Romansa Tri kraljevstva

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Romansa Tri kraljevstva
Peach garden ceremony.jpg
Ilusracija štampanog izdanja romana iz vremena dinastije ming iz 1591. godine, iz kolekcije Pekinškog univerziteta.
Nastanak
Orig. naslov三國演義
AutorLuo Guandžung
ZemljaKina
Jezikkinseski
Sadržaj
ŽanrIstorijska fikcija
Temadrevna Kina
Tip medijaštampa
Klasifikacija
ISBN?978-7-119-00590-4
LCC?PL2690.S3 E53 1995

Romansa Tri kraljevstva (kineski: 三国演义; pinjin: Sānguó Yǎnyì) istorijski je roman iz 14. veka, za čije autorstvo se zasluge pridaju Luo Guandžungu. On je postavljen u burnim godinama pred kraj dinastije Han i razdoblje Tri kraljevstva u kineskoj istoriji, počevši od 169. AD i završavajući se ponovnim ujedinjenjem zemlje 280. godine.

Priča koja je delom istorijska, delom legenda, a delom mitska, romantizuje i dramatizuje živote feudalnih gospodara i njihovih podanika, koji su pokušali da zamene oslabljenu dinastiju Han ili da je obnove. Dok roman prati stotine likova, fokus je uglavnom na tri bloka moći koji su nastali iz ostataka dinastije Han, i koji su na kraju formirali tri države Cao Vej, Šu Han i Istočni Vu. U romanu se govori o zapletima, ličnim i vojnim borbama, intrigama i borbama ovih država da ostvare prevlast tokom skoro 100 godina.

Romansa Tri kraljevstva priznata je kao jedan od četiri velika klasična romana kineske književnosti; ima ukupno 800.000 reči i gotovo hiljadu dramskih likova (uglavnom istorijskih) u 120 poglavlja.[1] Roman spada među najomiljenija dela književnosti u Istočnoj Aziji,[2] a njegov književni uticaj u tom regionu upoređivan je sa delima Šekspira o engleskoj književnosti.[3] To je nesumnjivo najčitaniji istorijski roman u kasnoj carskoj i modernoj Kini.[4]

Pregled[уреди]

Prema Endru H. Plaksu, priče o herojima Tri kraljevstva bile su osnova zabave koja potiče iz dinastija Suej i Tang. Plaks takođe napominje, „Do vremena Sunga, nekoliko savremeničkih izveštaja obaveštava nas da su postojali profesionalni usmeni pripovedači koji su se specijalizovali za ciklus junaka Tri kraljevstva”. Najraniji pisani rad koji je kombinovao ove priče bio je pinghua, Sanguodži Pinghua (uprošćeni kineski: 三国志平话; tradicionalni kineski: 三國志平話; pinjin: Sānguózhì Pínghuà; doslovno: "Priča o Zapisima Tri kraljevstva"), objavljena između 1321 i 1323.[5]

Proširenje istorije[уреди]

Romansa Tri kraljevstva tradicionalno se pripisuje Luu Guandžungu,[6] dramatičaru, koji je živeo negde između 1315. i 1400. (od kasnog doba Juena do ranog Ming perioda) poznatog po sastavljanju istorijskih predstava u stilovima koji su preovlađivali u doba Juana.[7] Roman je prvi put štampan 1522. godine[7] kao Sanguodži Tungsu Jenji (三國志通俗演義/三国志通俗演义) u izdanju koje je možda sadržalo pogrešan datum predgovora, 1494. Moguće je da je tekst bio cirkulisan pre bilo kog od tih datuma u vidu rukopisa.[8]

U svakom slučaju, bez obzira na to da li se radi o ranijem ili kasnijem datumu pisanja, i bez obzira da li je Luo Guandžungu odgovoran ili ne, autor je koristio dostupne istorijske zapise, uključujući Zapise o Tri kraljevstva koje je sastavio Čen Šou, a koji su pokrivali događaje od Pobune Žutih turbana 184. do ujedinjenja Tri kraljevstva pod dinastijom Đin 280. U romanu su takođe sadržani materijali iz pesničkih dela dinastije Tang, opere iz dinastije Juen i njegovo lično tumačenje elemenata kao što su vrlina i legitimitet. Autor je ovo istorijsko znanje kombinovao sa svojim talentom pripovedanja kako bi stvorio bogatu tapiseriju ličnosti.[9]

Recenzije i standardizovani tekst[уреди]

Danas postoji nekoliko verzija proširenog Sanguodžija. Verzija Luo Guandžunga u 24 sveske, poznata kao Sanguodži Tongsu Janji, sada se čuva u Šangajskoj biblioteci u Kini, Centralnoj biblioteci Tenri u Japanu i nekoliko drugih glavnih biblioteka. U bibliotekama širom sveta čuvaju se i različita revidirana izdanja sa 10-tomova, 12-tomova i 20-tomova, koja su prikazi Luovog teksta, napravljeni između 1522. i 1690, godine. Međutim, standardni tekst koji je poznat opštim čitaocima je recenzija koji su uradili Mao Lun i njegov sin Mao Cunggang.

