Пређи на садржај

Адисонова болест

С Википедије, слободне енциклопедије
Адисонова болест
ЛатинскиMorbus Addisoni
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностендокринологија
МКБ-10E27.1-E27.2
МКБ-9-CM255.4
DiseasesDB222
MedlinePlus000378
eMedicinemed/42
Patient UK[https://patient.info/doctor/adrenal-insufficiency-and-addisons-disease adrenal-insufficiency-and-addisons-disease Адисонова болест]
MeSHD000224

Адисонова болест је ретко хронично обољење, које настаје као последица обостраног разарања коре надбубрежних жлезда. У већини случајева долази до обостране атрофије, али није у потпуности разјашњен узрок ове појаве. Као последица, долази до смањеног или потпуног престанка лучења хормона коре надбубрега и одговарајуће симптоматологије.[1]

Појављује се обично између 25. и 45. године живота и то чешће код мушкараца.[2] Назив је добила по лекару Томасу Адисону (1793 - 1860), који је описао ову болест 1855.[3][4]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Најчешћи етиолошки фактори су туберкулоза и тзв. примарна атрофија коре надбубрега, која представља аутоимуни процес. Ређи етиолошки фактори су: гљивичне инфекције, хемохроматоза, амилоидоза, леукемичне инфилтрације и билатералне метастазе малигних тумора, васкуларне тромбозе, обострана супрареналектомија (уклањање надбубрежних жлезда) и др.[2]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]
Кортизол
Алдостерон

Због дифузног разарања надбубрежних жлезда долази до недостатка све три групе хормона који се луче у кори (гликокортикоиди, минералокортикоиди и надбубрежни андрогени), што доводи до одговарајуће клиничке симптоматологије. Почетак је најчешће постепен, готово неприметан. Мрка пигментација захвата кожу и видљиве слузокоже, почиње на откривеним деловима коже, на местима која су иначе јаче пигментисана (брадавице, ожиљци и сл). Типичан је изглед шака - дорзална страна је јако пигментисана посебно у пределу зглобова, а палмарна страна је поштеђена. Постоји пигментација и на слузокожи усне дупље, очних капака и аногениталне регије. Остали симптоми су општа слабост, немоћ и изузетно брзо замарање, хипотензија (снижен крвни притисак), дигестивни поремећаји (губитак апетита, мука, повраћање, дијареја и некарактеристични болови у трбуху), осећај жеђи, потреба за узимањем соли и сланих јела, болови и грчеви у мишићима и зглобовима, хипогликемичне кризе (пад шећера у крви), и код жена често појава аменореје (изостанак менструације).[2] У нелеченим и запуштеним случајевима, болесници оболели од Адисонове болести могу толико да онемоћају, да не могу ни да се хране.[5]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике и допунских дијагностичких поступака. Одређује се ниво хормона у плазми, ради се преглед мокраће, преглед електролита у серуму, крвна слика, одређивање гликемије итд.[2]

Док јој још није био утврђен узрок, Адисонова болест се није могла лечити и завршавала се прилично брзо смрћу пацијента.[5] Данас се спроводи доживотна супституциона терапија (узимање синтетичких хормона и других материја). Најважније је надокнадити мањак гликокортикоида, што се постиже давањем кортизона или хидрокортизона. Храном се уносе повећане количине соли и угљених хидрата. Иначе, потребне су знатно веће дозе кортизола за време сваке инфекције, хируршке интервенције, трауме и стреса.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Адисонова болест”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007. 
  2. ^ а б в г д „Хормонски поремећаји и поремећаји метаболизма”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007. 
  3. ^ „Биографије”. Архивирано из оригинала 6. 12. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007. 
  4. ^ Thomas Addison: On The Constitutional And Local Effects Of Disease Of The Supra-Renal Capsules, 1855.
  5. ^ а б „Обољења надбубрежне жлезде”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 12. 12. 2007. 



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).