Јован Рашковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Рашковић
Jovan Rašković crop.jpg
Рашковић у Чикагу, септембра 1990. године
Биографија
Датум рођења(1929-07-05)5. јул 1929.
Место рођењаКнин
 Краљевина СХС
Датум смрти28. јул 1992.(1992-07-28) (63 год.)
Место смртиБеоград
 СР Југославија
РелигијаПравославни хришћанин
ДецаСанда
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Политичка
странка
Српска демократска странка (1990—1992)

Јован Рашковић (Книн, 5. јул 1929Београд, 28. јул 1992) био је психијатар, академик, оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је као син адвоката Душана Рашковића. Живео је у Книну до почетка Другог светског рата (1941), када као дете бежи у Кистање, које је анектирала Италија. Ниже разреде гимназије приватно полаже у Задру и Книну. После Другог светског рата живи у Загребу, где је 1948. године матурирао.

У Загребу студира електротехнику и медицину. Медицину је завршио 1956. године, а специјалистички испит из неуропсихијатрије положио 1962. године. Докторску дисертацију одбранио је 1975. године на Медицинском факултету Универзитета у Загребу.

Био је директор Опште болнице у Шибенику (1959—1961), а затим (1961—1962) први директор новоформираног медицинског центра у истом граду. Бавећи се неурофизиологијом, истраживања проводи у оквиру Института за клиничку неурофизиологију Медицинског факултета у Љубљани, у чијем је формирању учествовао.

Професор је универзитета у Љубљани и Загребу, и гостујући професор на многим угледним универзитетима у свету (Лондон, Хјустон, Павиа, Рим...). Био је директор Центра за научно-истраживачки рад болнице „Свети Сава“ у Београду, члан Медицинске академије Хрватске, почасни члан Чехословачког удружења психијатара и Удружења психијатара Италије. Примљен је за члана ван радног састава Српске академије наука и уметности 15. децембра 1988. године.[2]

Један је од најугледнијих психијатара у Југославији. Сарађивао је с многим угледним појединцима и установама у свету. Аутор је преко стотину медицинских публикација, стручних и научних радова, те неколико монографија. Књига "Луда земља", коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике. Постхумно му је објављена књига текстова "Душа и слобода" (1995)[3].

Политичка делатност[уреди | уреди извор]

Иако није имао искуства у области политике, нити формалног образовања у области државног права и историје, почевши од 1989. године почео је да се истиче као један од политичких лидера Срба у Хрватској, међу којима је уживао велики углед, првенствено као признати научник и академик. Захваљујући том угледу, изабран је за првог председника Српске демократске странке (СДС) у Хрватској (1990). Књига под називом Луда земља, коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике. Његов академско-теоријски приступ у решавању политичких проблема показао се као недовољан за остваривање и заштиту српских националних интереса у Хрватској, што је до пуног изражаја дошло током његових сусрета и преговора са хрватским председником Фрањом Туђманом, који је као бивши генерал и историчар имао далеко више искуства у вођењу послова од општег политичког значаја.

Након избијања рата, напустио је Хрватску и дошао у Београд након почетка ратних дешавања и након победе политике којој се оштро супротстављао. Српско питање у Хрватској почели су да решавају неки други људи, неком другачијом политиком и неким другачијим средствима. Рашковић је стрепео и упозоравао на то, али политички центри моћи у Београду наилазили су на веће разумевање у Српској Крајини. Таква (другачија) политика, неодговорни потези и вође недорасле историјском тренутку и изазову, допринели су да српски народ доживи још већу несрећу.

Породица[уреди | уреди извор]

Кћерка Јована Рашковића и др Тање Стипишић је Санда Рашковић Ивић, психијатар, амбасадор Републике Србије у Италији (2008-2011) и председник Демократске странке Србије (2014-2016).

Смрт и наслеђе[уреди | уреди извор]

Рашковић је преминуо у специјалној болници „Свети Сава” у Београду од последица срчаног удара. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

После смрти, пријатељи су му (председник Издавачког савета Стојан Бербер) у издању новосадске „Славије” објавили књигу текстова „Душа и слобода” (1995), коју је уредио Милутин Шљиванчанин, а предговор и поговор написали су Радован Караџић и академик Добрица Ћосић. Рашковић је један од људи којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману Пријатељи. Бербер описује Рашковића и у свом награђеном роману „Трифунеја” (трећа књига), у издању ИП Матица српска (2003).

По Јовану Рашковићу у знак захвалности названо је Дом здравља у Мркоњић Граду као и улице у Приједору, Требињу, Бијељини, Бања Луци, Новим Бановцима и Смедереву, а народ села Марићка испод Козаре подигао је бисту у порти Цркве Светог пророка Илије на месту где је др Рашковић 2. августа 1989. године одржао говор пред више од 10.000 људи.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jovan Rašković - Večernji.hr”. Архивирано из оригинала на датум 03. 09. 2014. Приступљено 18. 08. 2014. 
  2. ^ „Јован Рашковић, биографија на званичном сајту САНУ”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2020-08-05. 
  3. ^ Коста Новакови - "Срби Сјеверне Далмације", Зора, стр.225-226

Спољашње везе[уреди | уреди извор]