9. шаховска олимпијада

9. шаховска олимпијада је била међународни екипни шаховски турнир, организована од стране Светске шаховске федерације и Шаховског савеза Југославије и одржана у Дубровнику у Федеративној Народној Републици Југославији од 20. августа до 11. септембра 1950. године.
На турниру је учествовало 16 националних екипа са укупно 84 играча, од којих 4 велемајстора — др Макс Еве, Самјуел Решевски, Мигел Најдорф и Савиели Тартаковер, и 23 интермајстора. Манифестација је организована по Бергеровом систему, а одиграно је укупно 480 партија. Темпо игре био је 2,5 сата за првих 40 потеза уз додатак једног сата за сваких наредних 16 потеза. У случају деобе места екипа са истим укупним бројем поена, одлучивали су меч-бодови. Главни судија био је Милан Видмар старији док је његов заменик био Ханс Кмох.[1]
Турнир је победила репрезентација ФНР Југославије, коју је предводио интермајстор Светозар Глигорић. Друго и треће место су освојиле репрезентације Аргентине, коју је предводио велемајстор Мигел Најдорф, и репрезентација Западне Немачке коју је предводио интермајстор Волфганг Унцикер.[2]
Шаховски сет фигура „Дубровник” дизајниран је и израђен уочи ове олимпијаде.
Организовање турнира
[уреди | уреди извор]Представници ФНР Југославије су први пут изразили жељу да Југославија буде први послератни домаћин шаховске олимпијаде предлогом на конгресу Светске шаховске огранизације (FIDE) одржаном 1948. године у Салцјобадену у Шведској, али је њихов предлог одбијен. Годину дана касније, на конгресу у Паризу у Француској, донесена је одлука да се олимпијада одржи у Југославији. Конгресу нису присуствовали представници Југославије, Чехословачке, Мађарске, Бугарске и Пољске, јер им је француска влада забранила учешће, док су представници Совјетског Савеза гласали против ове одлуке, и претили бојкотовањем турнира, што су касније и учинили.[3]
Одлука да се шаховска олимпијада одигра у Дубровнику, донета је на трећем пленуму Централног одбора Шаховског савеза Југославије, 28. децембра 1949. године.[4][5] На истом пленуму одабрана су прва три члана четворочлане репрезентације Југославије: Светозар Глигорић, Васја Пирц и Петар Трифуновић. Четврти члан репрезентације Браслав Рабар, као и две замене, Милан Видмар млаћи и Стојан Пуц, одабрани су након тренинг-турнира одиграног у јулу 1950. године, у којем су учествовали Видмар млађи, Рабар, Пуц, Бора Тот, Борислав Милић, Александар Матановић, Срећко Недељковић, Борислав Ивков и Андрија Фудерер.[6]
Девете шаховске олимпијаде су игране у Уметничкој галерији Дубровник. Шеснаест земаља је учествовало у турниру: ФНР Југославија, Перу, Краљевина Грчка, Сједињене Америчке Државе, Аргентина, Холандија, Белгија, Западна Немачка, Аустрија, Француска, Финска, Шведска, Чиле, Италија, Данска и Норвешка. Совјетски Савез је одбио да учествује на турниру, а поред њега у бојкот олимпијаде су ступиле и остале чланице Источног блока и Савета за узајамну економску помоћ: Чехословачка, Бугарска, Мађарска, Пољска, Источна Немачка, Румунија, Албанија и Куба.[7] На турниру је такође изостајала репрезентација Енглеске, која је у то време организовала национални турнир.
