Глуон

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Глуони су елементарне честице који посредују између кваркова повезаних јаком интеракцијом. Глуони су безмасене ненаелектрисане бозонске честице спина 1. Јављају се у 8 врста од којих свака може бити у 3 боје, тј. постоје 24 различита типа глуона.

Глуони су преносиоци јаке интеракције између кваркова, слично као што су фотони преносиоци електромагнетне интеракције између наелектрисаних честица. Кваркови повезани глуонима чине хадроне, као што су протони, неутрони и други.

Историја[уреди | уреди извор]

Постојање глуона је експериментално потврђено 1979. године у електронском синхротрону DESY у Хамбургу у Немачкој.[1] Откриће глуона утицало је на утемељивање квантне хромодинамике (QCD), теорије о јакој интеракцији. Основи те теорије су постављени 1973. године[2], за шта су Дејвид Грос, Хју Дејвид Полицер и Френк Вилчек добили Нобелову награду за физику 2004. године.[2]

Интеракција између кваркова и глуона[уреди | уреди извор]

За разлику од свих других интеракција (електромагнетне, слабе и гравитационе), код јаке интеракције је другачије и необично то да на ниским температурама и при малим густинама, што су кваркови даље један од другог, јачина везе између њих расте. Ова особина јаке интеракције је разлог зашто слободни кваркови не постоје у природи.

На јако високим температурама и густинама кваркови и глуони чине кварк-глуонску плазму. На основу Теорије Великог праска, у милионитом делу секунде након великог праска, материја је била јако врела и јако густа, тако да се универзум састојао од кварк-глуонске плазме. Кварк-глуонска плазма се, такође, претпоставља да постоји у неутронским звездама.

Прва експериментално произведена кварк-глуонска плазма изведена је на акцелератору честица RHIC у лабораторији у Брукхејвену у Њујорку 2000. године, иако су претходно постојали покушаји да се она проузведе на акцелератору у CERN-у. Овако произведена кварк-глуонска плазма има јако кратак век трајања, реда величина , након чега кваркови и глуони постају довољно хладни да формирају материју у виду елементарних честица.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ellis, John; Karliner, Inga (1979). „Measuring the spin of the gluon in e+e− annihilation”. Nuclear Physics B (на језику: енглески). 148 (1-2): 141—147. doi:10.1016/0550-3213(79)90019-1. 
  2. 2,0 2,1 Gross, David J.; Wilczek, Frank (1973-11-15). „Asymptotically Free Gauge Theories. I”. Physical Review D. 8 (10): 3633—3652. doi:10.1103/PhysRevD.8.3633. 
  3. ^ „PhysicsCentral”. www.physicscentral.com. Приступљено 2019-11-05.