Međunarodna hidrografska organizacija

С Википедије, слободне енциклопедије
Internacionalna hidrografska organizacija
Članice Internacionalne hidrografske organizacije
  Članice
  Odobreni, čekaju prijem
  Kandidati
SkraćenicaIHO
Datum osnivanja21. jun 1921.
SedišteMonako
Članovi87 država
Službeni jeziciengleski, francuski
Generalni sekretarDr Mathias Jonas
 Nemačka
Direktor tehničkog programaAbri Kampfer
 Južnoafrička Republika
Direktor regionalnog programaMustafa Iptes
 Turska
Veb-sajtwww.iho.int

Međunarodna hidrografska organizacija (engl. International Hydrographic Organization, IHO) je međuvladina savetodavna i tehnička organizacija za hidrografiju čiji je cilj poticanje sigurnosti pomorskog prometa i zaštita morske životne sredine.[1][2] IHO ima status promatrača pri Ujedinjenim narodima i smatra se merodavnom za hidrografska istraživanja odnosno pomorsko kartiranje.

Delatnosti i ciljevi Internacionalne hidrografske organizacije su:

  • Koordiniranje aktivnosti među državnim hidrografskim službama[3]
  • Standardizacija odnosno najviši mogući stupanj jednoličnosti pomorskih karti i dokumenata
  • Usvajanje pouzdanih i delotvornih metoda hidrografskih istraživanja
  • Naučni razvoj na području hidrografije odnosno opisne oceanografije

Osnovana je 21. juna 1921. godine i sedište joj se nalazi u Monaku. Službeni jezici organizacije su engleski i francuski jezik.

IHO uživa status posmatrača u Ujedinjenim nacijama, gde je priznati nadležni organ za hidrografska premeravanja i nautičke karte.[4] Kada se govori o hidrografiji i nautičkim kartama u konvencijama i sličnim instrumentima, obično se koriste IHO standardi i specifikacije.

Istorija[уреди | уреди извор]

IHO je osnovana 1921. godine kao Međunarodni hidrografski biro (IHB). Sadašnji naziv usvojen je 1970. godine, kao deo nove međunarodne konvencije o IHO koju su usvojile tadašnje zemlje članice. Raniji naziv Međunarodni hidrografski biro zadržan je da opiše sekretarijat IHO do 8. novembra 2016. godine, kada je stupila na snagu značajna revizija Konvencije o IHO. Nakon toga, IHB je postao poznat kao „Sekretarijat IHO“, koji se sastoji od izabranog generalnog sekretara i dva pomoćna direktora, zajedno sa malim brojem stalnog osoblja (18 u 2020. godini), u sedištu Organizacije u Monaku.

Tokom 19. veka, mnoge pomorske nacije su osnovale hidrografske kancelarije da obezbede sredstva za poboljšanje plovidbe pomorskih i trgovačkih plovila obezbeđivanjem nautičkih publikacija, nautičkih karata i drugih navigacionih usluga. Postojale su značajne razlike u kartama hidrografskih postupaka i publikacijama. Godine 1889, u Vašingtonu je održana Međunarodna pomorska konferencija na kojoj je predloženo osnivanje „stalne međunarodne komisije“. Slični predlozi izneti su i na sednicama Međunarodnog kongresa navigacije održanom u Sankt Peterburgu 1908. i Međunarodnoj pomorskoj konferenciji održanoj u Sankt Peterburgu 1912. godine.

Godine 1919, nacionalni hidrografi Velike Britanije i Francuske sarađivali su u preduzimanju neophodnih koraka za sazivanje međunarodne konferencije hidrografa. London je izabran kao najpogodnije mesto za ovu konferenciju, a 24. jula 1919. otvorena je Prva međunarodna konferencija kojoj su prisustvovali hidrografi 24 nacije. Cilj konferencije je bio „Razmatranje preporučljivosti da sve pomorske nacije usvoje slične metode u pripremi, izgradnji i izradi svojih karata i svih hidrografskih publikacija; da se rezultati prikažu u najprikladnijoj formi kako bi se omogućilo da se lako koriste; uspostavljanja brzog sistema međusobne razmene hidrografskih informacija između svih zemalja i pružanja mogućnosti za konsultacije i diskusije o hidrografskim temama generalno od strane hidrografskih stručnjaka iz sveta.” Ovo je i dalje glavna svrha IHO.

