Јод

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јод,  53I
Iod kristall.jpg
Општа својства
Име, симбол јод, I
Јод у периодном систему
Водоник (диатомски неметал)
Хелијум (племенити гас)
Литијум (алкални метал)
Берилијум (земноалкални метал)
Бор (металоид)
Угљеник (полиатомски неметал)
Азот (диатомски неметал)
Кисеоник (диатомски неметал)
Флуор (диатомски неметал)
Неон (племенити гас)
Натријум (алкални метал)
Магнезијум (земноалкални метал)
Алуминијум (постпрелазни метал)
Силицијум (металоид)
Фосфор (полиатомски неметал)
Сумпор (полиатомски неметал)
Хлор (диатомски неметал)
Аргон (племенити гас)
Калијум (алкални метал)
Калцијум (земноалкални метал)
Скандијум (прелазни метал)
Титанијум (прелазни метал)
Ванадијум (прелазни метал)
Хром (прелазни метал)
Манган (прелазни метал)
Гвожђе (прелазни метал)
Кобалт (прелазни метал)
Никл (прелазни метал)
Бакар (прелазни метал)
Цинк (прелазни метал)
Галијум (постпрелазни метал)
Германијум (металоид)
Арсен (металоид)
Селен (полиатомски неметал)
Бром (диатомски неметал)
Криптон (племенити гас)
Рубидијум (алкални метал)
Стронцијум (земноалкални метал)
Итријум (прелазни метал)
Цирконијум (прелазни метал)
Ниобијум (прелазни метал)
Молибден (прелазни метал)
Технецијум (прелазни метал)
Рутенијум (прелазни метал)
Родијум (прелазни метал)
Паладијум (прелазни метал)
Сребро (прелазни метал)
Кадмијум (прелазни метал)
Индијум (постпрелазни метал)
Калај (постпрелазни метал)
Антимон (металоид)
Телур (металоид)
Јод (диатомски неметал)
Ксенон (племенити гас)
Цезијум (алкални метал)
Баријум (земноалкални метал)
Лантан (лантаноид)
Церијум (лантаноид)
Празеодијум (лантаноид)
Неодијум (лантаноид)
Прометијум (лантаноид)
Самаријум (лантаноид)
Европијум (лантаноид)
Гадолинијум (лантаноид)
Тербијум (лантаноид)
Диспрозијум (лантаноид)
Холмијум (лантаноид)
Ербијум (лантаноид)
Тулијум (лантаноид)
Итербијум (лантаноид)
Лутецијум (лантаноид)
Хафнијум (прелазни метал)
Тантал (прелазни метал)
Волфрам (прелазни метал)
Ренијум (прелазни метал)
Осмијум (прелазни метал)
Иридијум (прелазни метал)
Платина (прелазни метал)
Злато (прелазни метал)
Жива (прелазни метал)
Талијум (постпрелазни метал)
Олово (постпрелазни метал)
Бизмут (постпрелазни метал)
Полонијум (постпрелазни метал)
Астат (металоид)
Радон (племенити гас)
Францијум (алкални метал)
Радијум (земноалкални метал)
Актинијум (актиноид)
Торијум (актиноид)
Протактинијум (актиноид)
Уранијум (актиноид)
Нептунијум (актиноид)
Плутонијум (актиноид)
Америцијум (актиноид)
Киријум (актиноид)
Берклијум (актиноид)
Калифорнијум (актиноид)
Ајнштајнијум (актиноид)
Фермијум (актиноид)
Мендељевијум (актиноид)
Нобелијум (актиноид)
Лоренцијум (актиноид)
Радерфордијум (прелазни метал)
Дубнијум (прелазни метал)
Сиборгијум (прелазни метал)
Боријум (прелазни метал)
Хасијум (прелазни метал)
Мајтнеријум (непозната хемијска својства)
Дармштатијум (непозната хемијска својства)
Рендгенијум (непозната хемијска својства)
Коперницијум (прелазни метал)
Нихонијум (непозната хемијска својства)
Флеровијум (непозната хемијска својства)
Московијум (непозната хемијска својства)
Ливерморијум (непозната хемијска својства)
Тенесин (непозната хемијска својства)
Оганесон (непозната хемијска својства)
Br

I

At
телурјодксенон
Атомски број (Z) 53
Група, периода група 17 (халогени), периода 5
Блок p-блок
Категорија   диатомски неметал
Рел. ат. маса (Ar) 126,90447 u
Ел. конфигурација [Kr]4d105s25p5
по љускама
2, 8, 18, 18, 7
Физичка својства
Боја сивоцрна
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 386,85 K (113,70 °‍C)
Тачка кључања 457,4 K (184,3 °C)
Густина 4.940 kg/m3
Моларна запремина 25,72×10−3 m3/mol
Топлота фузије 7,824 kJ/mol
Топлота испаравања 20,752 kJ/mol
Сп. топл. капацитет 145 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања ±1, 3, 5, 7
Особине оксида јако кисели
Електронегативност 2,66 (Полинг)
2,21 (Олред)
Енергије јонизације 1: 1.008,4 kJ/mol
2: 1.845,9 kJ/mol
3: 3.180 kJ/mol
Атомски радијус 140 (115) pm
Ковалентни радијус 133 pm
Валсов радијус 198 pm
Остало
Кристална структура орторомбична
Орторомбична кристална структура за јод
Топл. водљивост 0,449 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 8×10−8 S/m
CAS број 7553-56-2
референцеВикиподаци

Јод (I, лат. iodum) диатомски је неметал. Име је добио по грчкој речи ioeides — љубичасти.[1]

Историја[уреди]

Откриo гa је 1811. године Бeрнaр Kуртoa, а то су касније потврдили хемичари: Шaрл Дeзoрм и Никoлaс Kлeмaн. Особине јода је 1813. године боље испитао француски хемичар Жoзeф Луj Гej-Лисaк, који је овом елементу и дао име.

