Divlja svinja

Za druge upotrebe, pogledajte Svinja (višeznačna odrednica).

Divlja svinja
Mužjak srednjoevropske svinje (S. s. scrofa)
Status ugroženosti
Najmanje ugrožen (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Artiodactyla
Porodica:	Suidae
Rod:	Sus
Vrsta:	S. scrofa
Binomno ime
Sus scrofa Linnaeus, 1758.
Areal divlje svinje.
Sinonimi
Sinonimi vrste andamanensis Blyth, 1858 babi Miller, 1906 enganus Lyon, 1916 floresianus Jentink, 1905 natunensis Miller, 1901 nicobaricus Miller, 1902

Divlja svinja (lat. Sus scrofa), takođe poznata i kao evroazijska divlja svinja, je vrsta iz roda svinja (Sus). Divlje svinje su bliski rođaci domaćih svinja (Sus scrofa domestica), a žive u čoporima, uglavnom oko vlažnih šuma. To je krupna divljač koja je često plen lovaca zbog svoje brojnosti. Za tu brojnost je zaslužan veliki broj mladih u leglu i nedostatak prirodnih neprijatelja.

Iako po prirodi nisu agresivne, divlje svinje mogu biti opasne jer imaju velike kljove i jako su brze.

Fizičke osobine

Masa im varira u zavisnosti od godišnjih doba i klime u kojoj žive. Dok se u nekim područjima masa kreće između 75 i 115 kg kod mužjaka a kod ženki oko 75 kg, u vlažnijim i hladnijim područjima mužjaci budu teški i 175, pa i preko 200 kg, a ženke i do 140 kg. Odrasli primerci divljih svinja mogu biti visoki od 90 do 100 cm, a dugački od 120 do 160 cm.

Očnjaci su im tako postavljeni u vilici da se donji, sekači, uvek preklapaju sa gornjim, brusačima, i na taj način se oštre.

Divlja svinja ima boju krzna smeđe boje, tako da se uklapa u okolinu. Mladi, kada se oprase, imaju karakteristične uzdužne pruge koje im ostaju do drugog meseca.

Osobine

Osobine divljih svinja: izuzetno brzo trče i dobri su plivači. Uglavnom se zadržavaju po obodima šuma gde postoje vodotoci. Vole da se kaljuže i na taj način se osvežavaju i rešavaju kožnih parazita. Za odmor koriste brlog, ali pre nego što legnu u njega prvo neko vreme sede. Način pridizanja je takav da prvo sednu osmatrajući okolinu, pa tek zatim ustaju.

Za starije je karakteristično da žive usamljeničkim životom i čoporu se priključuju samo u vreme parenja. Mladi veprovi se često nalaze u blizini čopora, ali nikada kao njegov deo. Kada se posmatra kretanje krda, uoči se da se na čelu kreće najstarija krmača.

Po načinu ishrane spadaju u svaštojede, što znači da će pored hrane biljnog porekla pojesti životinje koje uspeju uhvatiti, pa će čak jesti i strvine.

Razmnožavanje

Prasići divlje svinje sisaju

Ženke postaju polno zrele sa 10 meseci, a mužjaci koji mesec kasnije. Međutim, ne pare se pre navršenih 18 meseci, osim ako nije došlo do poremećaja prirodne ravnoteže. Period teranja divlje svinje se odvija od polovine novembra do početka februara. U tom periodu može da dođe do borbi među mužjacima, jer glavna ženka obeleži teritoriju na više mesta i to je znak da će sve ženke iz čopora biti u teranju za dve nedelje. Posle borbi sa drugim mužjacima, najjači vepar ostaje sa čoporom oko mesec dana i za to vreme upari sve ženke iz čopora. Posle tog perioda se vraća usamljeničkom životu.

Literatura

• Cabanau, Laurent (2001). The Hunter's Library: Wild Boar in Europe. Könemann. ISBN 978-3-8290-5528-4. 
• Marsan, Andrea; Mattioli, Stefano (2013). Il Cinghiale (на језику: италијански). Il Piviere (collana Fauna selvatica. Biologia e gestione). ISBN 978-88-96348-178. 
• Scheggi, Massimo (1999). La bestia nera: Caccia al cinghiale fra mito, storia e attualità (на језику: италијански). Editoriale Olimpia (collana Caccia). ISBN 978-88-253-7904-4. 
• Apollonio, M. et al. (1988), "The systematics of the wild boar (Sus scrofa L.) in Italy", Bolletino di Zoologia, 3:213–221
• Carden, R.F. (2012) "Review of the Natural History of Wild Boar (Sus scrofa) on the island of Ireland", Report prepared by Ruth Carden for the Northern Ireland Environment Agency, Northern Ireland, UK, National Parks & Wildlife Service, Department of Arts, Heritage and the Gaeltacht, Dublin, Ireland and the National Museum of Ireland – Education & Outreach Department.
• Durantel, P. (2007), Le sanglier et ses chasses, Editions Artemis, ISBN 2844166032
• Greene, J. (2011), The Golden-Bristled Boar: Last Ferocious Beast of the Forest, University of Virginia Press, ISBN 0-8139-3103-7
• Marillier, B. (2003), Le sanglier héraldique, Editions Cheminements, ISBN 2844781845
• Mayer, J. J. & Shedrow, C. B. (2007), Annotated Bibliography of the Wild Pig (Sus scrofa): Environmental Information Document, Washington Savannah River Company
• Padiglione, V. (1989), Il cinghiale cacciatore: Antropologia simbolica della caccia in Sardegna, Armando Editore (collana Antropologia culturale)
• Ronald M. Nowak (1999), Walker's Mammals of the World (на језику: енглески) (6th изд.), Baltimore: Johns Hopkins University Press, ISBN 978-0-8018-5789-8, LCCN 98023686 

Spoljašnje veze

• britishwildboar.org.uk: „Sve što treba da znate o divljim svinjama“ (језик: енглески)
• coestatepartk.com: galerija i opis (језик: енглески)
• feral.org.au: divlje svinje (језик: енглески)
• Новости везане за чланак Divlja svinja на Викиновостима
• BBC profile
•  „Boar, Wild”. Encyclopaedia Britannica. 3 (9th изд.). 1878. 
• Jokelainen, P.; Näreaho, A.; Hälli, O.; Heinonen, M.; Sukura, A. (2012). „Farmed wild boars exposed to Toxoplasma gondii and Trichinella spp.”. Veterinary Parasitology. 187 (1–2): 323—327. PMID 22244535. doi:10.1016/j.vetpar.2011.12.026. 
• Species Profile- Wild Boar (Sus scrofa), National Invasive Species Information Center, United States National Agricultural Library. Lists general information and resources for wild boar.
• A sounder of wild boars