Antineutron
 Kvarkna struktura antineutrona. | |
| Klasifikacija | Antibarion |
|---|---|
| Kompozicija | 1 gornji antikvark, 2 donji antiquarks |
| Statistike | Fermionski |
| Interakcije | Jaka, slaba, gravitaciona, elektromagnetna |
| Status | Otkriven |
| Simbol | n |
| Antičestica | Neutron |
| Otkriven | Brus Kork (1956) |
| Masa | 939,565,560(81) MeV/c2 |
| Naelektrisanje | 0 |
| Magnetni moment | +1,91 µN |
| Spin | 1⁄2 |
| Izospin | 1⁄2 |
Antineutron je antičestica neutrona sa simbolom n. On se razlikuje od neutrona samo po tome što neka od njegovih svojstava imaju jednaku veličinu ali suprotan znak. On ima istu masu kao i neutron, i nema neto električni naboj, ali ima suprotan barionski broj (+1 za neutron, -1 za antineutron). To je zato što je antineutron sačinjen od antikvarkova, dok su neutroni sastavljeni od kvarkova. Antineutron se sastoji od jednog gornjeg antikvarka i dva donja antikvarka.
Pošto je antineutron električno neutralan, on se ne može lako posmatrati direktno. Umesto toga, posmatraju se proizvodi njegove anihilacije običnom materijom. Teoretski, slobodni antineutron treba da se raspadne u antiproton, pozitron i neutrino u procesu analognom beta raspadanju slobodnih neutrona. Postoje teorijski predlozi oscilacija neutron-antineutrona, procesa koji podrazumeva kršenje očuvanja barionskog broja.[1][2][3]
Antineutron je otkriven u sudaru protona-antiprotona u Bevatronu (Larens Berkli nacionalnoj laboratoriji) zaslugom Brusa Korka 1956. godine, godinu dana nakon što je antiproton otkriven.
Magnetni moment[уреди | уреди извор]
Magnetni moment antineutrona je suprotan magnetnom momentu neutrona.[4] On je +1,91 µN za antineutron, dok je −1,91 µN za neutron (relativno na pravac spina). Ovde je µN nuklearni magneton.
Vidi još[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ R. N. Mohapatra (2009). „Neutron-Anti-Neutron Oscillation: Theory and Phenomenology”. Journal of Physics G. 36 (10): 104006. Bibcode:2009JPhG...36j4006M. arXiv:0902.0834
. doi:10.1088/0954-3899/36/10/104006.
- ^ C. Giunti; M. Laveder (19. 8. 2010). „Neutron Oscillations”. Neutrino Unbound. Istituto Nazionale di Fisica Nucleare. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2011. Приступљено 19. 8. 2010.
- ^ Y. A. Kamyshkov (16. 1. 2002). „Neutron → Antineutron Oscillations” (PDF). NNN 2002 Workshop on "Large Detectors for Proton Decay, Supernovae and Atmospheric Neutrinos and Low Energy Neutrinos from High Intensity Beams" at CERN. Приступљено 19. 8. 2010.
- ^ Lorenzon, Wolfgang (6. 4. 2007). „Physics 390: Homework set #7 Solutions” (PDF). Modern Physics, Physics 390, Winter 2007. Приступљено 22. 12. 2009.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Feynman, R. P. (1987). „The reason for antiparticles”. Ур.: R. P. Feynman; S. Weinberg. The 1986 Dirac memorial lectures
. Cambridge University Press. ISBN 0-521-34000-4. - Weinberg, S. (1995). The Quantum Theory of Fields, Volume 1: Foundations. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55001-7.
- G. Fraser (18. 5. 2000). Antimatter: The Ultimate Mirror. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65252-0.
- Schmidt, G.R.; Gerrish, H.P.; Martin, J.J.; Smith, G.A.; Meyer, K.J. „Antimatter Production for Near-term Propulsion Applications” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 3. 2007.
- Lewis, R. A.; Smith, G. A.; Howe, S. D. (1997). „Antiproton portable traps and medical applications” (PDF). Hyperfine Interactions. 109 (1–4): 155. Bibcode:1997HyInt.109..155L. doi:10.1023/A:1012653416870. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 8. 2011.
- Gibney, E. (2018). „Physicists plan antimatter's first outing – in a van”. Nature. 554 (7693): 412—413. Bibcode:2018Natur.554..412G. PMID 29469122. doi:10.1038/d41586-018-02221-9.
- Blaum, K.; Raizen, M. G.; Quint, W. (2014). „An experimental test of the weak equivalence principle for antihydrogen at the future FLAIR facility”. International Journal of Modern Physics: Conference Series. 30: 1460264. Bibcode:2014IJMPS..3060264B. doi:10.1142/S2010194514602646. hdl:11858/00-001M-0000-001A-152D-1 .
- Antipov, Y. M.; et al. (1974). „Observation of antihelium3 (in Russian)”. Yadernaya Fizika. 12: 311.
- Arsenescu, R.; et al. (2003). „Antihelium-3 production in lead–lead collisions at 158 A GeV/c”. New Journal of Physics. 5 (1): 1. Bibcode:2003NJPh....5....1A. doi:10.1088/1367-2630/5/1/301 .
- Agakishiev, H.; et al. (2011). „Observation of the antimatter helium-4 nucleus”. Nature. 473 (7347): 353—356. Bibcode:2011Natur.473..353S. PMID 21516103. arXiv:1103.3312 . doi:10.1038/nature10079.
- ALPHA Collaboration (2011). „Confinement of antihydrogen for 1,000 seconds”. Nature Physics. 7 (7): 558—564. Bibcode:2011NatPh...7..558A. arXiv:1104.4982 . doi:10.1038/nphys2025.
- Amole, C.; et al. (2012). „Resonant quantum transitions in trapped antihydrogen atoms” (PDF). Nature. 483 (7390): 439—443. Bibcode:2012Natur.483..439A. PMID 22398451. doi:10.1038/nature10942. hdl:11568/757495.
- Madsen, N. (2010). „Cold antihydrogen: a new frontier in fundamental physics”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 368 (1924): 3671—82. Bibcode:2010RSPTA.368.3671M. PMID 20603376. doi:10.1098/rsta.2010.0026 .
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- LBL Particle Data Group: summary tables
- suppression of neutron-antineutron oscillation
- Elementary particles: includes information about antineutron discovery (archived link)
- "Is Antineutron the Same as Neutron?" explains how the antineutron differs from the regular neutron despite having the same, that is zero, charge.
- Antiparticle (physics) на сајту Енциклопедија Британика