Хосе Горостиза

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Хосе Горостиза
Датум рођења(1901-11-10)10. новембар 1901.
Место рођењаВиљаермоса,  Мексико
Датум смрти16. март 1973.(1973-03-16) (71 год.)
Место смртиМексико Сити,  Мексико
Најважнија дела
Muerte sin fin

Хосе Горостиза Алкала (шп. José Gorostiza Alcalá; Виљаермоса, 10. новембар 1901. — Мексико Сити, 16. март 1973)[1] био је мексички песник, просветитељ и дипломата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Хосе Горостиза је рођен у Виљаермоси, а у Мексико Сити се преселио 1920. године, где је касније и дипломирао.[2] Као дипломата, живео је и радио у иностранству, а у Лондон се преселио 1927. године. Од 1937. до 1939. године био је други секретар посланства у Копенхагену, те први секретар у Риму од 1939. до 1940. године.[3]

Године 1944, служио је као опуномоћени министар и генерални директор за политичка питања и спољне службе, а 1946. године био је саветник представника Мексика у Савету безбедности УН. Од 1950. до 1951. године био је амбасадор Мексика у Грчкој. Од 1953. до 1964. године био је делегат на многим међународним конференцијама, а од 1965. до 1970. био је председник Националне комисије за нуклеарну енергију.[3]

Уз Карлоса Пељисера и Хавијера Виљаурутију, Хосе Горостиза био је један од најистакнутијих авангардних песника у групи која се окупила око часописа „Лос контемпоранеос“ (шп. Los Contemoráneos; „савременици“).[4] Његов књижевни учинак, иако малобројан, био је богат садржајем. Његова прва књига поезије, Canciones para cantar en las barcas, објављена је 1925. године.[5] Након четрнаест година књижевног затишја, објавио је поезију Muerte sin fin, која се сматра његовим ремек-делом.[6]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Canciones para cantar en las barcas (1925)
  • Muerte sin fin (1939)
  • Poesía: Notas sobre poesía, Canciones para cantar en las barcas, Del poema frustrado, Muerte sin fin (1964)
  • Prosa (1969)
  • Epistolario, 1918-1940. (постхумно; 1988)
  • Poesía completa. (постхумно; 1996)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cortes 1992, стр. 302.
  2. ^ Vicuna & Livon Grosman 2009, стр. 213.
  3. ^ а б Camp 2011, стр. 429.
  4. ^ Bellini 1997, стр. 406.
  5. ^ Sánchez & Spiller 2009, стр. 131.
  6. ^ Salgado 2003, стр. 144.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]