Јод

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јод (53I)
Te - I - Xe
 
Br
I
At  
 
 
I-TableImage.png

Iod kristall.jpg

Општи подаци
Припадност скупу халогени елементи
група, периода VIIA, 5
густина, тврдоћа 4940 kg/m3, bd
боја сивоцрна
Особине атома
атомска маса 126,90447 u
атомски радијус 140 (115) pm
ковалентни радијус 133 pm
ван дер Валсов радијус 198 pm
електронска конфигурација [Kr]4d105s25p5
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 18, 7
оксидациони број ±1, 3, 5, 7
Особине оксида јако кисели
Кристална структура ромбоидна
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 386,85 K
(113,70 °C)
температура кључања 457,4 K
(184,3 °C)
молска запремина 25,72×10-3 m³/mol
топлота испаравања 20,752 kJ/mol
топлота топљења 7,824 kJ/mol
брзина звука без података
Остале особине
Електронегативност 2,66 (Паулинг)
2,21 (Алред)
специфична топлота 145 J/(kg*K)
специфична проводљивост 8×10-8 S/m
топлотна проводљивост 0,449 W/(m*K)
I енергија јонизације 1008,4 kJ/mol
II енергија јонизације 1845,9 kJ/mol
III енергија јонизације 3.180 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Јод (I, латински - iodum), име је добио по грчкој речи ioeides - љубичасти.[1]

Историја[уреди]

Откривен је 1811. године од стране Bernarda Courtoisa, а то су касније потврдили хемичари: Charles Desormes и Nicholas Clement. Особине јода је 1813. године боље испитао француски хемичар Joseph Louis Gay-Lussac, који је овом елементу и дао име.

Особине[уреди]

Јод спада у групу халогених елемената[2]

Јод је чврста супстанца, тамносиве боје, металног сјаја. На собној температури јод се јавља у чврстом агрегатном стању, као сјајна плаво-црна супстанца. При загревању јод сублимира, гради љубичасте паре карактеристичних мириса које се при хлађењу одмах кристалишу.

У чистом облику јод има отровно дејство.

Постоји само један постојан изотоп јода у природи. Радиоактивни изотопи су: 123I,125I,127I129I,131I.

Јод је као и сви халогени елементи веома реактиван. У води се слабо раствара, али га зато органски растварачи одлично растварају. Јод је јако дезинфекционо средство, убија бактерије и гљивице.

Добијање јода[уреди]

Лабораторијски се апаратура за добијање јода склапа у капели. У чашу се стави добро измешана смеша калијум-јодида и манган-диоксида претходно тако одмерених супстанци да им масе буду одговарајуће. Смеша се прелије концентрованом сумпорном киселином. Друга посуда се напуни леденом водом и постави над отвором чаше, а сама чаша се загрева са доње стране. У идеалним условима, за дно горње посуде нахватаће се љубичасти игличасти кристали јода. Тако добијен јод се пречишћава поновном сублимацијом. При овом поступку дешава се следећа реакција:

2KI + MnO2 + 3H2SO4 = 2KHSO4 + MnSO4 + 2H2O + I2

Једињења јода[уреди]

Јод гради бројна хемијска једињења у којима се јавља са оксидационим бројем 1, 5 или 7. Особине јодових једињења су сличне аналогним једињењима брома или хлора. Најбоље реагује са металима градећи јодиде.

Најважнија једињења јода су калијумјодид, јодоформ и јодоводоник.

Флуор, хлор и бром га истискују из једињења, што се користи за његово лабораторијско добијање:

KI + Br22= KBr + I2

Јод у природи[уреди]

Јод спада у елементе који су веома мало распрострањени у природи. Веће количине овог елемента се јављају у морској води, а такође и као нечистоћа у чилској шалитри. Јод се јавља у виду натријум-јодата NaIO3. Јавља се и у многим намирницама које се свакодневно користе у исхрани (ако потичу са терена на којима се јод јавља на земљи и у води), али у количинама које покривају највише 1/3 дневних потреба за јодом:

Пржење и печење узрокује губитак око 20% јода из намирниа, а кување чак 58%!

Примена јода[уреди]

Јод се користи у производњи фарби и у фотографији. У медицини се користи за лечење обољења штитне жлезде, као и за дезинфекцију - нпр. јодна тинктура. Радиоактиван изотоп јода 131I има битну улогу у откривању болести штитне жлезде. У медицини се јод користи као антисептик у виду јодне тинктуре. Калијум-јодид се додаје кухињској соли ради спречавања гушавости.

Биолошки значај[уреди]

Јод је микроелемент који је неопходан за здравље људи. Он се уноси исхраном и водом. Земља и вода у близини мора су веома богате јодом, а са удаљавањем од мора количина јода се смањује.

У телу здравог човека налази се 30-50 милиграма јода. Највеће количине се јављају у штитној жлезди, која има могућност складиштења јода. Без јода штитна жлезда не може да производи хормоне тироксин (T4) и хормон T3, неопходних за правилно функционисање свих ћелија у људском организму.

Недостатак јода у исхрани и у води изазива болест гушавост. Ово обољење се углавном јавља у крајевма удаљеним од мора, тамо где се не додаје јод у кухињску со.

Недостатак јода код деце узрокује смањену могућност учења, памћења, успорава раст и физички развој.

Дневне потребе за јодом су веома мале и износе једва 200 микрограма, тако да у току живота човек унесе једва неколико грама јода. Требало би знати да неко поврће (углавном из породице купуса), садржи честице које могу погоршати ток болести штитне жлезде.

Количина јода у 100 грама продукта:
кавијар 130
неке рибе 190
неке рибе 120
сардине 99
туњевина 53
бело вино 70
црно вино 50
сокови од воћа и поврћа 30-40
млеко 6
бели сир 40
јаје 10
шаргарепа 61
потребе за јодом у различитим периодима живота:
бебе до једне године живота 50 mcg
деца од 1 до 3 година 70 mcg
деца до 6 година 90 mcg
од 6 до 10 година 120 mcg
млади 150 mcg
одрасли око 200 mcg
трудне жене 230 mcg
жене које доје 260 mcg

Од дванесте недеље плод почиње да ствара своје хормоне из штитне жлезде. Јод потребан за тај процес узима од мајке, као и у време дојења, када је једини извор јода за дете мајчино млеко. Због тога је у тим периодима посебно важно уносити довољну количину јода.[3]

На Земљи око 1,5 милијарди људи живи у регионима који су погођени недостатком јода, а гушавост се јавља код 600 милиона људи.

Види још[уреди]



Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  3. ^ Нешић, С. & Вучетић, Ј. 1988. Неорганска препаративна хемија. Грађевинска књига: Београд.

Литература[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :