Hloratni eksplozivi

С Википедије, слободне енциклопедије

Hloratni eksplozivi (takođe hloratiti) su nehomogeni eksplozivi na bazi hlorata. Smeše hlorata alkalnih metala natrijuma i kalijuma sa organskim jedinjenjima bogatim ugljenikom kao što je npr. B. drvno brašno, nafta, ulja, masti ili nitro derivati benzena, toluena ili naftalena. [1] Hloratni eksplozivi nisu se proizvodili u Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata.

Istorija[уреди | уреди извор]

Godine 1786. francuski hemičar Klod-Luj Bertole dobija, pored kalijum-hlorida, i do sada nepoznatu so unošenjem hlora u vreli rastvor kalijum-hidroksida, kalijum-hlorata, koji pri zagrevanju lako odaje kiseonik. Bertolet je novu so nazvao „previše oksidovanom hlorovodoničnom potašom“. Ubrzo je došao na ideju da koristi hlorat da zameni kalijum nitrat u proizvodnji novog baruta, pošto je proizvod napravljen sa kalijum hloratom bio znatno eksplozivniji od konvencionalnog. [2] Prvi pokušaji zajedno sa de Lavoazijeom u državnoj fabrici baruta u Korbeju dovela je do nekoliko fatalnih nesreća zbog visoke osetljivosti hlorata na udar. [3] Da bi se proizveo manje opasan hloratni eksploziv, sumpor je u početku izostavljen, a kasnije su uvedene druge komponente kao što su skrob, kolofonij ili šećer da zameni prah drvenog uglja. [4] Zbog štetnih efekata na vatreno oružje, kao što je korozija, upotreba baruta je ubrzo napuštena. Hemičari PA Blejk i Herman Šprengel usvojili su princip početnog paljenja od 1870. o živinom fulminatu za hloratne eksplozive, zbog čega su neki hlorati nazivani i „Sprengel eksplozivi“. [5] Sprengel je kao komponente prvi put pored hlorata koristio različita - uglavnom tečna - organska nitro jedinjenja kao što su nitrobenzol, nitronaftalen i pikrinska kiselina.

Sastav[уреди | уреди извор]

Hloratit je eksploziv sastavljen od kalijum hlorata, sumpora i šećera u sastavu 80/10/10 i, kao i ANFO, veoma je stabilan i nakon razrade potreban mu je detonator broj 6. Moguće je da je dodatak aluminijuma prouzrokovaće povećanje njegove efikasnosti kao i kod drugih eksploziva.

Svojstva i tipovi[уреди | уреди извор]

Hloratni eksplozivi su nehomogeni eksplozivi, tj. odnosno, sastoje se od najmanje dve komponente:

  • jakog oksidacionog sredstva (hlorat) i
  • supstance koja može oksidirati.

U prvim tipovima koji su korišćeni kao zamena za barut, kalijum hlorat se mešao sa sumporom i ugljem, što je rezultiralo mešavinom koja je bila eksplozivna, ali i izuzetno osetljiva na udar i trenje. Svi kasniji hloratni eksplozivi sadržali su druge supstance koje mogu oksidirati umesto ugljenika i sumpora; to su u početku bile jednostavne organske mešavine kao što su skrob, brašno ili šećer. Kasnije su dodati tečni organski rastvarači - kao što su tečni ugljovodonici. PA Blake, Hermann Sprengel i EAG Street su koristili viskoznija ulja i dodatna organska nitro jedinjenja, što je povećalo eksplozivnu snagu i istovremeno smanjilo osetljivost na trenje. Kada se koriste viskozni rastvarači, hloratni eksplozivi se nazivaju Cheddite. Odeljenje Sjedinjenih Država armije izvestio je još 1992. o proizvodnji želatinskog čedita kao plastičnog eksploziva za vojne svrhe u Švajcarskoj. [6]

Hloracija[уреди | уреди извор]

Hloratit 1 i hloratit 2 sastoje se od 70-80% ili 70-85% kalijum ili natrijum hlorata 12-20% ili 10-20% organskih nitro jedinjenja, svaki 1-5% biljnog brašna i 3-5% ugljovodonika, ulja ili masti. U slučaju hloratita 1, dodato je 2–6% nitroglicerina. Hloratit 3 sadrži 88-91% kalijum ili natrijum hlorata, 9-12% organskih ugljovodonika i dodatak drvnog brašna. [7] Brzina detonacije u eksploziji za hloratit 3 je samo 3,35 km/s−1, [8] ali je njegova eksplozivna snaga ~1 TNT ekvivalent (eksplozivna snaga u odnosu na TNT). Ove mešavine osetljive na trenje su uglavnom zamenjene eksplozivima kojima se može rukovati.

