Операција Даунфол

Операција Даунфол
Део Други светски рат
Операција Даунфол - 1945
Време Планирани почетак операције „Олимпик“, новембар 1945. Планирани почетак операције „Корнет“, почетак 1946. Место Јапан Акција Предложени савезнички план за инвазију на Јапан. Исход Отказано након безусловне предаје Јапана 15. августа 1945.
Сукобљене стране
Савезници (Уједињене нације): САД United Kingdom Аустралија Канада Нови Зеланд Француска	Јапанско царство
Жртве и губици
Више од 5,000,000 (пројектовано) 1.000.000 (пројектовано) Више од 6,000,000 укупно (пројектовано)	4,335,500 војници, 31,550,000 цивилни обвезници 35,885,500 укупно (пројектовано)
Токијо Локација Токија на мапи јапана

Операција Даунфол био је предложени савезнички план за инвазију на Јапанска матична острва пред крај Другог светског рата.

Планирана операција је отказана када се Јапан предао након атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, совјетске објаве рата Јапану и инвазије на Манџурију.

Операција се састојала из два дела:

• Операција Олимпик и
• Операција Коронет.

Операција „Олимпик“ требало је да започне у новембру 1945. године, требало је да заузме јужну трећину најјужнијег главног јапанског острва Кјушу, а недавно заробљено острво Окинава користиће се као полигон.

Операција Коронет требало је да започне почетком 1946. године. Планирана инвазија на равницу Канто, близу Токиа, на главном јапанском острву Хоншу. Ваздушне базе на Киушу заузете у операцији Олимпик омогућиле би копнену и ваздушну подршку за операцију Коронет. Да се догодила Операција Даунфол, то би била највећа амфибијска операција у историји.

Овај план инвазије био је прилично очигледан и за Јапанце, могли су тачно предвидети савезничке планове инвазије и на тај начин прилагодити свој одбрамбени план, операцију Кетсуго, у складу с тим. Јапанци су планирали свеобухватну одбрану Кјушуа. Предвиђања о жртвама су се веома разликовала, али су била изузетно висока. Зависно од степена у којем би се јапански цивили могли одупрети инвазији, процене су нарасле на милионе савезничких жртава.

Планирање

Одговорност за планирање операције „Даунфол“ пала је на америчке команданте адмирала флоте Честера Нимица, генерала војске Дагласа Макартура и заједнички начелници генералштаба - флотних адмирала Ернеста Кинга и Виллиама Д. Лихиа и генерала војске Џорџа Маршала и Хапа Арнолда ( потоњи је командант ваздухопловних снага америчке војске) У то време такође се разматрао за унапређење Макартура у специјални „супер ранг“ генерала војски са шест звездица, како би добио оперативну власт над осталим официрима са пет звездица. Међутим, предлог за промоцију Макартура био је тек на нивоу неформалне расправе до завршетка Другог светског рата.

У то време, развој атомске бомбе била је врло пажљиво чувана тајна (чак ни тадашњи потпредседник Хари Труман није знао за њено постојање док није постао председник), позната само неколицини највиших званичника изван пројекта Менхетн, и почетна планирање инвазије на Јапан није узело у обзир њено постојање. Једном када је атомска бомба постала доступна, замишљено је да се користи као подршка инвазији ако се на време може произвести довољан број.

Током читавог пацифичког рата савезници нису успели да се договоре о јединственом врховном команданту. Савезничка команда била је подељена на регионе: до 1945. године, на пример, Честер Нимиц је био савезничко подручје Тихог океана, док је Даглас Мацартур био врховни савезнички заповедник у југозападном пацифичком подручју, а адмирал Луис Маунтбатен врховни савезнички командант, Команде југоисточне Азије . Сматрало се да је јединствена команда неопходна за инвазију на Јапан. Ривалство око тога ко би требало да буде вођа опрације (Америчка морнарица желела је Нимица, али Америчка армија желела је Макартура) било је толико озбиљно да је претило да искочи из планирања. На крају, морнарица је делимично попустила, а Макартуру је требало дати потпуно заповедништво над свим снагама, ако би околности то учиниле неопходним.

