Данијел Дефо

С Википедије, слободне енциклопедије

Данијел Дефо
Лични подаци
Пуно имеДанијел Фо
Датум рођења(1660-09-13)13. септембар 1660.
Место рођењаЛондон, Краљевина Енглеска
Датум смрти24. април 1731.(1731-04-24) (70 год.)
Место смртиЛондон, Краљевство Велика Британија
Књижевни рад
Најважнија делаРобинзон Крусо

Данијел Дефо (енгл. Daniel Defoe), рођен као Данијел Фо (енгл. Daniel Foe; Лондон, 13. септембар 1660 — Лондон, 24. април 1731) био је енглески писац, новинар и памфлетиста.[1] Најпознатији је по свом роману Робинзон Крузо, објављеном 1719. године, за који се тврди да је други по броју превода одмах иза Библије.[2] Он је sматран једним од најранијих заговорника енглеског романа и помогао је популаризацији форме у Британији са другима као што су Афра Бен и Семјуел Ричардсон.[3] Дефо је написао многе политичке трактате, често је био у невољи са властима и провео је један период у затвору. Интелектуалци и политички лидери обраћали су пажњу на његове свеже идеје и понекад га консултовали.

Дефо је био плодан и свестран писац, произвео је више од три стотине дела — књига, памфлета и журнала — о различитим темама, укључујући политику, злочин, религију, брак, психологију и натприродно.[4] Такође је био пионир пословног новинарства и економског новинарства.[5][6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Син је лондонског месара Џејмса Фоа, али је касније свом презимену додао де- како би звучало отменије. Школовао се у такозваној Академији за отпаднике од Англиканске цркве у Newington Green-у. Тамо је добио практично образовање, учећи историју, географију, политичке науке, живе стране језике и латински језик. То се одразило на Дефоовој уметничкој прози, лишеној свих књишких утицаја сем библијских.

Више година бавио се грађевинским пословима у Корнхилу, а потом је постао и власник циглане у близини Тирберија у Есексу.

Оженио се 1684. године девојком из имућне породице и имао седморо деце. У животу је радио многе послове. Најпре се бавио трговином, потом политиком, стицао је велики иметак и брзо га губио, живео је бурно, писао је памфлете против владе, а био је и владин агент, извесно време и њен шпијун, можда и двоструки шпијун, по мишљењу његових биографа, мењао је политичке ставове и углавном је почео да пише журналистику. Учествовао је у обрачунима између Вилијама III Оранскога чијој се војсци придружио у сукобу с католичким краљем Џејмсом II. У том сукобу победила је Вилијамова војска.[7]

Живот сатиричара[уреди | уреди извор]

Прва сатира коју је написао била је Прави Енглез. Иако је била уперена против високог енглеског племства, у први мах била је лепо примљена и донела му похвале и корист. Написао је више од хиљаду и двеста стихова како би исмејао национални мит енглеског племства. Извргнуо је руглу све чега се дотакао, не штедећи ни главног судију Крвавог суда, Џефрија Џефриса након његове смрти.

Охрабрен успехом, наставио је да пише сатире.

Написао је прво напредни, просветитељски Есеј о пројектима, којим се залагао за унапређење енглеског друштва, захтевајући да се већа пажња посвети поморцима, научницима, изумитељима, васпитању и већем праву жена. Наредна сатира био је Кентски меморандум, којим је захтевао да бирачи имају могућност контроле над својим представницима у Парламенту, а потом и Најједноставнији начин обрачуна са дисидентима, 1. децембра 1702. године, који му је донео низ невоља.

Најједноставнији начин обрачуна са дисидентима проглашен је бунтовничким списом па је само месец дана након објављивања, 3. јануара 1703. године, издат налог за Дефоово хапшење. Налог је потписао лично председник краљевске владе, Ерл до Нотингема. Четири дана након налога, заплењени су сви одштампани примерци и спаљени. Крио се четири месеца а онда ухапшен 20. маја и одведен у лондонску тамницу Њугејт где је чекао суђење.

Осуђен је јула 1703. године на казну затвора, новчану казну, три дана стуба срама и седам година доброг владања. Након стуба срама, у затвору је провео још неколико месеци. Док је служио казну написао је сатиричну „Химну стубу срама”.

Обзиром да је банкротирао јер му је посао пропао док је служио затворску казну, породица му је остала на ивици егзистенције. Како би заштитио породицу, потписао је да више неће писати против власти али и да ће радити као тајни агент министра председника Харлија. Краљица му је опростила новчану казну а касније прилозима и помогла његову породицу.

