Џорџ Маршал (генерал)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џорџ Маршал
General George C. Marshall, official military photo, 1946.JPEG
Џорџ Маршал
Датум рођења (1880-12-31)31. децембар 1880.
Место рођења Јунионтаун
САД
Датум смрти 18. октобар 1959.(1959-10-18) (78 год.)
Место смрти Вашингтон
САД
Војска Армија САД

Џорџ Катлет Маршал, Јр (31. децембар 1880 - 16. октобар 1959) је био амерички официр и државник познат по својој лидерској улози током Другог светског рата и Хладног рата. Био је начелник генералштаба америчке војске, државни секретар САД и трећи секретар одбране САД. Винстон Черчил га је назвао "организатором победе" због његове улоге у победи савезника у Другом светском рату.[1] Маршал је током рата био начелник генералштаба америчке војске и главни војни саветник америчког председника Френклина Д. Рузвелта.

По њему је име добио Маршалов план, након што га је, као државни секретар представио на Харвардском универзитету у јуну 1947. године. У свом говору препоручио је да Европа заједнички сачини сопствени план за обнову Европе након Другог светског рата наглашавајући следеће "Логично је да САД предузму све што је у њиховој моћи како би помогле економско оздрављење света". Амерички Стејт Департмент је осмислио највећи део плана, а амерички председник Труман је био довољно мудар да допусти да план буде назван по Маршалу. За разлику од Трумана, Маршала су поштовале присталице обе политичке партије у САД. Маршал је за свој план који је био усмерен ка економском опоравку западне Европе након Другог светског рата добио Нобелову награду за мир 1953. године.[2]

Детињство и младост[уреди]

Џорџ Катлет Маршал, Јр. је рођен у Јунионтауну у Пенсилванији, у породици средње класе, из брака Џорџа Катлета Маршала, Ср. и Лауре Емили Маршал (рођене Бредфорд).[3] Маршал је био потомак старе вирџинијске породице, као и далеки рођак некадашњег председника Врховног суда САД Џона Маршала. Маршал је дипломирао на Вирџинијском војном институту[4] на којем је 1901. године постао члан студентског братства Капа Алфа. Током студија активно се бавио америчким фудбалом и играо је фудбал за универзитетски тим.[5][6]

Почетак војне каријере и Филипини[уреди]

Након што је дипломирао 1901. на Вирџинијском војном институту, Маршал се пријавио за такмичарско тестирање кандидата за добијање чина потпоручника у војсци САД, с обзиром да у то време није постојао Корпус за обуку резервних официра. Док је чекао резултате тестирања Маршал је преузео позицију команданта студентима Данвилске војне академије у Данвилу, Вирџинија. Маршал је затим, у фебруару 1902. године добио чин потпоручника у војсци САД. Пре почетка Првог светског рата био је распоређен на различите положаје у САД и на Филипинима. Служио је као команддир пешадијског вода и командир чете током Филипинско-америчког рата и бројних других герилских устанака. Период од 1906. до 1910. године провео је у Форт Левенворту као студент и као инструктор. [7]

Након још једног одслуженог рока службе на Филипинима, Маршал се 1916. године вратио у САД како би служио као ађутант команданта западног одсека, некадажњег начелника генералштаба, генерал-мајора Џ. Френклина Бела, у Президију, у Сан Франциску. Након што су САД објавиле рат Немачкој, у априлу 1917. године, Маршал је заједно са Белом премештен на Гувернерово острво у Њујорку, када је Белу додељена команда над источним одсеком. Маршалу је убрзо додељен задатак да надзире мобилизацију америчке 1. пешадијске дивизије која је требало да буде упућена у Француску.

