Хотин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хотин
Хотин
Khotyn fortress 7.jpg

Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластЧерновачка област
Становништво
Становништво
 — 2007.10.438
 — густина511,92 ст./km2
Географске карактеристике
Координате48°30′13″ СГШ; 26°29′31″ ИГД / 48.50362° СГШ; 26.49202° ИГД / 48.50362; 26.49202Координате: 48°30′13″ СГШ; 26°29′31″ ИГД / 48.50362° СГШ; 26.49202° ИГД / 48.50362; 26.49202
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Ндм. висина191 м
Површина20,39 км2
Хотин на мапи Украјине
Хотин
Хотин
Хотин на мапи Украјине
Поштански број60000–60005
Позивни број+380-3731

Хотин, заст. Хоћин (укр. и рус. Хотин, рум. Hotin, пољ. Chocim) мали је историјски град у западној Украјини, у Черновачкој области. Године 2007. имао је око 10.500 становника. Налази се на десној обали реке Дњестар, 69 километара североисточно од Черниваца у северној Бесарабији.

Историја[уреди]

Хотинска битка 1673.

Током 10. века Хотин је био град у Кијевској Русији, затим у кнежевини Галиција-Волинија, а од 1373. у кнежевини Молдавија. У 16. веку, град је кратко био део Пољске.

У Хотинској бици 1621, удружена пољско-козачка војска је поразила турску армију. Исти противници су се поново сукобили под Хотином 11. октобра 1673. Тада је Јан Собјески предводио победничку војску Пољака, Козака и Молдаваца.

Османско царство је успело да заузме Хотин и околину 1711. У Хотину је рођен турски велики везир Мустафа Барјактар (Алемдар Мустафа-паша).

Од 1739. до 1812. године град су више пута наизменично заузимали Руси и Турци. Хотин је коначно припао Русији одредбама Букурешког мировног уговора 1812. године.[1]

Град је после Првог светског рата прикључен Румунији, против чега је становништво подигло устанак 1919. године. Хотин је 28. јула 1940. године прешао под совјетску контролу, а од краја Другог светског рата административно припада совјетској Украјини.

Историјски, Хотин је био значајан центар јеврејске културе. У њему су стварали многи књижевници и песници.

Данас у месту живи 72% Украјинаца, 16% Руса, 8% Јевреја и 4% Румуна.

Срби у Хотину[уреди]

У Хотину, тада руском граду на десној обали реке Дњестра, у губернији Бесарабији су се налазили избегли Срби након пропасти Првог српског устанка. Дошли су предвођени вождом Карађорђем, по наредби аустријске војне власти - стражарно спроведени, 26. октобра 1814. године. Био је то импонзантан број угледних личности које ће издржавати руска царска милост. Тако су се ту стекли Младен Миловановић председник Совјета, Чолак-Анта Симоновић војвода крушевачки, Цинцар-Јанко Поповић војвода пожаревачки, Илија Чарапић војвода грочански, кнез Иван Рашковић, Јаков Ненадовић члан Совјета и комадант ваљевски и његов син Јефрем војвода тамнавски и други.[2] Ту се нашао и Вујица Вуличевић смедеревски војвода (Карађорђев кум - и потоњи убица!), са својим писаром Антом Протићем. Био је ту и Поп Лука Лазаревић војвода шабачки чији се барјактар Тоша Бојанић, оженио је у Хотину удовицом Саром (рођ. Карађорђевић). Сам Карађорђе добио је за стан тамошњи бивши пашин двор и годишњу потпору од 1000 дуката. Одатле писма пише вожд Карађорђе својим разасутим саборцима 1815. године.[3]

Све до 1842. године (преко две деценије, од 1821) у Хотину је живела чувена "Чучук-Стана", удовица Хајдук Вељка Петровића. Одатле је идући преко Букурешта и Цариграда, стигла у Атину.[4] Позајмила је наводно у Хотину, чак 30.000 дуката (који су преостали од мужа Вељка) грчкој револуционарној организацији "Хетерији", па је ишла да јој Грци (влада) врате дуг. Али није дочекала поравнање.

Славни руски песник официр Александар Пушкин се у Хотину (где је службовао) у то време сусретао са избеглим Србима, који су оставили одређени утицај на њега. Остало је више мањих књижевних радова инсписиних Србима и њиховом судбином.[5]

Карађорђе се током пролећа 1816. године бавио у Петрограду, покушавајући да од руског цара добије подршку за организован повратак у домовину. Под његовим надзором се затим, тог лета припремала и вежбала добровољачка војска, састављена од Срба, Грка и Бугара, да којом су радили руски официри.[6] Септембра 1816. године Карађорђе са још неким Србима затражио је од власти дозволу и пасош да се врате у Србију.[7] Повратак је био одложен за 1817. године. Већ јуна 1817. Карађорђе је са неколико пратилаца "Хетериста", тајно прешао у Јаши, у Молдавију.[8]

Карађорђев син Александар је учио основну школу у Хотину и ту је и даље наставио да живи, после одласка оца. Године 1830. Алекса Карађорђевић се ту и оженио са Персидом, унуком војводе Јакова Ненадовића. У Србију су се вратили тек 1839. године.[9]

Историја Хотина као инспирација уметника[уреди]

Партнерски градови[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Време", Београд 1940.
  2. ^ Бошко Стрика: "Карађорђева Топола", Загреб 1925.
  3. ^ "Световид", Беч 1853. године
  4. ^ "Нова искра", Београд 1900.
  5. ^ "Дело", Београд 1899.
  6. ^ Бошко Стрика, наведено дело
  7. ^ "Нова искра", Београд 1903.
  8. ^ "Време; Београд 1927.
  9. ^ "Српска слога", Београд 1991.

Спољашње везе[уреди]