Разматрања

Примарна разматрања с којима су планери морали да се суоче су време и жртве - како да са што мање савезничких жртава што брже присиле на предају Јапана. Пре конференције у Квебеку, 1943. године, заједнички британско – амерички тим за планирање израдио је план („Захвалност и план за пораз Јапана“) који није позивао на инвазију на Јапанска матична острва све до 1947–48. Амерички здружени шефови штабова веровали су да је продужавање рата до те мере опасно по национални морал. Уместо тога, на конференцији у Квебеку, комбиновани начелници генералштабова сложили су се да Јапан треба приморати на предају не више од годину дана након предаје Немачке.

Америчка морнарица позвала је на употребу блокаде и ваздухопловства за остваривање капитулације Јапана. Они су предложили операције за заузимање ваздушних база у оближњем Шангају, Кини и Кореји, што би ваздухопловним снагама Војске Сједињених Држава дало приступ ваздушним базама из којих би се бомбардовао Јапан. Војска је, с друге стране, тврдила да таква стратегија може да „продужава рат унедоглед“ и беспотребно троши животе, те да је због тога неопходна инвазија. Подржали су планирање великог напада директно на јапан, без иједне споредне операције коју је морнарица сугерисала. На крају је превладало гледиште војске.

Физички, Јапан је импозантна мета, удаљена од осталих копнених маса и са врло мало плажа географски погодних за инвазију морским путем. Реалне зоне инвазије биле су само Кјушу (најјужније острво Јапана) и плаже равнице Канто (и југозападно и југоисточно од Токија). Савезници су одлучили да покрену двостепену инвазију. Операција Олимпик напала би јужни Кјушу. Биће успостављене ваздушне базе, које ће пружити ослонац за извођење операције Коронет за напад на Токијски залив.

Претпоставке

Иако је географија Јапана била позната, амерички војни планери морали су да процене одбрамбене снаге са којима ће се суочити. На основу података доступних почетком 1945. године, њихове претпоставке су укључивале следеће:

• „Да ће се операцијама на овом подручју супротставити не само расположиве организоване војне снаге Царства, већ и фанатично непријатељски оријентисано становништво.
• „Отприлике три (3) непријатељска одељења биће распоређена у Јужном КИУШУ-у и додатних три (3) у Северном КИУШУ-у на почетку операције ОЛИМПИК.“
• „Укупне непријатељске снаге почињене против операција КИУШУ неће прећи осам (8) до десет (10) дивизија и да ће овај ниво бити брзо достигнут.“
• „Отприлике двадесет један (21) непријатељски дивизион, укључујући дивизионе депоа, биће на ХОНШУ-у на покретању [Коронета] и да ће четрнаест (14) од ових дивизија можда бити запослено на подручју РАВНИЦЕ КАНТО.“
• „Да непријатељ повуче своје копнене ваздухопловне снаге на азијско копно ради заштите од наших неутралишућих напада. Да под таквим околностима може нагомилати од 2.000 до 2.500 авиона на том подручју вршењем круте економије и да те снаге могу дејствовати против искрцавања КЈУШУ-а инсценирајући низ домовинских поља“.

Олимпик

Планирано је да операција Олимпик нападне јужни Јапан.

Планирано је да операција Коронет заузме Токио.

Операција Олимпик, инвазија на Кјушу, требало је да започне „Дана Х“, који је био заказан за 1. новембар 1945. Комбинована савезничка морнаричка армада била би највећа икад састављена, укључујући 42 носача авиона, 24 бојна брода и 400 разарача и разарача за пратњу. Четрнаест америчких војних јединица 13 дивизија и два пуковска борбена тима) требало је да учествује у почетном искрцавању. Користећи Окинаву као почетну базу, циљ би био заузимање јужног дела Кјушуа. Тада би се ово подручје користило као даље полазиште за напад на Хоншу у операцији Коронет.

Олимпик је такође требало да укључи план обмане, познат као Операција Пастел. Пастел је дизајниран да убеди Јапанце да су Здружени шефови одбацили идеју директне инвазије и да ће уместо тога покушати да опколе и бомбардују Јапан. То би захтевало заузимање база у Формози, дуж кинеске обале и у подручју Жутог мора.