Церемонију је, 20. августа 1950. године[8][9], отворио Љубен Јакше, у том тренутку потпредседник Шаховског савеза Југославије. Након њега, говоре су држали и Фолке Рогард, тадашњи председник Светске шаховске организације; Ханс Кмох, заменик главног судије на олимпијади и велемајстор Макс Еве. Отварање олимпијаде окончао је председник Савета за науку и културу Владе ФНРЈ, Родољуб Чолаковић који је рекао:
„Желео бих да овај међународни сусрет мајстора шаха послужи не само о неговању ове племените вештине, него и упознавању и зближавању народа, а што значи делу мира и сарадње међу народима. Време у коме живимо није спокојно. Иако не делим мишљење оних који сматрају да се налазимо на прагу новог светског рата, ипак мислим да би било лакомислено предавати се илузији да данас не постоји ратна опасност. Она несумњиво постоји, и то постоји због тога што велике државе стварају блокове, деле земље на сфере утицаја, мешају се у унутрашње ствари других држава, воде такозвани хладни рат, настојећи при томе да сву ту опасну игру с ватром замаскирају крупним речима о слободи цивилизацији, друштвеном прогресу, чак и о миру. Због тога је, мислим, најсветија обавеза сваког честитог човека. без обзира којој нацији припада и какав је његов поглед на свет, да се бори против цепања света на блокове против циничних стратега Хладног рата, без обзира како се они маскирали,а за сарадњу међу народима на основу узајамног поштовања и равнопргвности малих и великих држава и народа. Вама је, надам се, свима познато колико је управо ФНРЈ данас мета безочних организатора хладног рата.Ти људи, који су изгубили и част и савест и који не бирају никаква средства у тој нечасној игри, тврде како се у Југославији ужурбано врше припреме за рат, за агресију против источно-европских земаља. Мислим да је, поред осталог, и одржавање ове олимпијаде у нашој земљи речит деманти тих клевета. Сви странци који с поштеним намерама долазе у Југославију – могу се на основу чињеница уверити о сасвим другим напорима наших народа и Владе. У Југославији се доиста ужурбано ради, али се ужурбано ради на извршењу економских и других задатака Петогодишњег плана. Том циљу усмерени су стваралачки напори наших народа који не желе ништа друго осим то да их нико не омета у решавању тешких и сложених задатака изградње разумнијег, праведнијег и бољег друштвеног уређења.“[10]
О турниру су извештавали домаћи као и инострани медији, а сам турнир је у Југославији преношен и преко телевизора и преко радија. Због великог интересовања јавности, приказивање одиграних партија је одржавано на великим егзибиционим шаховским таблама испред Кнежевог двора. Касније су, ова приказивања извођења на Пољани Руђера Бошковића.[11]
Југословенске власти, предвођене председником Јосипом Брозом Титом, су биле тесно везане за организацију турнира. За потребе турнира је дизајниран намештај са шаховским мотвима и нови шаховски сет, „Дубровник”, који је креирао уметник Перо Почек. Десет година касније, Андрија Мауровић је дизајнирао своју верзију сета, данас познату као „Дубровник II”.[12] Држава је издала серију поштанских марки са мотивима шаховске олимпијаде, као и комеморативне разгледнице и максимум-карте.[13]
Игра
[уреди | уреди извор]Кола 1—5
[уреди | уреди извор]Извлачење парова одржано је 20. августа у 10.30 часова.[9][14]
У првом колу, Југославија је одлично стартовала победивши Западну Немачку (3:1), Холандија и САД одиграле су нерешено (2:2) након што је Решевски ремизирао са Евеом у једној веома борбеној Шпанској партији.[15] Аргентина је лако победила Перу (3½:0½), док је као изненађење кола била максимална победа Чилеа над Норвешком (4:0). У другом колу, Западна Немачка је победила ослабљену Шведску (без Шталберга, Штолца и Лундина) са 4:0, Чилеанци су се добро држали против Холанђана (али су на крају изгубили резултатом 1½:2½), САД су победиле Италију (3:1), док је Југославија победила индиспонирану Норвешку (4:0). Дерби трећег кола био је сусрет САД-а и Аргентине, који је решен у корист САД-а (2½:1½) захваљујући победи Еванса на последњој (четвртој) табли. Чилеанци су поново направили изненађење одупревши се фаворизованој Југославији (резултат: 2:2), Холандија је савладала Италију (3½:0½), а Западни Немци маскималним резултатом Грчку (4:0). Холандија побеђује Аргентину у четвртом колу (резултатом 2½:1½; најбољи играчи ове две репрезентације, Еве и Најдорф, нису играли у овом колу). Четврто коло у врху табеле није донело ништа ново — Југославија побеђује Шведску (3:1), Западна Немачка савладава Француску (3:1), а истоветним резултатом (3:1) завршава се сусрет шахиста САД-а и Данске. У петом колу, 1. и 2. табла репрезентације Западне Немачке успешно избегавају пораз у мечу против мање искусне репрезентације Перуа (2:2 након што је Перу водио 0:2 захваљујући победама на нижим таблама), док Југославија максималним резултатом (4:0) побеђује Грчку. САД су савладале Белгију минималним учинком од 2½:1½, док су Аргентина (против Италије) и Холандија (против Данске) оствариле продуктивне победе (оба резултата 3½:0½).