Након изласка из затвора, написао је аутобиографски иронично-сатирични роман Елегија за писца Правога Енглеза а затим се определио за прозу и романе и постао познати писац.

Рад за владу[уреди | уреди извор]

Године 1707. бавио се шпијунским послом у корист енглеске владе у време када се размишљало о стварању уније са Шкотском. Ниједан посао му није полазио за руком. Доживео је неуспех као власник трговинске радње у којој се продавала племенита роба. Утемељио је популарни лист The Review у коме је објављивао памфлете. Тај лист је увео знатне промене у енглеској журналистици. Пре тога, новине су излазиле једанпут недељно и доносиле преводе вести из иностранства и текуће политичке вести са изразито страначке тачке гледишта. The Review је излазио трипут недељно, са есејом издавача, писмом уредника и уз разне ситне натписе и обавештења. [8]

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

Романе је почео објављивати тек са шездесет година, али је у периоду од свега пет година, један за другим, објавио знатан број романа.

Сматра се за једног од главних популаризатора романа, нове књижевне форме у Енглеској у то време. Најпознатији Дефоов роман је Робинзон Крусо (1719). Прича о бродоломнику који доспева на пусто острво и у борби за опстанак доживљава многе авантуре. Претпоставља се да је роман инспирисан доживљајима шкотског морнара Александера Селкирка (енгл. Alexander Selkirk), који је након бродолома неколико година живео на једном пацифичком острву.[9] Постоји још једна књига о Робинзону, али она никада није достигла славу прве књиге и била је написана из чисто комерцијалних разлога.

Остали важни романи које је написао Данијел Дефо су: Мол Фландерс (Moll Flanders, 1722), Записи из доба куге (A Journal of the Plague Year, 1722), Пуковник Џек (Colonel Jack, 1722), Успомене једнога кавалира (Memoirs of a Cavalier, 1724), Роксана (Roxana, 1724).[8]

Данијел Дефо је један од првих писаца чије је дело у 18. веку преведено на српски језик. Његов најпознатији роман Робинзон Крусо појавио се у словеносрпском преводу као Живот и чрезвичајна прикљученија славнога Англеза РОБИНЗОНА КРУСЕ от Јорка собственом руком његовом списана. Част перваја. Из Немечкого Н. Лазаревичем преведена. В Будиме. Печатана писмени краљевск. Всеучилишћа, 1799 године. Утврђено је да је ово прво дело енглеске књижевности у потпуности преведено на српски језик.[10]

Нефикција[уреди | уреди извор]

Памфлети или есеји у прози[уреди | уреди извор]

Памфлети или есеји у стиховима[уреди | уреди извор]