Први светски рат[уреди]

Током Првог светског рата, Маршал је обављао задатке планирања обуке трупа и ратних операција. У Француску је упућен средином 1917. године као директор обуке и планирања у америчкој 1. пешадијској дивизији. Вршећи ову функцију учествовао је у планирању америчког напада и победе код места Кантињи, у периоду од 28. до 31. марта 1918. године.[8] Средином 1918. године прекомандован је у штаб Америчких експедиционих снага где је био један од кључних планера америчких операција и у којем је блиско сарађивао са генералм Џоном Џ. Першингом. Одиграо је значајну улогу у планирању и координацији Меза-Аргонске офанзиве која је значајно допринела поразу немачке војске на западном фронту. [9]

Између два светска рата[уреди]

1919. године Маршал је постао ађутант генерала Џона Џ. Першинга. У периоду од 1920. до 1924. године, док је Першинг био начелник генералштаба, Маршал је обављао више функција у војсци САД, везаних за обуку и образовање официрског кадра у области модерног механизованог ратовања. Између два светска рата био је кључни планер у минисарству рата САД, три године је обављао функцију команданта 15. пешадијског пука стационираног у Кини и предавао је на Америчком војном колеџу. 1927. године је у чину потпуковника постављен за помоћника команданта Форт Бенинга где је спровео значајне реформе. У периоду од јуна 1932. до јуна 1933. године био је командант Форт Скревена, Савана Бич, Џорџија.

1934. године пуковник Маршал поставио је Едвина Ф. Хардинга за уредника публикације пешадијске школе и Хардинг је постао аутор дела "Пешадија у борби"[10]:41 које је кодификовало лекције научене у Првом светском рату. "Пешадија у борби" се и данас користи као приручник за обуку официра током официрског пешадијског курса, а на основу ње је обучен и највећи број пешадијских официра који су учествовали у Другом светском рату.

У октобру 1936. године Маршал је унапређен у чин бригадног генерала. У периоду од 1936. до 1938. године био је командант Ванкуверске касарне у Вашингтону. 1938. године прекомандован је у дивизију за ратне планове у Вашингтону и постављен је на положај заменика начелника генералштаба. Вршећи ову функцију, бригадни генерал Маршал присуствовао је конференцији у Белој кући, на којој је председник Рузвелт предлжио план како да се подрже ратни напори Енглеске тако што би јој се обезбедили борбени авиони. Иако је председник изнео свој план не обазирући се на велике логистичке и кадровске проблеме који би се морали решити уколико би план био прихваћен, већина присутних подржала је председника, док је само Маршал отворено изразио своје неслагање. Упркос општем мишљењу да је Маршал оваквим својим поступком запечатио своју војну каријеру, догодило се управо супротно. Председник Френклин Д. Рузвелт предложио је Маршала за позицију начелника генералштаба америчке војске. Након пензионисања генерала Малина Крега, 1. јула 1939. године, Маршал је постављен за вршиоца функције начелника генералштава. 1. септембра 1939. године, на дан почетка Другог светског рата, унапређен је у чин генерала и положио је заклетву као нови начелник генералштаба.[11] Ову функцију обављао је све до краја рата, 1945. године.

Други светски рат[уреди]

Као начелник генералштаба Маршал је организовао највећу екпанзију војних снага у историји САД. Наследивши старомодну и лоше опремљену војску од 189.000 војника, користећи своје искуство као предавача технике модерног ратовања и инструктора на војном колеџу, Маршал је успешно координирао свеобухватним процесом експанзије и модернизације америчке војске. Иако никада није командовао трупама у борби, био је вешт организатор и имао је таленат да инспирише друге официре.[12] Многи од америчких генерала који су постављани на кључне положаје током Другог светског рата, изабрани су или препоручени од стране Маршала, укључујући и Двајта Д. Ајзенхауера, Џејкоба Л. Деверса, Џорџа С. Патона, Лојда Фридендала, Леслија Мекнера, Марка Кларка и Омара Бредлија. [13]

Библиографија[уреди]

  • Cray, Ed. General of the Army: George C. Marshall, Soldier and Statesman. Norton, 1990. 847 pp.
  • Harold I. Gullan; "Expectations of Infamy: Roosevelt and Marshall Prepare for War, 1938–41." Presidential Studies Quarterly Volume: 28#3 1998. pp 510+ online edition
  • Hein, David. "A Case Study in Principled Leadership: General George C. Marshall’s Core Beliefs." Lecture delivered at the John Jay Institute, Philadelphia, PA, May 8, 2013. http://www.johnjayinstitute.org/resources/lectures/a-case-study-in-principled-leadership-general-george-c-marshalls-core-beli/
  • Hein, David. "In War for Peace: General George C. Marshall's Core Convictions and Ethical Leadership." Touchstone 26, no. 2 (March/April 2013): 41–48.