Kao rezultat Konferencije 1919. godine, formirana je stalna organizacija i pripremljen statut za njeno delovanje. IHB, sada IHO, započela je svoje aktivnosti 1921. godine sa 18 država članica. Kneževina Monako[5][6][7][8] je izabrana za sedište Organizacije kao rezultat ponude Alberta I od Monaka da obezbedi odgovarajući smeštaj za Biro u toj kneževini.

Funkcije[уреди | уреди извор]

IHO razvija hidrografske i nautičke standarde izrade karti. Ove standarde kasnije usvajaju i koriste zemlje članice i drugi u svojim istraživanjima, nautičkim kartama i publikacijama. Gotovo univerzalna upotreba standarda IHO znači da su proizvodi i usluge koje pružaju svetske nacionalne hidrografske i okeanografske kancelarije dosledne i prepoznatljive od strane svih pomoraca i drugih korisnika. Mnogo je urađeno na polju standardizacije od osnivanja IHO.

IHO je podstakla formiranje regionalnih hidrografskih komisija (RHC). Svaki RHC koordinira aktivnosti nacionalnog geodetskog premeravanja i kartiranja zemalja u okviru svakog regiona i deluje kao forum za rešavanje drugih pitanja od zajedničkog hidrografskog interesa. Grupa od 15 RHC organizacija plus Hidrografska komisija IHO na Antarktiku efektivno pokrivaju svet. IHO, u partnerstvu sa Međuvladinom okeanografskom komisijom, upravlja programom Opšte batimetrijske karte okeana.[9][10]

Dostignuća[уреди | уреди извор]

Osnivanje Komiteta za specifikacije karata i međunarodnih karata:

  • Istraživanje morskog dna i kretanja mora
  • Standardizacija pomorskih merenja, hidrografska terminologija, morski kartografski proizvodi i geografski informacioni sistemi za navigaciju
  • Visoka efikasnost brzog širenja informacija o bezbednosti na moru
  • Obuka hidrografa i nautičkih kartografa

Publikacije[уреди | уреди извор]

Većina publikacija IHO, uključujući standarde, smernice i povezane dokumente kao što su Međunarodni hidrografski pregled, Međunarodni hidrografski bilten, Hidrografski rečnik i Godišnjak, dostupni su široj javnosti besplatno na veb stranici IHO. IHO objavljuje međunarodne standarde u vezi sa crtanjem karata i hidrografijom, uključujući S-57, IHO standard za prenos digitalnih hidrografskih podataka, standard za kodiranje koji se prvenstveno koristi za elektronske navigacione karte.[11][12]

U 2010. godini, IHO je uvela novi, savremeni hidrografski geoprostorni standard za modelovanje podataka i informacija o moru, poznat kao S-100. S-100 i sve zavisne specifikacije proizvoda su zasnovane na onlajn registru dostupnom preko veb stranice IHO. S-100 je usklađen sa ISO 19100 serijom geografskih standarda,[13][14] čime je u potpunosti kompatibilan sa savremenim standardima geoprostornih podataka.

Pošto je S-100 zasnovan na ISO 19100, mogu ga koristiti drugi dobavljači podataka za svoje podatke i informacije u vezi sa pomorstvom (nehidrografskim). Različiti pružaoci podataka i informacija iz državnog i privatnog sektora sada koriste S-100 kao deo implementacije koncepta e-navigacije[15][16] koji je podržala Međunarodna pomorska organizacija UN (IMO).[17][18][19]

