Božji ljudi

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Božji ljudi
AutorBorisav Stanković
Jeziksrpski
Žanrkratka proza
Izdavanje
IzdavačBraća M. Popović
Datum
izdavanja

1902

Božji ljudi predstavljaju zbirku pripovetki Borisava Stankovića.

O zbirci[уреди | уреди извор]

Božji ljudi su prvi put objavljeni u petom broju Letopisa Matice srpske za 1902. godinu, a zatim u jesen iste godine, takođe u Novom Sadu, kao zasebna knjiga u piščevom izdanju. Kada je Stanković počeo pisanje pojedinih priča za zbirku „Božji ljudi“ ne zna se pouzdano. O tome dobar poznavalac Stankovićevog književnog dela Staniša Tošić kaže: „Stanković je „Božje ljude“ pisao u naponu svojih stvaralačkih moći, u vreme kada su iz njegovog pera izlazile najbolje proze“. Veliki umetnik, psiholog i pesnik Bora Stanković je i veoma obdareni slikar života, pejzaža i ljudi. U književnom stvaranju Bore Stankovića, čovek je doživljen i slikan u duševnom i fizičkom liku. Na njegovom licu pogotovo u njegovim očima, u njegovom hodu, ophođenju sa porodicom i ljudima, ili zatvaranju u sebe, ispoljavaju se i njegova priroda i njegov karakter, njegova životna snaga i slabost. Ispod razvalina i ruševina starog Vranja izvukli su se osakaćeni i unakaženi Borini božjaci. Vuku se ulicama od groblja do crkve, sede kog grobljanske porte, svađaju se, otimaju o zgodnija mesta za prošenje ili kunu prolaznike koji im ne udeljuju. Naročito su tu za vreme zadušnica, daća ili praznika. Bilo je ovakvih božjaka u Vranju vrlo mnogo u vreme Borinog detinjstva. Velika pobožnost, verske predrasude i običaji starih Vranjanaca privlačili su ove i iz drugih krajeva.Za mnoge od njih niko ne zna odakle su došli. U Vranju su bili negovani i čuvani kao retko gde.Preko njh su žene o zadušnicama hranile svoje mrtve, osiguravale i njima i sebi raj na onom svetu.[1] [2]

Opšta struktura zbirke[уреди | уреди извор]

Zbirka „Božji ljudi” sadrži dvadeset jednu kratku priču, kojoj je kasnije dodana priča „Ludi Rista” koju je Stanković napisao u Derventi 1916. godine. Stanković svoje kratke priče u ovoj knjizi nije ređao hronološki onako kako ih je pisao. Uvodna priča je „Zadušnica” jedna od dužih priča, ona što nas uvodi u ambijent i svet u njemu, koji će pisac prikazati u narednim pričama. Odmah posle date atmosfere, Stanković je svoje junake poređao pored grobljanske kapije dok bruje crkvena zvona, želeći tako da pokaže kako unjihovom abnormalnom ponašanju postoji neki ustaljeni poredak, koga se svi strogo pridržavaju. Tu su: Menko, Taja, Naza, Stevan... Pričanje istorije ovog unakaženog sveta Stanković je započeo u leto „kad prve tršnje počinju da zru” a završio je jednog kišnog dana kasne jeseni. Priče u zbirci su nejednake dužine. Jedne su kraće druge znatno duže i sa razvijenom fabulom, koja se odjednom negde preseče, otkine kao i sami junaci Stankovićevih priča. Priče na samom početku knjige u prvoj četvrtini zbirke, znatno su duže od onih koje slede. Uvodna priča je duža od ostalih, jer je na samom početku data atmosfera u kojoj će se kretati junaci, okolnosti i date prilike, navike u obavljanju verskih ceremonijala koji ima svoje ustaljene norme koje se ne mogu „preskakati”.[3][1]

„Manasija”[уреди | уреди извор]

U priči „Manasija” koja sledi ponovo se susrećemo sa uopštenim podacima o svetu koji se sreće na vranjskom groblju. Pričanje je veoma opširno jer se treba izneti dosta podataka o likovima koji će biti uzeti u razmatranje. Tek na kraju ove priče susrećemo prvog božjaka. Stanković je u ovoj priči izneo njihov broj ali je dalje pisao samo o nekima od njih. On sada opisuje Manasiju prljavog božjaka koji se bori protiv svoje sabraće, koji su za stepenicu niži od njega.

„Ljuba i Naza”[уреди | уреди извор]

Sledeća priča je „Ljuba i Naza” gde su data tri pripadnika plemena „božjih ljudi” Ljuba, Naza i Vela. Stanković Ljubi suprostavlja Nazu, koja pokazuje neke znake svesti i osnovnih ljudskih potreba. Možemo reći da zbirka priča „Božji ljudi” na početku ima dve uvodne priče,kojima nas pisac upoznaje sa sredinom i akterima. Ciklus je završen dvema završnim pričama koje su u stvari piščeva poruka čitaocu sa jednom duboko humanističkom idejom.