Неки спорни радови приписани Дефоу[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Duguid, Paul (2. 10. 2006). „Limits of self-organization: Peer production and "laws of quality"”. First Monday (на језику: енглески). 11 (10). ISSN 1396-0466. doi:10.5210/fm.v11i10.1405. Приступљено 17. 11. 2022. „Most reliable sources hold that the date of Defoe's birth was uncertain and may have fallen in 1659 or 1661. The day of his death is also uncertain.” 
  2. ^ Backscheider, Paula R. (јануар 2008). „Daniel Defoe (1660?–1731)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/7421.  (Subscription or UK public library membership required.)
  3. ^ "Defoe", The Oxford Companion to English Literature, ed. Margaret Drabble. (Oxford: Oxford University Press,1996), p. 265.
  4. ^ Backscheider (2008/2004). "Even the most conservative lists of Defoe's works include 318 titles, and most Defoe scholars would credit him with at least 50 more."
  5. ^ Margarett A. James, and Dorothy F. Tucker. "Daniel Defoe, Journalist." Business History Review 2.1 (1928): 2–6.
  6. ^ Adams, Gavin John (2012). Letters to John Law. Newton Page. стр. liii—lv. ISBN 978-1-934619-08-7. Архивирано из оригинала 2. 1. 2014. г. 
  7. ^ Mutter, Reginald P.C. „Daniel Defoe”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 1. 2018. 
  8. ^ а б „Defoe, Daniel”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 1. 2018. 
  9. ^ Дефо 2015, стр. 266-267
  10. ^ Ковачевић 1983, стр. 50-57
  11. ^ а б "Defoe, Daniel". The Encyclopedia of Science Fiction. Online edition (3rd ed., 2011). Biographical entry by editors John Clute and Peter Nicholls. Retrieved 12 September 2019.
  12. ^ Baine, Rodney M. (1972). „Daniel Defoe and Captain Caneton's Memoirs of an English Officer”. Texas Studies in Literature and Language. 13 (4): 613—627. JSTOR 40755201. 
  13. ^ „The life and adventures of Mrs. Christian Davies, commonly call'd Mother Ross”. Catalog entry: in several campaigns under King William and the late Duke of Marlborough, in the quality of a foot-soldier and dragoon, gave many signal proofs of an unparallell'd courage and personal bravery. Taken from her own mouth when a pensioner of Chelsea-Hospital, and known to be true by many who were engaged in those great scenes of action. Sir John Soane's Museum Collection Online. Приступљено 16. 3. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Дефо, Данијел (2015). „Белешка о писцу”. Робинзон Крусо. Чачак: Пчелица. стр. 266—267. ISBN 978-86-84657-94-9. COBISS.SR 217141516
  • Ковачевић, Иванка (1983). Енглеска књижевност, књига 2. Сарајево: Свјетлост. COBISS.SR 514397844
  • Кош, Ерих (1985). Сатира и сатиричари. Београд: Просвета. 
  • Backscheider, Paula R. Daniel Defoe: His Life (1989).
  • Backscheider, Paula R. Daniel Defoe: Ambition and Innovation (UP of Kentucky, 2015).
  • Baines, Paul. Daniel Defoe-Robinson Crusoe/Moll Flanders (Palgrave Macmillan, 2007).
  • Di Renzo, Anthony (октобар 1998). „The Complete English Tradesman: Daniel Defoe and the Emergence of Business Writing”. Journal of Technical Writing and Communication. 28 (4): 325—334. S2CID 219975268. doi:10.2190/TE72-JBN7-GNUT-BNUW. 
  • Furbank, P. N.; Owens, W. R. (2015). A Political Biography of Daniel Defoe. Routledge. ISBN 978-1-317-31567-4. 
  • Gollapudi, Aparna (2015). „Personhood, Property Rights, and the Child in John Locke's Two Treatises of Government and Daniel Defoe's Fiction”. Eighteenth-Century Fiction. 28 (1): 25—58. S2CID 145261485. doi:10.3138/ecf.28.1.25. Шаблон:Project MUSE. 
  • Gregg, Stephen H. Defoe's Writings and Manliness: Contrary Men (Routledge, 2016).
  • Guilhamet, Leon. Defoe and the Whig Novel: A Reading of the Major Fiction (U of Delaware Press, 2010).
  • Hammond, John R. ed. A Defoe companion (Macmillan, 1993).
  • Marshall, Ashley (2012). „Fabricating Defoes: From Anonymous Hack to Master of Fictions”. Eighteenth-Century Life. 36 (2): 1—35. S2CID 144469998. doi:10.1215/00982601-1548018. Шаблон:Project MUSE. 
  • Novak, Maximillian E. (2001). Daniel Defoe: Master of Fictions: His Life and Ideas. ISBN 978-0-19-812686-7. 
  • O'Brien, John (1996). „The Character of Credit: Defoe's "Lady Credit," The Fortunate Mistress, and the Resources of Inconsistency in Early Eighteenth-Century Britain”. ELH. 63 (3): 603—631. S2CID 162892432. doi:10.1353/elh.1996.0030. Шаблон:Project MUSE. 
  • Novak, Maximillian E. Realism, myth, and history in Defoe's fiction (U of Nebraska Press, 1983).
  • Richetti, John. The Life of Daniel Defoe: A Critical Biography (2015).
  • Rogers, Pat (1971). „Defoe in the Fleet Prison”. The Review of English Studies. 22 (88): 451—455. JSTOR 513276. doi:10.1093/res/XXII.88.451. 
  • Sutherland, J.R. Defoe (Taylor & Francis, 1950)
  • Curtis, Laura Ann, ed. The Versatile Defoe: An Anthology of Uncollected Writings by Daniel Defoe (Rowman and Littlefield, 1979).
  • Defoe, Daniel. The Best of Defoe's Review: An Anthology (Columbia University Press, 1951).
  • W. R. Owens, and Philip Nicholas Furbank, eds. The True-Born Englishman and Other Writings (Penguin Books, 1997).
  • W. R. Owens, and Philip Nicholas Furbank, eds. Political and Economic Writings of Daniel Defoe (Pickering & Chatto, 2000).
  • W. R. Owens, and Philip Nicholas Furbank, eds. Writings on Travel, Discovery, and History (Pickering & Chatto, 2001–2002).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Данијел Дефо на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данијел_Дефо&oldid=27548288”