Tokom 1660-ih, za vreme vladavine cara Kansi iz dinastije Đing, Mao Lun i Mao Cunggang su značajno izmenili tekst, uklopivši ga u 120 poglavlja, a naslov su skratili na Sanguodži Janji.[10][11] Tekst je smanjen sa 900.000 na 750.000 karaktera; izvršeno je značajno editovanje radi narativnog toka; smanjena je upotreba pesama treće strane i napravljen je prelaz sa konvencionalnih stihova na finije komade; i većina odlomaka u kojima se hvale Cao Caovi savetnici i generali je uklonjena.[12] Naučnici su dugo raspravljaji o tome je li gledište Maovih bilo anti-Ćingovsko (identifikujući ostatke Južnog Minga sa Šu-Hanom) ili pro-Ćingovsko.[13]

Čuvene uvodne linije romana, „Carstvo, dugo podeljeno, mora se ujediniti; dugo ujedinjeno, mora se podeliti. Tako je uvek bilo” (话说天下大势.分久必合,合久必分),[14] dugo se smatralo da je Luov uvod i ciklična filozofija, koju su Maovi zapravo dodali u svom suštinski revidiranom izdanju iz 1679. godine.[15] Nijedno od ranijih izdanja nije sadržavalo ovu frazu. Pored toga, Maovi su dodali u roman Jang Šenovu poznatu uvodnu poemu „Besmrtni pored reke”[16] (koja je počinjala sa „Šikljajuće vode reke Jangcekjang sručuju se i nestaju na Istoku”) (滚滚长江东逝水).[17] Štaviše, ranija izdanja provode manje vremena na procesu podele, što im je bilo bolno, a mnogo više vremena na procesu ponovnog ujedinjenja i borbama heroja, koji su se za to žrtvovali.[18]

Prevodi[уреди]

Ova knjiga je prevedena na mandžuški kao ᡳᠯᠠᠨ
ᡤᡠᡵᡠᠨ
 ᡳ
ᠪᡳᡨᡥᡝ
Möllendorff: ilan gurun-i bithe.[19][20][21][22][21][23] Tokom dinastije Đing, kineski vojni priručnici su s nestrpljenjem prevedeni na mandžurski, koji su takođe dodati vojnim sadržajima u Romansi Tri kraljevstva.[22]

Reference[уреди]

  1. ^ Roberts 1991, стр. 940
  2. ^ Kim, Hyung-eun (11. 7. 2008). „(Review) Historical China film lives up to expectations”. Korea JoongAng Daily. Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2011. »The Romance of the Three Kingdoms is comparable to the Bible in East Asia. It’s one of the most-read if not, the most-read classics in the region.« 
  3. ^ Shoji, Kaori (6. 11. 2008). „War as wisdom and gore”. The Japan Times. »In East Asia, Romance is on par with the works of Shakespeare... in the same way that people in Britain grow up studying Hamlet and Macbeth 
  4. ^ Ng, On-cho; Wang, Q. Edward (2005). Mirroring the Past: The Writing and Use of History in Imperial China. Honolulu: University of Hawaii Press. стр. 86. ISBN 9780824829131. 
  5. ^ Plaks, Andrew (1987). The Four Masterworks of the Ming Novel: Ssu ta ch'i-shu. Princeton: Princeton University Press. стр. 368—369. ISBN 9780691628202. 
  6. ^ Encyclopedia of Literary Translation into English. Taylor & Francis. 1998. стр. 1221—1222. ISBN 978-1-884964-36-7. Приступљено 22. 9. 2011. 
  7. 7,0 7,1 Lo, Kuan-chung (2002). Romance of the Three Kingdoms. 1. C.H. Brewitt-Taylor (Translator), Robert E. Hegel (Introduction). Tuttle. стр. viii. ISBN 978-0-8048-3467-4. 
  8. ^ Moss Roberts, "Afterword," in Luo, Three Kingdoms (Berkeley: University of California Press, 1991), pp. 938, 964.
  9. ^ Roberts, стр. 946–53
  10. ^ Roberts 1991, стр. 980
  11. ^ Moody Jr., Peter R. (april 1975). „The Romance of the Three Kingdoms and Popular Chinese Thought”. The Review of Politics. 37 (2): 178—179. doi:10.1017/s0034670500023238. 
  12. ^ Roberts 1991, стр. 965
  13. ^ Roberts 1991, стр. 967–971
  14. ^ Luo (1991), стр. 5.
  15. ^ Hegel 2002, p. ix
  16. ^ The Immortals by the River
  17. ^ „The Immortals by the River (楊慎 臨江仙) 滚滚长江东逝水”. Vincent's Calligraphy (на језику: енглески). Приступљено 2. 8. 2016. 
  18. ^ Bojun Shen, translated by Kimberly Basio, "Studies of Three Kingdoms in the New Century," in Besio and Tong, eds., Three Kingdoms and Chinese Culture, pp. 154
  19. ^ Crossley, Pamela Kyle; Rawski, Evelyn S. (jun 1993). „A Profile of The Manchu Language in Ch'ing History”. Harvard Journal of Asiatic Studies. Harvard-Yenching Institute. 53 (1): 93. JSTOR 2719468. doi:10.2307/2719468. 
  20. ^ Cultural Hybridity in Manchu Bannermen Tales (zidishu). ProQuest. 2007. стр. 25—. ISBN 978-0-549-44084-0. 
  21. 21,0 21,1 West, Andrew. „The Textual History of Sanguo Yanyi: The Manchu Translation”. Приступљено 11. 10. 2016. 
  22. 22,0 22,1 Durrant, Stephen (1979). „Sino-manchu Translations at the Mukden Court”. Journal of the American Oriental Society. 99 (4): 653–61 [654–656]. doi:10.2307/601450. 
  23. ^ Cultural Hybridity in Manchu Bannermen Tales (zidishu). ProQuest. 2007. стр. 25—. ISBN 978-0-549-44084-0. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]