Likovi[уреди | уреди извор]

„Božji ljudi“ vranjski prosjaci, iz predela su života i predela smrti. Neki su od njih porod „nečiste krvi“ rođeni su poremećene prirode i uma. Neki su pomračenja od doživljaja paklenih duševnih potresa. Većina „božjih ljudi“ nosi u sebi stah i zlosluće. Zatvoreni su u tamna podzemlja psihe i prirode, u žive grobove.Ovi božji ljudi nose na sebi rane i posledice ili turskog robovanja i zuluma ili društvenih odnosa, raspusnog, raskalašnog i nemoralnog života.[1]

Prosjak Taja[уреди | уреди извор]

Svi su osobenjaci, čudaci. Prosjak Taja pokriva se krpama i dronjcima a čak i zemlju na sebe baca, živ se zakopava. On svetu oko sebe zlokobi i naslućuje smrt, da bi ga ovaj umilostivio dajući mu odelo pokojnika,privilegiju koju drugi božjaci nisu mogli da dobiju. Tu je Vejka,pored koje će se naći varošanka što je istiskuje iz Tajinog srca i pridobija za sebe najuglednijeg među božjacima. Ona Taji donosi nesreću,jer će ovaj izgubiti svoju tako cenjenu proročansku moć jer se ,,promešao“ sa ženama. Vejki su Turci poubijali sve ukućane i ugrabili je. Ona zato stalno strahuje za njih, pišti kao luda, beži i krije se.

Menko[уреди | уреди извор]

Menko stalno priča o Begler-begu. Tek se bio oženio, a beg, skupljajući desetak bacio oko na njegovu ženu. Menko ga zbog toga sa nekoliko svojih drugova napao i izbio, i time navukao strašnu osvetu Turčinovu.Beg se vratio sa zaptijama „Menka vezao kuću mu zapalio i na njegove oči obesčastio mu ženu, kojoj je posle otsekao glavu i bacio je u krilo vezanom Menku“. Menko je od toga poludeo. Stalno nešto priča i dokazuje, putuje od sela do sela u dronjcima a najčešće nejasno i nepovezano priča svoju tragediju. Pred rat za oslobođenje Vranja, kada su se na sve strane javili proroci, gatare i vračare, nagoveštavajući mračna i teška vremena, ugled božjaka je naročito porastao. Oni su i sami bili vidoviti, nego su se okupljali noću i pravili čitave demonstracije protiv Turaka. Jedan od ovih božjaka iz bogate i ugledne kuće, leži kod kuće niti živ niti umire i stalno se žali bratu:„Bato srca nemam“, a kad ga uhvati bes, beži i juri ulicama, te mu se smeju i pričaju o prošlosti i nemoralnom životu njegove majke. „Njegov brat pati i stidi se njegove bolesti često proklinje:„kurvo majke, kurvo majke“.

Naza[уреди | уреди извор]

Naza nije bila rođena božjakinja. Pobegla je od osionog gazde koji je hteo da je siluje i otišla među prosjake. Volela je život, iz nje neprestano izbija ljudsko, što najbolje dolazi do izražaja u trenutku donošenja odluke da kod sebe u kolibi primi nevenčanog Ljubu, jer joj se pop suprostavlja.

Mitka[уреди | уреди извор]

Život božjaka Mitka mnogo je bogatiji od drugih. I on je u jednom stalnom košmaru, nemiru zbog zakopane žene i ćerke, promašenog života što se pretvorio u pakao. I on je svojim rođenjem bio predodređen za slugu iako je bio izuzetno lep i nadaren.Interesantan lik je i Bekče. On uleti među prosjake na groblju, grdi ih sve, drsko i brzo naprosi pa juri kroz varoš. A za vreme mesečevih noći luta preko polja, peva, viče i igra spram mesečine.,,Biljarica“ pak, želeći da postane bogata, uljuljkujući se u san da se kao ostale devojke na selu lepo obuče, pođe na sabor, s parama na prsima, stalno luta po planinama i traži travku raskovnik, koja bi joj sve ovo pribavila. Zato je okupila puno željki (kornjača), jer veruje se da pod njihovim jezikom raskovnik može naći. I umrla je u svom željkarniku, daleko u planini, osluškujući i isčekujući da željka ispusti raskovnik.

U „Božjim ljudima“ se susrećemo sa još puno likova prosjaka, božjih slepaca i bogalja onih čiji se uzdah daleko čuje. Pored ovakvih likova u,,Božjim ljudima“ se susrećemo sa ljudima sa zdravim razumom: klisarica, pip, Hadži Toma, gazda-Panta, Tašana, Majka, likovi koji su epizodni, dati uzgred, tek da označe sredinu u kojoj žive božjaci. Stanković je svoju knjigu završio izvanrednim lirskim opisom kasne vranjske jeseni: ,,Onda kad se ne zna ni dan ni noć, a uvek, sa sviju strana samo šušti i razliva se jednostavna, silna kiša. I to ona jesenska, mutna, mutna krupna kiša“, ona što žali još jednog nastradalog ljudskog stvora, kiša koja bi da spere sve nesreće i gadosti: kiša koju će zameniti čista topla voda kojom kupuju nađenog božjaka, a umesto poljskog cveća miris bosiljka, svetlost dana što svakog trenutka treba da se pojavi.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 Božji ljudi Borisava Stankovića : studije / Slobodan Simonović .- Kruševac, 1984.
  2. ^ Bora Stanković / Predrag Kostić.- Beograd, 1956, str:44-47
  3. ^ Božji ljudi/ Borisava Stankovića. - Beograd: Srpska književna zadruga, 1999, 57 str.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Delo Bore Stankovića u svome i današnjem vremenu : Međunarodni slavistički centar .- Beograd : Filološki fakultet, 1978.
  • Pisci i knjige /Jovan Skerlić.-Beograd: Nolit, 1974.