Fraj Oto

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Fraj Oto
Ime po rođenjuFrei Paul Otto
Datum rođenja(1925-05-31)31. maj 1925.
Mesto rođenjaSigmar
 Nemačka
Datum smrti5. mart 2015.(2015-03-05) (89 god.)
Mesto smrtiVarmbron
 Nemačka
Minhenski olimpijski stadion (1972.)
Interijer zapadnonemačkog paviljona, Expo 67, Montreal, Kanada
Multihalle u Manhajmu

Fraj Oto (nem. Frei Paul Otto, Sigmar, 31. maja 1925. – Varmbron, 9. marta 2015.) nemački je arhitekt i građevinski inženjer. Bio je poznat po upotrebi laganih konstrukcija, posebno napregnutih i membranskih konstrukcija. Dizajnirao je krov olimpijskog stadiona u Minhenu, koji je izgrađen za Letnje olimpijske igre 1972. Dobio je Kraljevsku zlatnu medalju RIBA 2006. i Prickerovu arhitektonsku nagradu 2015.

Biografija[уреди]

Oto se rodio u Sigmaru u Nemačkoj, a odrastao u Berlinu. Studirao je arhitekturu u Berlinu pre nego što je pozvan u Lufvafe kao lovački pilot u poslednjim godinama Drugog svetskog rata. Interniran je u logoru za ratne zarobljenike blizu Šartra, gde je s obukom avijacijskog inženjera i uz nedostatak materijala te hitnom potrebom za stambenim prostorom počeo da eksperimentiše sa šatorima radi podizanja skloništa.[1] Posle rata nakratko je studirao u SAD i posetio Eriha Mendelsona, Misa van der Roa, Ričarda Nojtra i Frenka Lojda Rajta.

Karijera[уреди]

Privatnu praksu počeo je 1952. u Nemačkoj. Prvu značajnu pažnju stekao je svojim sedlolikim kabalskomrežastim muzičkim paviljonom na Saveznoj vrtnoj izložbi (nem. Bundesgartenschau) u Kaselu. Doktorat u napregnutim konstrukcijama stekao je 1954. godine.[1]

Oto se specijalizovao u laganim napregnutim i membranskim konstrukcijama, a pionirske napretke napravio je u konstrukcijskoj matematici i građevinarstvu.[1] Institut za lagane konstrukcije na Univerzitetu u Štutgartu osnovao je 1964. i na njegovom se čelu nalazio sve do odlaska u penziju kao univerzitetski profesor.[1] Njegova glavna dela uključuju zapadnonemački paviljon na Montrealskom ekspu 1967. i krov arene za Minhenske olimpijske igre 1972. godine.[2]

Sve do svoje smrti Oto je ostao aktivan kao arhitekt i inženjer te kao konsultant svog štićenika Mahmouda Boda Raša na mnogim projektima na Bliskom istoku. Jedan od njegovih poslednjih projekata bio je rad sa Šigerom Banom na japanskom paviljonu na Ekspu 2000, čija je krovna konstrukcija bila u potpunosti izrađena od papira, a zajedno sa SL Rašom dizajnirao je konvertibilni krov za venecijanski paviljon.[2] U nastojanju da već 2002. komemoriše napade 11. septembra i njihove žrtve, Oto je zamislio dva otiska zgrada Svetskog trgovačkog centra prekrivena vodom i okružena drvećem; njegov plan uključuje kartu sveta uklopljenu u park na kojoj su zemlje u ratu označene svetlima te ploču koja se neprestano ažurira, a pokazuje broj ljudi poginulih u ratu od 11. septembra 2001. do danas.[3]

Oto je umro 9. marta 2015. Dve nedelje kasnije, 23. marta je trebalo da bude objavljeno da je dobio Prickerovu nagradu 2015., ali njegova je smrt navela odbor da objavi dobitnika nagrade 10. marta.[4][5] Izvršna predsednica odbora Marta Torne prethodno je rekla Otu da je dobio nagradu. Zabeleženo je da je rekao: „Nikada nisam učinio ništa da bih dobio ovu nagradu. Osvajanje nagrade nije cilj mog života. Pokušavam pomoći siromašnim ljudima, ali šta da kažem, nego da sam veoma sretan.”[5]

Popis građevina[уреди]

Ovo je delimični popis građevina koje je dizajnirao Oto:[5]

Nagrade[уреди]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Biography: Frei Otto”. The Hyatt Foundation. Приступљено 11. 03. 2015. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Frei Otto”. Praemium Imperiale. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2015. Приступљено 11. 03. 2015. 
  3. ^ Fong, Mei (11. 01. 2002). „From Parks to Twisted Towers, Designs for a Memorial Multiply”. Wall Street Journal. 
  4. 4,0 4,1 „Frei Otto, 2015 Laureate”. Pritzker Architecture Prize. 10. 03. 2015. Приступљено 11. 03. 2015. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Pritzker Prize for Frei Otto, German Architect, Announced After His Death, Robin Pogrebin, The New York Times, 10. marta 2015.
  6. ^ Cramer, James P.; Yankopolus, Jennifer Evans (2005). Almanac of Architecture & Design 2006.
    Greenway Communications,. стр. 720. ISBN 9780975565421.
     
  7. 7,0 7,1 Barnes, Michael; DIckson, Michael (01. 11. 2000). Widespan Roof Structures. ICE Publishing. стр. 19. ISBN 978-0727728777. 
  8. ^ The man with the golden pen, Building.co.uk, 2005. izd. 08

Literatura[уреди]

  • Conrad Roland: Frei Otto – Spannweiten. Ideen und Versuche zum Leichtbau. Ein Werkstattbericht von Conrad Roland. Ullstein, Berlin, Frankfurt/Main und Wien 1965.
  • Winfried Nerdinger (Hrsg.): Frei Otto. Complete Works. Lightweight Construction – Natural Design. Birkhäuser Verlag für Architektur, Basel, Boston, Berlin, Architekturmuseum der Technischen Universität München. 2005. ISBN 978-3-7643-7231-6.
  • Frei Otto, Bodo Rasch: Finding Form: Towards an Architecture of the Minimal. 1996. ISBN 978-3-930698-66-0.
  • Philip Drew, "Frei Otto; Form and Structure". 1976. ISBN 978-0-258-97053-9.. ISBN 978-0258970539.
  • Philip Drew, "Tensile Architecture". 1979. ISBN 978-0-258-97012-6.. ISBN 978-0258970126.

Spoljašnje veze[уреди]