Тактичка ваздушна подршка требала је бити одговорност Седме, Пете и Тринаесте ваздухопловне снаге. Они су били одговорни за напад на јапанске аеродроме и транспортне артерије на Кјушуу и Јужном Хоншуу (нпр. Тунел Канмон ) и за стицање и одржавање ваздушне супериорности над плажама. Задатак стратешког бомбардовања пао је на Стратешке ваздухопловне снаге Сједињених Држава на Тихом океану (УСАСТАФ) - формацију коју су чиниле Осма и Двадесета ваздухопловна снага, као и британске ваздухопловне снаге Тигар. УСАСТАФ и Тигрове снаге требало је да остану активни кроз операцију Коронет. Двадесето ваздухопловство требало је да настави своју улогу као главна савезничка бомбашка снага која се користи против јапанских матичних острва, а дејствује са аеродрома на Маријанским острвима . По завршетку рата у Европи у мају 1945. године, такође су направљени планови за премештање неких тешких бомбардерских група ветеранског Осмог ваздухопловства у ваздухопловне базе на Окинави ради извођења стратешких бомбардовања у координацији са Двадесетом. Осми је требало да надогради своје Б-17 Летеће тврђаве и Б-24 Ослободиоце на Б-29 Супертврђаве (група је први Б-29 добила 8. августа 1945).

Пре главне инвазије, острва Танегашима, Иакушима, и Кошикијима острва су требала да буду заузета, почев од Х-5.

Инвазија на Окинаву показала је важност успостављања сигурних сидришта, за бродове којима нису потребни плаже за искрцавање и за бродове оштећене ваздушним нападом.

Шеста армија Сједињених Држава требала је да нападне Киушу на три тачке: Миазаки, Ариаке и Кушикино. Када би се на мапи Кјушу нацртао сат, ове тачке би приближно одговарале 4, 5, односно 7 сати. Свих 35 плажа за искрцавање названо је аутомобилима: Остин, Буик, Кадиллац и тако даље до Стутца, Винтона и Зефира. . С једним корпусом додељеним за свако искрцавање, планери инвазије претпостављали су да ће Американци надмашити Јапанце за отприлике три према један. Почетком 1945. Миазаки је био практично небрањен, док је Ариаке, са својом добром оближњом луком, био тешко брањен.

Инвазија није имала за циљ да освоји цело острво, већ само најјужнију трећину, као што показује испрекидана линија на мапи означена као „општа граница северног напредовања“. Јужни Кјушу би понудио поприште за организовање и драгоцену ваздухопловну базу за операцију Коронет.

Коронет

Операција Коронет, инвазија Хоншуа на равници Канто јужно од престонице, требало је да почне „Даном“, који је условно био заказан за 1. март 1946. Коронет би био чак и већи од операцоје Олимпик, са до 40 дивизија предвиђених за почетно искрцавање и праћење. Инвазија Оверлорда у Нормандији, за поређење, располагала је са 12 дивизија у почетном искрцавању. Прва армија би напала на плажи Кујукури, на полуострву Босо, док је Осма армија напала код Хиратсуке, у заливу Сагами. Касније, пратеће снаге од до 12 додатних дивизиа Десете армије и Корпуса Британског комонвелта биће искрцане као појачање. Тада би савезничке снаге кренуле ка северу и унутрашњости, састајући се у Токију.

Почетна предвиђања

Олимпик

Особље	766.700–815.548
Возила	134.300
Носива отпрема (тона)	1,205,730
Пешадијске дивизије	11
Морске дивизије	3
Оклопне дивизије	0
Ваздушне групе	40

Коронет

Особље	1.026.000–1.171.646
Возила	190.000
Носива отпрема (тона)	1,540,000
Пешадијске дивизије	20
Морске дивизије	3
Оклопне дивизије	2
Ваздушне групе	50

Подаци за Коронет искључују вредности за непосредну резерву АФПАЦ од 3 дивизије, као и за пројектованих 10-12 додатних дивизија предвиђених за искрцавање као појачање.

Види још

• * 1945 (Конрој роман) Алтернативни историјски роман Роберта Цонроја који приказује операцију Пад
• Горућа планина - Алтернативни историјски роман Алфреда Копела који приказује операцију услед неуспелог
• Пројекат Менхетн
• Операција Морски лав - планирана инвазија Немачке на Уједињено Краљевство
• Операција Мажестик

Литература

• Giangreco, Dennis M. (јул 1997). „Casualty Projections for the U.S. Invasions of Japan, 1945–1946: Planning and Policy Implications”. Journal of Military History. 61 (3): 521—81. JSTOR 2954035. doi:10.2307/2954035. 

