Приступљено 23. 7. 2010. 
  147. ^ Alconada Mon, Hugo (28. 3. 2022). „Las Islas Malvinas, hoy: más diversas y cosmopolitas, miran a Londres y apuntan a la autodeterminación como país” [Falkland Islands, today: more diverse and cosmopolite, they look to London and aim to self-determination] (на језику: Spanish). La Nación. Архивирано из оригинала 28. 3. 2022. г. Приступљено 28. 3. 2022. 
  148. ^ а б „Education”. Falkland Islands Government. Архивирано из оригинала 26. 10. 2018. г. Приступљено 29. 5. 2014. 
  149. ^ а б в г Wagstaff 2001
  150. ^ Wagstaff 2001, стр. 66.
  151. ^ „Falkland Islands”. Inside the Games. 7. 10. 2021. Приступљено 5. 4. 2024. 
  152. ^ „Falkland Islands”. International Cricket Council. 18. 1. 2024. Приступљено 5. 4. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фолкландска_Острва&oldid=31080636”