Јован Опачић
| Јован Опачић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 21. септембар 1945. | ||||||||||
| Место рођења | Плавно, код Книна, ДФ Југославија | ||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Српска демократска странка | ||||||||||
| |||||||||||
Јован Јово Опачић (Плавно, код Книна, 21. септембар 1945) је бивши српски политичар из Хрватске који је био активан пред избијање рата у Хрватској. Био је члан главног и извршног одбора Српске демократске странке у Хрватској.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 21. септембра 1945. године у селу Плавно, код Книна. Уз Јована Рашковића, један је од оснивача Српске демократске странке у Хрватској.[1] Опачић је основао Српско културно друштво „Зора”, покрет који је касније прерастао у покрет назван СДС.[2] Прва оснивачка скупштина Зоре одржана је у Кистањама 8. јуна 1989. али није била законски призната.[1] Због овога, Опачић је био у шибенском затвору где је започео штрајк глађу.[1] Главни разлог његовог хапшења и спровођења у шибенском затвору а затим и суђења наводило се „због изазивања националне, расне и верске мржње и повреду угледа Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”. Опачић је касније пуштен из затвора.[3]
Крајем децембра 1989. Опачић је присуствовао одржавању годишње скупштине Удружења књижевника Србије. Тада му је пришао Добрица Ћосић и саветовао да не улази у политику без Јована Рашковића.[2] Са кумом Душаном Зеленбабом, професором Петром Штиковцем и људима из Дрвара, формирао је регионални одбор Српске демократске странке за Босанску Крајину.[2] Српску демократску странку је напустио 1. септембра 1990. године због сукоба са водећом структуром странке.[4] Касније је накратко био члан Српског покрета обнове.
Опачић је био један од српских посланика у првом сазиву Хрватског сабора (тада Сабор СР Хрватске). Када се, крајем 1990. године, правио нови грб Хрватске, Опачић је предлагао да личка капа (као симбол Срба у Хрватској) буде део грба.
За време рата у Хрватској, вршио је функцију генералног секретара Црвеног крста Републике Српске Крајине. Кандидовао се за председника Републике Српске Крајине на изборима 1993. године. Избегао је у Београд после пада РСК 1995. године а годину дана касније поднео је захтев хрватским властима за повратак. Вратио се у своје родно место 1998. године.
Ожењен је и има четворо деце.
Дела[уреди | уреди извор]
- „Трагедија крајишких Срба” (2012)
- „Прометејска стијена изгнанства” (2014)
- „Крајишке елегије” (2017)
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Раде Рончевић, Погледи, број 78, странице 16-17, 8. март 1991. YU ISSN 0353-3832
- ^ а б в Раде Рончевић, Погледи, број 78, странице 16, 8. март 1991. YU ISSN 0353-3832
- ^ „Време: Десет година Слободана Милошевића у десет слика”. Архивирано из оригинала 30. 01. 2012. г. Приступљено 21. 07. 2013.
- ^ Чланак из Хрватског фокуса
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