• Cooke, Tim (2004). History of World War II. стр. 169. ISBN 0761474838. 
• Allen, Thomas B.; Polmar, Norman (1995). Code-Name Downfall. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-80406-4. 
• Bauer, Jack; Coox, Alvin D. (август 1965). „Olympic vs Ketsu-Go”. Marine Corps Gazette. 49 (8). 
• Coffey, Thomas M. (1988). /books?id=2KCZAAAAIAAJ Iron Eagle: The Turbulent Life of General Curtis LeMay. New York: Avon Books. ISBN 978-0-380-70480-4. 
• Day, David (1992). Reluctant Nation: Australia and the Allied Defeat of Japan, 1942–1945. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-553242-5. 
• Drea, Edward J. (1998). „Japanese Preparations for the Defense of the Homeland & Intelligence Forecasting for the Invasion of Japan”. In the Service of the Emperor: Essays on the Imperial Japanese Army. Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1708-9. 
• Feifer, George (2001). The Battle of Okinawa: The Blood and the Bomb. Guilford, CT: The Lyons Press. ISBN 978-1-58574-215-8. 
• Frank, Richard B. (1999). Downfall: The End of the Imperial Japanese Empire. New York: Random House. ISBN 978-0-679-41424-7. 
• Giangreco, Dennis M. (2009). Hell to Pay: Operation Downfall and the Invasion of Japan, 1945–1947. Annapolis, MD: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-316-1. 
• ———; Moore, Kathryn (1. 12. 2003). „Are New Purple Hearts Being Manufactured to Meet the Demand?”. History News Network. Приступљено 4. 12. 2006. 
• Glantz, David (пролеће 1995). „The Soviet Invasion of Japan”. Quarterly Journal of Military History. 7 (3). 
• Horner, David (1982). High Command. Sydney: Allen & Unwin. ISBN 978-0-86861-076-4. 
• MacEachin, Douglas J. (децембар 1998). „The Final Months of the War With Japan: Signals Intelligence, U.S. Invasion Planning, and the A-Bomb Decision”. CIA Center for the Study of Intelligence. Архивирано из оригинала 22. 02. 2012. г. Приступљено 4. 10. 2007. 
• Murray, Williamson; Millet, Alan (2000). A War To Be Won. Belknap Press. ISBN 0674006801. 
• Nichols, Kenneth (1987). The Road to Trinity: A Personal Account of How America's Nuclear Policies Were Made. New York: Morrow. ISBN 978-0-688-06910-0. 
• Perret, Geoffrey (1991). There's A War to be Won. New York: Random House. ISBN 9780394578316. 
• Silkett, Wayne A (1994). „Downfall: The Invasion that Never Was” (PDF) (Autumn). Приступљено 5. 9. 2012. 
• Skates, John Ray (1994). The Invasion of Japan: Alternative to the Bomb. Columbia, SC: University of South Carolina Press. ISBN 978-0-87249-972-0. 
• Spector, Ronald H. (1985). Eagle Against the Sun: The American War with Japan. Random House. ISBN 978-0-394-74101-7. 
• Sutherland, Richard K.; et al. (28. 5. 1945). „"Downfall": Strategic Plan for Operations in the Japanese Archipelago”. Архивирано из оригинала 23. 02. 2014. г. Приступљено 4. 12. 2006. 
• Thomas, Evan (март 2007). „The Last Kamikaze”. World War II Magazine: 28. 
• Tillman, Barrett (2007). LeMay. New York: Palgrave Macmillan. стр. 224. ISBN 978-1-4039-7135-7. 

Спољашње везе

• Allen, Thomas B., "Operation Downfall". Houghton Mifflin Reader's Companion to Military History.
• Bauer, K. Jack, "Operation Downfall: Olympic, Coronet Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2017); World War II in the Pacific, The Invasion of Japan". ww2pacific.com.
• ——— (16. 2. 1998), Operation Downfall: US Plans and Japanese Counter-measures (transcript), US Army Command and General Staff College, Архивирано из оригинала 15. 04. 2012. г., Приступљено 09. 09. 2020 .
• Hoyt, Austin, American Experience: Victory in the Pacific Архивирано на сајту Wayback Machine (12. април 2010); PBS documentary.
• Japanese Monograph No. 23, "Waiting for the invasion" (notes on Japanese preparations for an American invasion)
• Pearlman, Michael D., "Unconditional Surrender, Demobilization, and the Atomic Bomb"; Combat Studies Institute, U.S. Army Command and General Staff College, 1996.
• White, HV, The Japanese Plans for the Defense of Kyushu; 31 December 1945 (link to PDF), OCLC .