Пређи на садржај

Јод-пентоксид

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Jod pentoksid)
Јод пентоксид
Називи
IUPAC назив
дијод-пентоксид
Други називи
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.569
MeSH Iodine+pentoxide
  • InChI=1S/I2O5/c3-1(4)7-2(5)6 ДаY
    Кључ: BIZCJSDBWZTASZ-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • InChI=1/I2O5/c3-1(4)7-2(5)6
  • O=I(=O)OI(=O)=O
Својства
I2O5
Моларна маса 333,81 g/mol
Агрегатно стање бела кристална супстанца[3]
Густина 4,980 g cm−3[3]
Тачка топљења ? °C
Тачка кључања ? °C
Опасности
Главне опасности оксидант
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Јод-пентоксид је оксид јода хемијске формуле I2O5, где је оксидациони број јода +5.

Добијање

[уреди | уреди извор]

Може се добити загревањем јодне киселине на температури од око 170 °C, јер се она тада распада уз губитак воде[4]:

Својства

[уреди | уреди извор]

Јод-пентоксид је бела кристална супстанца, за коју важи да је постојанија него било који други оксид хлора или брома. Ипак, изнад 200 °C се распада на јод и кисеоник. Са водом гради јодну киселину, те се сматра њеним анхидридом.[4]

Особина Вредност
Партициони коефицијент[5] (ALogP) 1,3
Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) 4,1
Поларна површина[7] (PSA, Å2) 77,5

Овај оксид је јако оксидационо средство, па може да оксидује угљен-моноксид, што је важно у откривању овог гаса у смеши, чак и у малим количинама:

Реагенс који се користи у ову сврху и који садржи јод-пентоксид се назива хулманит.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1997), Chemistry of the Elements (2nd ed.), Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-3365-9. стр. 851–852.
  4. ^ а б в Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]