После петог кола у вођству се нашла репрезентације Југославије са 16 поена, док су је пратиле Холандија и Западна Немачка са по 14, САД и Аргентина са по 13 поена итд.
Кола 6—10
[уреди | уреди извор]Изненађење шестог кола била је (додуше минимална) победа Белгије над Холандијом (2½:1½). Минималне победе такође су оствариле Западна Немачка (против Аустрије) и САД (против Финске). Најубедљивију победу у шестом колу постигла је водећа репрезентација, екипа Југославије (против Француске, 3½:0½), а убедљиви су били и Аргентинци (против Чилеа 3:1). У седмом колу долази до дербија САД против Западне Немачке, који је одлучен у корист САД-а резултатом 2½:1½. Аргентина против Данске, и Југославија против Перуа, побеђују истоветно — максималним резулатима 4:0, док Холандија само ремизира са Финском (2:2), а у следећем, осмом колу губи против чврстих Западних Немаца (1:3). Потом Југославија дели поене са Аустријом (2:2, репрезентативац Југославије Стојан Пуц губи партију од Аустријанца Ламберта, док др Трифуновић побеђује Палду), а Аргентина против Белгије, као и САД против Норвешке, остварује максималну победу од 4:0. У деветом колу водиле су се велике битке између Југославије и САД, које часно ремизирају (2:2) иако ниједна од четири партије није завршена ремијем. Холандија се опоравила максималном победом против Норвешке (4:0), Западна Немачка је савладала Италију са 3:1, као и Аргентина екипу Финске (2½:1½). Затим, у 10. колу долази до два дербија, али се на турнирској табели ништа значајније не мења — Западна Немачка игра нерешено 2:2 против Аргентине, а у другом дербију Југославија минималним резултатом 2½:1½ побеђује Холандију. Истим резултатом, САД побеђује Шведску. Та победа могла је бити и убедљивија да амерички мајстор Џорџ Крамер у Француској одбрани није беспотребно форсирао направиши серију некоректних жртава, и на крају изгубио од много мање познатог шведског шахисте Нилса Берквиста (швед. Nils Bergkvist).[16]
На табели после 10. кола води Југославија са 30 поена, а следе Аргентина са 28½, САД са 26½, Западна Немачка са 26, Холандија са 24 поена итд.
Кола 11—14
[уреди | уреди извор]У 11. колу лидер на табели Југославија побеђује Италију са максималних 4:0, незнатно повећавајући разлику у односу на Аргентину, која оствараје незнатно слабији резултат победивши Норвешку са 3½:0½. Репрезентативци САД-а очекивано су победили Грчку (3½:0½), Западна Немачка савладала је Данску (3:1), док је фаворизована Холандија одиграла нерешено 2:2 против Шведске. У 12. колу долази до дербија водећих на табели Југославије и Аргентине, до меча који би могао одлучити о злату (у наредна три последња кола обе репрезентације по распореду такмичења имале су за противнике доста слабије противнике). Аргентина је минималним резултатом (2½:1½) победила домаћина Југославију, а главно поприште борбе била је партија Глигорић — Најдорф у којој је у Затвореној варијанти Сицилијанске одбране аргентински велемајстор Најдорф црним фигурама остварио лепу и важну победу за своју екипу тако што је неутрализовао претње белог на краљевом крилу и у центру, а затим спровео напад на на дамином крилу и једном комбинацијом освојио два пешака, после чега му победа ни у једном тренутку није дошла у питање.[17] У овом колу, очекивана победа Холандије против Грчке није дошла у питање (уз максимални резултат, 4:0), Западна Немачка је минималним резултатом победила Белгију (2½:1½), а подбацила је екипа САД одигравши нерешено 2:2 против чврстих Француза.
Пред последња три кола, разлика између водећих се смањила, тако да је стање на табели:
- Југославија 35½
- Аргентина 34½
- САД 32
- Западна Немачка 31½
- Холандија 30, итд.
