Чобанац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Csobánka
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Централна Мађарска регија
Жупанија Пешта (жупанија)
Становништво
Становништво
 —  2855
 — густина 125,44/км2
Географске карактеристике
Координате 47°38′33″ СГШ; 18°58′04″ ИГД / 47.642469° СГШ; 18.967811° ИГД / 47.642469; 18.967811Координате: 47°38′33″ СГШ; 18°58′04″ ИГД / 47.642469° СГШ; 18.967811° ИГД / 47.642469; 18.967811
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 22,76 км2
Csobánka на мапи Мађарске
Csobánka
Csobánka
Остали подаци
Поштански број 2014
Позивни број 26

Чобанац (мађ. Csobánka) је село у Мађарској у жупанији Пешта. Чобанац се налази у брдском крају Пилиш западно од Будимпеште. По последњем попису из 2001. године село има 2855 становника. Село је познато по присутности српске мањине.

Назив[уреди]

Чобанац (или Чобанка) је настао као словенска варијанта мађарске речи чобан (изворно словенски „пастир").

Историја[уреди]

Чобанац, слика из ваздуха

Село Чобанац је основано 1698. године иако прво насеље на овом локалитету датира из 13. века. Одмах по оснивању било је вишенародно. Тада су се населиле немачке, српске, словачке и мађарске породице. Иако су Мађари већинско становништво у насељу, оно је вишенародно, јер су у насељу присутна и словачка, српска и ромска национална мањина. До Првог светског рата До Другог светског рата били су присутни Немци, а тада је целокупна заједница пресељена у Немачку. Касније су Мађари постали већински, што се задржало до данас.


Срби у Чобанцу[уреди]

То је насеље некад било по карактеру мешовито, српско и бугарско. Насељено је Србима после велике сеобе под Чарнојевићем. Становништво је говорило специфичним косовско-ресавским дијалектом. Потписао се 1704. године на једном документу, Лука биров и сви ешкути из Чобанца. На другом документу састављеном 1707. године, потписали су се "Ми житељи села Чобанца, велики и мали".[1] Стојан Чобананчанин из Чобанца био је августа 1716. године, као посланик на црквено-народном сабору у Карловцима. општина Чобанац је 1745. године определила само 10 ф. за издржавање школе.[2] Црква у Чобанцу посвећена Св. арханђелу Гаврилу је подигнута 1746. године, у византијском стилу. Поп Аврам из Чобанца се потписао на једном документу у Табану, 1748. године. Ту су печет ставили и - Биров и ешкути из Чобанца. Из парохије Чобанца су 1767. године протерали поп Саву, који је уточиште нашао у Будиму, код тамошњих свештеника и неовлашћено службу у храму вршио.

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у парохији места "Csobanka" православно парохијско звање је основано 1746. године и црквене матрикуле се воде од 1781. године (или 1746?). Првобитни храм је настао по досељавању и био брвнара. Свети храм је посвећен Св. арханђелу Гаврилу, грађен 1746. године, а парох поп Димитрије Милошевић је и школски директор. У Чобанцу је увек једна православна парохија, у којој 1846. године има 424 православца. Постоји тада и српска народна школа са 37 ученика, којима предаје учитељ Стефан Стрелчевић.[3] У чобаначкој српској православној парохији - оној најниже шесте платежне класе, било је 1865. године, 422 становника.[4] Стеван Дадић је радио извесно време као учитељ у чобаначкој школи.