Još jedna u nizu publikacija od interesa je S-23, Granice okeana i mora. Treće izdanje datira iz 1953. godine,[20] dok je potencijalno 4. izdanje, započeto 1986. godine, ostalo nacrt od 2002. godine.[21] Distribuirano je članovima IHO, ali je njegovo zvanično objavljivanje suspendovano do sporazuma između Južne Koreje i Japana u vezi sa međunarodnim standardnim imenom mora pod nazivom „Japansko more“ u izdanju iz 1953. godine.[22]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „First Assembly of the International Hydrographic Organization (IHO)”. hydro-international.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-17. 
  2. ^ Wingrove, Martyn (11. 3. 2019). „IMO takes the e-navigation reins”. Maritime Digitalisation & Communications. Архивирано из оригинала 17. 4. 2019. г. Приступљено 2019-04-17. 
  3. ^ „IHO Calendar of Meetings and Events / Calendrier des réunions et des événements de l'OHI”. International Hydrography Organization. Архивирано из оригинала 15. 06. 2017. г. Приступљено 9. 8. 2014. 
  4. ^ (The International Hydrographic Organization), wpe (26. 7. 2018). „International Hydrographic Organization Brochure” (PDF). International Hydrographic Organization. Архивирано (PDF) из оригинала 14. 5. 2022. г. Приступљено 14. 5. 2022. 
  5. ^ „Population, total”. World Bank. Архивирано из оригинала 20. 2. 2021. г. Приступљено 18. 9. 2019. 
  6. ^ „Demography / Population and employment / IMSEE - Monaco IMSEE”. www.monacostatistics.mc. Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. Приступљено 25. 9. 2020. 
  7. ^ „The 1.25-mile waterfront stretch in Monaco that used to be the world's most expensive street looks no different from the rest of the city”. Business Insider. Приступљено 21. 7. 2022. 
  8. ^ „Monaco Is The Most Expensive Place To Buy Property In The World”. Архивирано из оригинала 29. 5. 2022. г. Приступљено 21. 7. 2022. 
  9. ^ IHO Committees & Working Groups listing for the GEBCO Guiding Committee Архивирано 2009-05-25 на сајту Wayback Machine
  10. ^ IOC/EC-XLI/2 Annex 8, Terms of Reference and Rules of Procedure of the Technical Sub-committee on Ocean Mapping (TSCOM), Sub-committee on Undersea Features Names (SCUFN) and Joint IHO–IOC GEBCO Guiding Committee, Authored by the IOC Secretariat, Published on 26/05/08
  11. ^ „Towards ECDIS Mandatory Carriage”. Hydro International. Архивирано из оригинала 2007-09-29. г. Приступљено 2007-09-02. 
  12. ^ „ENCs, ECDIS & S-100”. International Hydrographic Organization. Архивирано из оригинала 6. 2. 2015. г. Приступљено 2010-07-13. 
  13. ^ „ISO/TC 211 Geographic information/Geomatics Scope”. ISO/TC211. Архивирано из оригинала 19. 07. 2017. г. Приступљено 9. 11. 2012. 
  14. ^ „ISO/TC 211 External Liaisons”. ISO/TC 211. Архивирано из оригинала 21. 10. 2018. г. Приступљено 9. 11. 2012. 
  15. ^ „IMO adopts e-navigation” (PDF). Seaways. фебруар 2009. Приступљено 2022-06-02. 
  16. ^ Hagen, John (2017). Implementing E-Navigation. Artech House Publishers. стр. 1-2. ISBN 9781630814922. 
  17. ^ „Introduction to IMO”. International Maritime Organization. Приступљено 28. 8. 2015. 
  18. ^ Understanding UK Shipping. Witherby Publishing Group. 2017. стр. 14–29. ISBN 9781856097468. 
  19. ^ Hoffman, Michael L. (4. 3. 1948). „Ship Organization Nears Final Form; U.N. Maritime Body Expected to Have 3 Principal Organs – Panama in Opposition”Неопходна новчана претплата. The New York Times. стр. 51. Приступљено 28. 8. 2015. 
  20. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 26. 5. 2020. 
  21. ^ „Limits of Oceans and Seas, Draft 4th Edition”. International Hydrographic Organization. 2002. Приступљено 8. 1. 2021. 
  22. ^ Fourcy, Damien; Lorvelec, Olivier (2013). „A New Digital Map of Limits of Oceans and Seas Consistent with High-Resolution Global Shorelines”. Journal of Coastal Research. 29 (2): 471—477. JSTOR 23353643. S2CID 130458375. doi:10.2112/JCOASTRES-D-12-00079.1. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]