У свом походу ка свом првом олимпијском злату, Југославија максималним резултатом 4:0 побеђује Данце у 13. колу, а Аргентина је такође успешна, мада репрезентацији Шведске дозвољава један реми (укупно 3½:0½). Од осталих кандидата за медаље, Западна Немачка побеђује у дуелу са Финском (3:1), а САД савладавају Перу само са 2½:1½ чиме се борба за бронзу заоштрава пошто су САД и Западна Немачка сада изједначене на табели са 34½ поена, док Французи праве изненађење кола одигравши нерешено са кандидатом за бронзу, Холандијом 2:2. У борби за златну и сребрну медаљу, и Југославија против Белгије, и Аргентина против Грчке побеђују са 3:1, док у борби за бронзу, Западна Немачка минималним резултатом 2½:1½ побеђује Чиле (чиме ипак престиже екипу САД на табели), Холандија идентичним резулатом савладава Перу (чиме остаје само на теоријским шансама за освајање бронзане медаље), док САД поново подбацује одигравши нерешено са Аустријом 2:2, али је ипак остаје у конкуренцији за бронзу.
Пред последње коло Југославија је била корак до злата. Стање водећих на табели је следеће:
- Југославија 42½
- Аргентина 41
- Западна Немачка 37
- САД 36½
- Холандија 34½, итд.
15. коло
[уреди | уреди извор]У последњем, 15. колу Југославија побеђује Финску са 3:1, чиме осваја златну медаљу. Аргентина, иако побеђује Француску, мање је успешна (резултат је 2½:1½) и осваја сребрну медаљу. У борби за бронзу, Холандија остварује само минималну победу 2½:1½ против екипе Аустрије, док до циља долази ипак репрезентација Западне Немачке, победивши Норвешку са 3½:0½. Истим резултатом екипа САД-а побеђује Чиле, што ипак није било довољно у борби за медаљу.
Од фаворита прокламованих пре почетка такмичења, Југославија је заузела прво место, Аргентина друго, Западна Немачка била је трећа, САД су четврте, док је Холандија завршила на петој позицији на табели.
9. шаховска олимпијада трајала је до 11. септембра 1950. године.
Коначна табела
[уреди | уреди извор]# Држава Шахисти Бодови 1
СФРЈИМ Светозар Глигорић (11/15 • +9 =4 -2 • 73,3%)
ИМ Васја Пирц (9½/14 • +7 =5 -2 • 67,9%)
ИМ Петар Трифуновић (10/13 • +8 =4 -1 • 76,9%)
ИМ Браслав Рабар (9/10 • +8 =2 -0 • 90,0%)
ИМ Милан Видмар млађи (5/6 • +4 =2 -0 • 83,0%)
ИМ Стојан Пуц (1/2 • +1 =0 -1 • 50,0%)45½ 2
АргентинаВМ Мигуел Најдорф, ИМ Хулио Болбоћан, ИМ Карлос Гимард, ИМ Хектор Росето, ИМ Херман Пилник 43½ 3
Западна НемачкаИМ Волфганг Унцикер, Лотар Шмид, Герхард Фајфер, ИМ Лудвиг Релштаб, Ханс-Хилмар Штауте 40½ 4
САДВМ Семјуел Решевски, ИМ Херман Штајнер, ИМ Ал Хоровиц, Џорџ Шејнсвит, Џорџ Крамер, Лари Еванс 40 5
ХоландијаВМ Макс Еве, ИМ Тео ван Шелтинга, ИМ Лодевијк Принс, ИМ Николас Кортлевер, Хаије Крамер, Јан Хајн Донер 37 6
БелгијаИМ Алберик О'Кели, Артур Дункелблум, Паул Дево, Жорж Тибо, Карл Ван Шор 32 7
АустријаАлфред Бени, Ханс Бусек, ИМ Ханс Милер, Карл Палда, Ханс Ламберт 31½ 8
ЧилеМарјано Кастиљо, Родриго Флорес, Рене Летељер Алехандро Сејсдедос Макиони 30½ 9
ФранцускаВМ Савиел Тартаковер, ИМ Николас Росолимп, Клод Иго, Стефан Кестен, Шантал Шод де Силан, Робер Крепо 28½ 10
ФинскаИМ Еро Бок, Карле Ојанен, Рејно Њеми, Илмари Нијемиле, Соини Хеле, Харас Хеикихејмо 28 11
