Spremišta podataka

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Uređaj za skladištenje podataka)
Иди на навигацију Иди на претрагу
RNK je biološko spremište podataka.[1]
Razni elektronski uređaji za skladištenje podataka
Edisonov cilindarski fonograf iz oko 1899. godine. Fonografski cilindar je skladišni medijum. Fonograf se može smatrati uređajem za skladištenje podataka.
Na magnetofonu (Soni TC-630), rekorder je oprema za skladištenje podataka, a magnetna traka je medijum za pohranu podataka.

Skladištenje podataka je snimanje (čuvanje) informacija (podataka) u mediju spemišta podataka. DNK i RNK, rukopis, fonografski zapis, magnetna traka i optički diskovi su svi primeri medija za skladištenje. Snimanje se ostvaruje praktično bilo kojim oblikom energije. Elektronsko skladištenje podataka zahteva električnu energiju za skladištenje i preuzimanje podataka.

Čuvanje podataka u digitalnom, mašinski čitljivom mediju ponekad se naziva odlaganjem digitalnih podataka. Računarsko spremište podataka je jedna od osnovnih funkcija računara opšte namene. Elektronski dokumenti mogu biti pohranjeni na mnogo manje prostora nego papirni dokumenti.[2] Bar-kodovi i prepoznavanje znakova magnetnog mastila (engl. magnetic ink character recognition - MICR) dva su načina snimanja mašinski čitljivih podataka na papiru.

Mediji za snimanje[уреди]

Medijum za snimanje je fizički materijal na kome se otpremaju informacije. Novostvorene informacije se mogu distribuirati i pohraniti u nekoliko tipova medija: print, film, magnetni i optički. Informacije se mogu videti ili čuti putem više informacionih tokova: telefon, radio i TV, i internet,[3] ili se mogu direktno posmatrati. Digitalne informacije se čuvaju na elektronskim medijima u različitim formatima.

Pri upotrebi elektronskih medija, podaci i mediji za snimanje se ponekad nazivaju „softverom”, uprkos uobičajene upotrebe reči za opisivanje računarskog softvera. Statički mediji (tradicionalna umetnost) i veštački materijali kao što su bojice mogu se istovremeno smatrati opremom i medijumom, jer vosak, drveni ugalj ili materijal krede iz opreme postaju deo površine medija. Neki mediji za snimanje mogu biti privremeni bilo po dizajnu, bilo po prirodi. Isparljiva organska jedinjenja mogu se koristiti radi očuvanja životne sredine ili radi namernog isticanja podataka nakon isteka nekog vremenskog perioda. Podaci kao što su dimni signali ili natpisi na nebu su privremeni po svojoj prirodi. U zavisnosti od isparljivosti, gas (npr. atmosfera, dim) ili površina tečnosti kao što je jezero se smatraju privremenim medijumom za zapisivanje, ako se uopšte mogu smatrati takvim.

Globalni kapacitet, digitalizacija i trendovi[уреди]

Godine 2003, jedan izveštaj sa UC Berklija je procenio da je oko pet eksabajta novih informacija proizvedeno u 2002, a da je 92% ovih podataka bilo pohranjeno na hard diskovima. To je bilo dvostruko više od količine podataka proizvede u 2000. godini. Količina podataka koja se prenosila preko telekomunikacionih sistema u 2002. godini iznosila je skoro 18 eksabajta, tri i po puta više nego što je zabeleženo na nepromenljivom spremištu. Telefonski pozivi činili su 98% telekomunikacionih informacija u 2002. godini. Najveća procena istraživača o stopi rasta novonastalih podataka (nekomprimovanih) iznosila je više od 30% godišnje.

Procenjeno je da je 2002. godina bila početak digitalnog doba za čuvanje informacija: doba u kome se više informacija čuva na digitalnim uređajima za skladištenje nego na analognim spremištima.[4] Godine 1986, oko 1% svetskog kapaciteta za skladištenje informacija bilo je u digitalnom formatu; to je poraslo na 3% do 1993. godine, na 25% do 2000. godine, i na 97% do 2007. Ove cifre korespondiraju sa manje od tri kompresovana eksabajta 1986. i 295 kompresovanih eksabajta u 2007.[4] Količina digitalnih skladišta udvostručivala se otprilike svake tri godine.[5] U jednoj studiji ograničenih razmera, Međunarodna korporacija za podatke procenila je da je ukupna količina digitalnih podataka 2007. godine iznosila 281 eksabajt, i da je ukupna količina proizvedenih digitalnih podataka po prvi put premašila globalni kapacitet skladištenja.[6]

Jedna studija objavljena 2011. procenjuje da je svetski tehnološki kapacitet za skladištenje informacija u analognim i digitalnim uređajima porastao sa manje od tri (optimalno kompresovana) eksabajta u 1986. godini, na 295 (optimalno komprimovanih) eksabajta u 2007,[4] i da se udvostručivala otprilike svake tri godine.[5]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Gilbert, Walter (фебруар 1986). „The RNA World”. Nature. 319 (6055): 618. Bibcode:1986Natur.319..618G. doi:10.1038/319618a0. 
  2. ^ Rotenstreich, Shmuel. „The Difference between Electronic and Paper Documents” (PDF). Seas.GWU.edu. The George Washington University. Приступљено 12. 4. 2016. 
  3. ^ Lyman, Peter; Varian, Hal R. (23. 10. 2003). „HOW MUCH INFORMATION 2003?”. UC Berkeley, School of Information Management and Systems. Приступљено 25. 11. 2017. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Hilbert, Martin; López, Priscila (2011). „The World's Technological Capacity to Store, Communicate, and Compute Information”. Science. 332 (6025): 60—65. Bibcode:2011Sci...332...60H. PMID 21310967. doi:10.1126/science.1200970. ; free access to the article through here: martinhilbert.net/WorldInfoCapacity.html
  5. 5,0 5,1 "video animation on The World’s Technological Capacity to Store, Communicate, and Compute Information from 1986 to 2010 Archived 2012-01-18 at the Wayback Machine
  6. ^ „The Diverse and Exploding Digital Universe”. Приступљено 2008-03-14. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]