Михал Рамач
Михал Јурјевич Рамач | |
|---|---|
| Датум рођења | 16. август 1951. |
| Место рођења | Руски Крстур, СФРЈ |
| Датум смрти | 13. мај 2023. (71 год.) |
Михал Јурјевич Рамач (Руски Крстур, 16. август 1951 – 13. мај 2023) био је српски и русински новинар, преводилац, песник и сценариста. [1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Украјинско-русинског је порекла. [2] Михаил је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду. [3] Гимназију и лицеј завршио је у Украјинској малој богословији у Риму. [4][5]
Бави се професионалним новинарством од 1975. године. Од 1999. године био је редовни колумниста српског листа Данас, касније и његов главни уредник од 2006. године до 2009. године. Био је главни и одговорни уредник дневних листова Наша Борба и Војводина. Био је дописник радија Слободна Европа од 1998. године и агенције Укринформ. [1][3] Био је и новинар листа "Руске слово". Аутор је сценарија за седам ТВ серија из деведесетих година 20. века. [5][6]
Лауреат је књижевних и новинарских награда Светозара Милетића, Светозара Марковића и Станислава Сташа Маринковића. [3] Поводом 15. годишњице независности Украјине 2006. године одликован је Орденом кнеза Јарослава Мудрог V степена за јачање украјинско-српских веза и рад у украјинско-русинској заједници. [7][2]
Године 2013. добио је награду "Славуј Хаџић" РТВ-а, за целокупно ауторско дело у области телевизијског новинарства. [8]
Објавио је седам књига песама на русинском језику. Заједно с братом Јанком превео је с хеленског на русински "Библију". Такође је превео је на русински и с русинског на српски преко 30 књига поезије и прозе. [8]
Написао је следеће књиге есеја: „Прича о почетку краја“ (2002), „Са стране снова“ (2003), „6. октобар“ (2008), „Зов светлих погледа“ (2018) и „Дунавска рапсодија“ (2018). [5]
Говорио је русински, српски, енглески, италијански, украјински, пољски, словачки, преводио је са латинског и старогрчког. [3]
Био је члан Националне уније писаца Украјине. [1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Віктор Каспрук: Майдан вплинув на протестувальників Боснії і Герцеговини :: Третя українська республіка”. web.archive.org. 2014-03-28. Архивирано из оригинала 28. 03. 2014. г. Приступљено 2023-06-07.
- ^ а б Rse (2023-05-18). „Čovjek slobode: U znak sjećanja na balkanskog dopisnika Radija Svobode Mihala Ramača”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-06-07.
- ^ а б в г „NUNS :: Vesti :: Mihal Ramač izabran za glavnog i odgovornog urednika "Danasa"”. web.archive.org. 2016-03-06. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 2023-06-07.
- ^ „Михайло Рамач: «Ми уникаємо політичних діячів на перших сторінках, хоча ми – політичне видання»”. web.archive.org. 2016-03-04. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 2023-06-07.
- ^ а б в „Preminuo Mihal Ramač, drugi po redu glavni urednik Danasa - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-05-13. Приступљено 2023-06-07.
- ^ „RTS :: Vest :: Preminuo pisac i novinar Mihal Ramač”. www.rts.rs. Приступљено 2023-06-07.
- ^ „Ампутація Косова - Український тиждень, Тиждень.ua”. web.archive.org. 2017-03-12. Архивирано из оригинала 12. 03. 2017. г. Приступљено 2023-06-07.
- ^ а б Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Преминуо новинар и публициста Михал Рамач”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2023-06-07.
Литература
[уреди | уреди извор]- Українська діаспора: літературні постаті, твори, біобібліографічні відомості / Упорядк. В. А. Просалової. — Донецьк: Східний видавничий дім, 2012. — 516 с.
- Орися Хом’як. Тіто не боявся ні Гітлера, ні Сталіна / Високий замок.— Львів, № 4 (5260) за 15-21 січня 2015.— С. 10.