ШведскаКристијан Скелд, Инге Јохансон, Алан Берквист, Нилс Берквист, Lindquist, Stenborg 27½ 12
ИталијаИМ Винћенцо Касталди, Винћенцо Нестлер, Ђорђо Порека, Алберто Ђустолизи, Ђузепе Примавера 25 13
ДанскаКристијан Поулсен, Харалд Еневолдсен, Ејгил Педерсен, Мојзес Куперштих, Хартвиг Нилсен 22 14
ПеруИМ Естебан Канал, Хулио Симар, Марио Запата, Фелипе Пинзон Солис 21½ 15
НорвешкаЕрлинг Михре, Анге Вестал, Ото Моркен, Хари Конгсхавн, Хакон Опсал 15 16
Краљевина ГрчкаФотис Мастихиадис, Панаџотис Панагупоулус, Аристидес Зографакис, Јонис Боулаханис, Аристогејтон Отонеос 12
Појединачне медаље
[уреди | уреди извор]Награде за најбоље појединачне резултате освојили су:
- за најбољи резултат на 1. табли
- Мигуел Најдорф (Аргентина) и Волфганг Унцикер (Западна Немачка),
- за најбољи резултат на 2. табли
- Хулио Болбоћан (Аргентина),
- за најбољи резултат на 3. табли
- Петар Трифуновић (Југославија),
- за најбољи резултат на 4. табли
- Браслав Рабар (Југославија),
- за најбољи резултат на 5. табли
- Херман Пилник (Аргентина), и
- за најбољи резултат на 6. табли
- Лари Еванс (САД)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Домазет, Славко; Прокопљевић, Славко В.; Матановић, Александар (2003). 365 анегдота из света шаха. Београд: Рад. стр. 102.
- ^ „YUGOSLAVS WIN TEAM TOURNEY” (PDF). Chess Life. 5 (2): 1. 20. септембар 1950.
- ^ „Први послератни Турнир нација одржаће се идуће године у Југославији”. Борба. 23. август 1949. Приступљено 30. 1. 2026.
- ^ „ИДУЋА ГОДИНА ОБИЛОВАЋЕ ШАХОВСКИМ ПРИРЕДБАМА”. Борба. 24. децембар 1949. Приступљено 30. 1. 2026.
- ^ „Девета Олимпијада одржаће се у Дубровнику”. Борба. 10. јун 1950. Приступљено 30. 1. 2026.
- ^ Шолајић, Драгутин (3. јун 1950). „Светска шаховска олимпијада одржаће се у Дубровнику”. Борба. Приступљено 30. 1. 2026.
- ^ Леви, Давид Н. Л. (1972). The Chess of Gligorić: Svetozar Gligorić's chess career, 1945-1970. Сједињене Америчке Државе: World New York. стр. 45. ISBN 0529048892.
- ^ Кестен, С. (19. август 1950). „Demain ouverture de la premiere olympiade SOUS LE PATRONAGE DU MARECHAL TITO”. Franc-Tireur. Приступљено 31. 1. 2026.
- ^ а б „Узбудљиве партије у првом колу”. Борба. 21. август 1950. Приступљено 31. 1. 2026.
- ^ „У Дубровнику је свечано отворена Девета шаховска олимпијада”. Борба. 20. август 1950. Приступљено 30. 1. 2026.
- ^ ТВ Календар: Дубровачка шаховска олимпијада (ХРТ)
- ^ „History of Dubrovnik Chessmen design”. www.dubrovnikchessmen.com. Приступљено 2026-02-05.
- ^ Херниц, З. (2011). „IX шаховска олимпијада Дубровник 1950. у филателији”. Шаховски гласник. 10.
- ^ Недељковић 1952, стр. 36.
- ^ (језик: енглески) Партија Семјуел Решевски-Макс Еве са IX шаховске Олимпијаде у Дубровник 1950. (чесгејмс-дот-ком)
- ^ (језик: енглески) Партија Џорџ Крамер-Нилс Берквист са IX шаховске Олимпијаде у Дубровник 1950. (чесгејмс-дот-ком)
- ^ (језик: енглески) Партија Светозар Глигорић-Мигуел Најдорф са IX шаховске Олимпијада у Дубровнику 1950. (чесгејмс-дот-ком)
Литература
[уреди | уреди извор]- Недељковић, Озрен (1952). Турнир Нација. Шаховски савез Југославије.