За Школски фонд уплатила је општина Чобанац, 1867. године 76 ф. Оглас за место учитеља у Чобанцу је дат 1866. године. Као једини кандидат изабран је Павел Плавшић, који је оспособљен само за учитеља сеоских школа у Будимској епархији. Из текста конкурса за учитеља у Чобанцу, види се да је плата 1869. године износила 100 ф. Јелена Боздина добротворка рођена у Сентандреји, као кћи тамошњег некадашњег бирова Јована Белановића, тестаментом је завештала многим црквама и школама новчане дарове, па тако и цркви у Чобанцу 200 ф. је уделила 1884. године. Јован Панић је био парох у Чобанцу. Године 1847. ту је било 424 православна Србина, а две деценије касније 1867. гине има их мање - 364 душа у православној парохији.[5] Расписан је 1880. године стечај за место учитеља у Чобанцу, са платом годишњом од 340 ф. Уследили су конкурси и 1881 (плата 340 ф), 1883. (плата 320 ф), 1884. (плата 300 ф), 1885, 1886. (плата 380 ф), 1887, 1892. (плата 300 ф), 1893, 1894. Учитељ Милан Ћосић је напустио школу у Чобанцу 1888. године. Декрет о сталном постављењу добио је 1896. године учитељ М. Стојшић. Септембра 1901. године постављена је за привремену учитељицу у месту Ирина Петровић, а од 1903. године је заменица. Српски учитељ у Чобанцу у вероисповедној школи је био 1907. године Душан Вујић.[6] Парох чобаначки Димитрије Милошевић који се ту налази од 1840. године, а умро 1894. године, прославио је 1890. године редак јубилеј. Радио је непрекидно 50 година као парох у цркви у Чобанцу, а рукоположен за ђакона 1838. године. Увече је старом попи слављенику приређена свечана вечера са 20 званица, на којој је "пало" пуно лепих здравица.[7] Њега је заменио нови парох 1895. године Стеван Ђурђевић (ту и 1905), који је по положају председник Школског одбора.

По српском извору из 1905. године Чобанац је велика општина у којој живи 1647 становника од којих 296 православних Срба. Укупни број кућа је 330, а Срби живе у 70 домова. У месту су српска црква и школа. Црквена општина је организована и уређена, има парохијски дом, у уређеној црквеној порти најстарији споменик је из 1781, а сада постоји српско православно гробље. У општини је парохија шесте класе, са земљишним поседом од 31 кј, служи парох поп Стеван Ђурђевић родом из Вемена, већ 11 година у месту. Српска школа је вероисповедна, а црквено здање грађено је 1846. године, а њен управитељ Петар Мишковић. Учитељ Душан Вујић родом из Сенте, учи 31 дете у редовној, и деветоро деце у пофторној школи.[8]

Мада је Вујић потврђен за сталног учитеља, на његово место је дошао Милан Татић исте, 1907. године. Зграда основне школе, парохијски дом и црква у Чобанцу оправљени су 1906. године, уз помоћ градоначеника сентандрејског Еугена Думче. Зграду нову школску подигли су добротвори из Сентандреје Еуген и Петронела Думча, супружници без своје деце. Нова школа са великом учионицом и оставом за огрев, постављена је између цркве и старе школе у порти. Набављен је сав потребан намештај за нову школу и учила. Градоначелник сентандрејски Евгеније Думча је 1897. године почео давати општини Чобанац по 50 ф. годишње припомоћи. Академска омладина је придодала свој скупљени прилог од 1921 круне са другим прилозима, и од тих средстава стара школа је реновирана и комплетно претворена у учитељски стан. Црква посвећена Св. арханђелу Гаврилу у Чобанцу је комплетно реновирана, споља и унутра, о трошку епископа Будимског Лукијана Богдановића, за 4000 круна. Оправљена спољашњост цркве, кров, под у храму, иконостас и иконе очишћени, столарија оправљена и обновљена, црквени зидни живопис. Живопис и декорације је малао сликар Јосиф Курбен из Будимпеште, онај који је декорисао и новосадску саборну цркву. Све је то што је изграђено освештано средином септембра 1906. године.[9]

После завршетка Првог светског рата Срби из Чобанца и других места око Будима су се спремили да буду оптанти. Парох Стеван Ђурђевић је за Чобанац направио два списка оптаната; у једном је било 43 оптанта са 151 именом, а у другом 51 оптант са 166 имена. У Чобанцу је 1920. године било 1647 становника, међу којима 183 српске душе, у 70 домова. А 1922. године - било их је 188. У месту је тада била српска православна црква и једна народна школа.[10]

Референце[уреди]

  1. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1873. године
  2. "Просветни гласник", Београд 1886. године
  3. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  4. "Српски летопис", Будим 1866. године
  5. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  6. "Школски лист", Сомбор 1907. године
  7. "Мале новине", Београд 1890. године
  8. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  9. "Српски сион", Карловци 1906. године
  10. "Весник српске цркве", Београд 1922. године

Спољашње везе[уреди]