Čedit[уреди | уреди извор]

Eksplozivne mešavine hlorata sa vezivnim sredstvima/rastvaračima kao što su ulja, smole ili nitroceluloza sa dodatkom nitro jedinjenja nazivaju se čediti. Oni su obično mnogo čvršći od hloratita i najviše liče na hloratit 2.

Eksplozivne smeše[уреди | уреди извор]

Veoma eksplozivne su smeše sa supstancama koje se lako oksidiraju kao što su sumpor, fosfor, jod i ugljenik, koje mogu eksplodirati usled trenja, udara ili udara. Najeksplozivnije smeše su sa crvenim fosforom i smatraju se sličnim dinamitu („ Armstrong mešavina“) kada se pomešaju veoma fino. U tehnologiji, količine u jednocifrenom opsegu miligrama se stoga mešaju samo vlažne i koriste se sa vezivnim sredstvima za kape i prajmere. Mešanje suvih komponenti koje se koriste u eksperimentima sa predavanjima korišćenjem ptičjeg perja je previše opasno i nepotrebno, jer prema A. Stettbacheru [9] u 96 odsto etanola smesa se može obaviti bezbedno i tek nakon isparavanja alkohola dolazi do eksplozije pritiska. Ovo se dešava i kada se hlorat pomeša sa organskim materijama, npr. B. drvno brašno ili nafta nakon trenja, udara ili početnog paljenja. To je često rezultiralo nesrećama.

Ograničeno korišćenje[уреди | уреди извор]

U EU, hloratni eksplozivi sa sadržajem hlorata preko 85% mogu se koristiti samo u rudnicima soli. [1]

Korišćenje Hloratnih eksploziva[уреди | уреди извор]

Zbog lakoće proizvodnje, više puta su ga koristile terorističke grupe.

Njegov sastav je baziran na 90% kalijum hlorata i 10% glicerina, bez ikakvih drugih aditiva, koji su često koristile gerilske grupe šezdesetih godina, njegova brzina detonacije je uporediva sa brzinom ANFOS-a ili hidrogelova, verovatno oko 5.000 do 6.000 m/s. Uzorci ovog jedinjenja locirani su 30 godina nakon njegove pripreme, a njegova efikasnost je dokazana i nakon ovog perioda.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Wissenschaft-Online-Lexika: Eintrag zu Chloratsprengstoffe im Lexikon der Chemie, abgerufen am 6. August 2009
  2. ^ Annales di Chimie. Bd. IX, S. 22
  3. ^ Journal de Paris vom 31. Oktober 1788
  4. ^ F. Wolff: Anweisung das Schießpulver zu bereiten. Berlin, 1816
  5. ^ J. Chem. Soc. 796 (1873).
  6. ^ United States Dept. of the Army: Military explosives. Headquarters Dept. of the Army, 1992
  7. ^ Moritz Ferdinand Gaetzschmann: Vollständige Anleitung zur Bergbaukunst, Volume 3. J.G. Engelhardt, 1846, S. 221
  8. ^ Hermann Römpp: Chemie lexikon, Band 1. 3. Auflage, Franckh-Verlag, 1952, S. 331
  9. ^ A. Stettbacher: Spreng- und Schießstoffe, Zürich 1948

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Moritz Ferdinand Gätzschmann: Die Lehre von den bergmännischen Gewinnungsarbeiten. J.G. Engelhardt, 1846; S. 221 (Digitalisat)
  • Josef Köhler, Rudolf Meyer, Axel Homburg: Explosivstoffe. 10. Auflage, Wiley-VCH, 2008, ISBN 978-3-527-32009-7; S. 65 (Digitalisat)
  • Richard Escales: Die Chloratsprengstoffe. Veit, Leipzig, 1910, (Reprint 2002), ISBN 3-8311-2616-X.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hloratni_eksplozivi&oldid=26747495”