Особине[уреди]

Јод спада у групу халогених елемената[2]

Јод је чврста супстанца, тамносиве боје, металног сјаја. На собној температури јод се јавља у чврстом агрегатном стању, као сјајна плавоцрна супстанца. При загревању јод сублимира, гради љубичасте паре карактеристичних мириса које се при хлађењу одмах кристалишу.

У чистом облику јод има отровно дејство.

Постоји само један постојан изотоп јода у природи. Радиоактивни изотопи су: 123I,125I,127I129I,131I.

Јод је као, и сви халогени елементи, веома реактиван. У води се слабо раствара, али га зато органски растварачи одлично растварају. Јод је јако дезинфекционо средство, убија бактерије и гљивице.

Добијање јода[уреди]

Лабораторијски се апаратура за добијање јода склапа у капели. У чашу се стави добро измешана смеша калијум-јодида и манган-диоксида, претходно тако одмерених супстанци да им масе буду одговарајуће. Смеша се прелије концентрованом сумпорном киселином. Друга посуда се напуни леденом водом и постави над отвором чаше, а сама чаша се загрева са доње стране. У идеалним условима, за дно горње посуде нахватаће се љубичасти игличасти кристали јода. Тако добијен јод се пречишћава поновном сублимацијом. При овом поступку дешава се следећа реакција:

2KI + MnO2 + 3H2SO4 = 2KHSO4 + MnSO4 + 2H2O + I2

Једињења јода[уреди]

Јод гради бројна хемијска једињења у којима се јавља са оксидационим бројем 1, 5 или 7. Особине јодових једињења су сличне аналогним једињењима брома или хлора. Најбоље реагује са металима градећи јодиде.

Најважнија једињења јода су калијум-јодид, јодоформ и јодоводоник.

Флуор, хлор и бром га истискују из једињења, што се користи за његово лабораторијско добијање:

2KI + Br2= 2KBr + I2

Јод у природи[уреди]

Јод спада у елементе који су веома мало распрострањени у природи. Веће количине овог елемента се јављају у морској води, а такође и као нечистоћа у чилској шалитри. Јод се јавља у виду натријум-јодата, NaIO3. Јавља се и у многим намирницама које се свакодневно користе у исхрани (ако потичу са терена на којима се јод јавља на земљи и у води), али у количинама које покривају највише 1/3 дневних потреба за јодом:

Пржење и печење узрокује губитак око 20% јода из намирниа, а кување чак 58%!

Примена јода[уреди]

Јод се користи у производњи фарби и у фотографији. У медицини се користи за лечење обољења штитне жлезде, као и за дезинфекцију — нпр. јодна тинктура. Радиоактиван изотоп јода 131I има битну улогу у откривању болести штитне жлезде. У медицини се јод користи као антисептик у виду јодне тинктуре. Калијум-јодид се додаје кухињској соли ради спречавања гушавости.

Биолошки значај[уреди]

Јод је микроелемент који је неопходан за здравље људи. Он се уноси исхраном и водом. Земља и вода у близини мора су веома богате јодом, а са удаљавањем од мора количина јода се смањује.

У телу здравог човека налази се 30-50 милиграма јода. Највеће количине се јављају у штитној жлезди, која има могућност складиштења јода. Без јода штитна жлезда не може да производи хормоне тироксин (T4) и хормон T3, неопходних за правилно функционисање свих ћелија у људском организму.

Недостатак јода у исхрани и у води изазива болест гушавост. Ово обољење се углавном јавља у крајевма удаљеним од мора, тамо где се не додаје јод у кухињску со.

Недостатак јода код деце узрокује смањену могућност учења, памћења, успорава раст и физички развој.

Дневне потребе за јодом су веома мале и износе једва 200 микрограма, тако да у току живота човек унесе једва неколико грама јода. Требало би знати да неко поврће (углавном из породице купуса), садржи честице које могу погоршати ток болести штитне жлезде.

Количина јода у 100 грама продукта:
кавијар 130
неке рибе 190
неке рибе 120
сардине 99
туњевина 53
бело вино 70
црно вино 50
сокови од воћа и поврћа 30-40
млеко 6
бели сир 40
јаје 10
шаргарепа 61
Потребе за јодом у различитим периодима живота:
бебе до једне године живота 50 mcg
деца од 1 до 3 година 70 mcg
деца до 6 година 90 mcg
од 6 до 10 година 120 mcg
млади 150 mcg
одрасли око 200 mcg
трудне жене 230 mcg
жене које доје 260 mcg

Од дванесте недеље плод почиње да ствара своје хормоне из штитне жлезде. Јод потребан за тај процес узима од мајке, као и у време дојења, када је једини извор јода за дете мајчино млеко. Због тога је у тим периодима посебно важно уносити довољну количину јода.[3]

На Земљи око 1,5 милијарди људи живи у регионима који су погођени недостатком јода, а гушавост се јавља код 600 милиона људи.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  3. Нешић, С. & Вучетић, Ј. 1988. Неорганска препаративна хемија. Грађевинска књига: Београд.

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Јод на Викимедијиној остави