http://www.touchstonemag.com/archives/article.php?id=26-02-041-f

  • Jordan, Jonathan W., American Warlords: How Roosevelt's High Command Led America to Victory in World War II (NAL/Caliber 2015).
  • May, Ernest R. "1947–48: When Marshall Kept the U.S. out of War in China." Journal of Military History 2002 66(4): 1001–1010. Issn: 0899-3718
  • Levine, Steven I. "A New Look at American Mediation in the Chinese Civil War: the Marshall Mission and Manchuria." Diplomatic History 1979 3(4): 349–375. Issn: 0145-2096
  • Parrish, Thomas. Roosevelt and Marshall: Partners in Politics and War. 1989. 608 pp.
  • Forrest Pogue, Viking, (1963–87) Four-volume authorized biography: complete text is online
  • Steele, Richard W. The First Offensive, 1942: Roosevelt, Marshall, and the Making of American Strategy. 1973. 239 pp.
  • Mark C. Stoler, George C. Marshall: Soldier-Statesman of the American Century. (1989) 252pp
  • Unger, Debi and Irwin with Stanley Hirshson (2014). George Marshall: a Biography. Harper. ISBN 978-0-06-057719-3. 

Референце[уреди]

  1. „George Catlett Marshall, U.S. Army Chief of Staff, Secretary of State”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 2007-11-13. Приступљено 2007-12-12. 
  2. W. Del Testa, David; Lemoine, Florence; Strickland, John (2001). Government Leaders, Military Rulers, and Political Activists. стр. 120. 
  3. George Marshall Childhood
  4. Uldrich (2005). стр. 14–15.
  5. „All-Southern Football Team”. The Times. February 10, 1901. стр. 10. Приступљено March 10, 2015 — преко Newspapers.com. 
  6. W. H. Hoge (1901). „All Southern Football Team”. Spalding's Football Guide: 123. Приступљено March 10, 2015 — преко Google books. 
  7. Stoler (1989). стр. 21–25.
  8. Davenport (2015)
  9. Lengel (2008)
  10. Campbell, James (September 30, 2008). The Ghost Mountain Boys: Their Epic March and the Terrifying Battle for New Guinea—The Forgotten War of the South Pacific. Three Rivers Press. стр. 400. ISBN 978-0-307-33597-5. 
  11. Early Career
  12. Bland, Larry I., George C. Marshall and the Education of Army Leaders, Military Review 68 (October 1988) 27–51, Ft. Leavenworth, Kansas
  13. Ossad, Steven L., Command Failures: Lessons Learned from Lloyd R. Fredendall, Army Magazine, March 2003

Литература[уреди]

  • Campbell, James (September 30, 2008). The Ghost Mountain Boys: Their Epic March and the Terrifying Battle for New Guinea—The Forgotten War of the South Pacific. Three Rivers Press. стр. 400. ISBN 978-0-307-33597-5. 
  • Davenport, Matthew J. (2015). First Over There. New York: St. Martins. ISBN 978-1-250-05644-3. 
  • Stoler, Mark (1989). George C. Marshall: Soldier-Statesman of the American Century. стр. 21—25. 
  • Uldrich, Jack (2005). Soldier, Statesman, Peacemaker: Leadership Lessons From George C. Marshall. стр. 14—15. 
  • W. Del Testa, David; Lemoine, Florence; Strickland, John (2001). Government Leaders, Military Rulers, and Political Activists. стр. 120. 
  • The Papers of George Catlett Marshall: (Larry I. Bland and Sharon Ritenour Stevens, eds.)
    • Vol. 1: The Soldierly Spirit," December 1880 – June 1939. (1981)
    • Vol. 2: "We Cannot Delay," July 1, 1939 – December 6, 1941. (1986)
    • Vol. 3: The Right Man for the Job, December 7, 1941 – May 31, 1943. (1991)
    • Vol. 4: "Aggressive and Determined Leadership," June 1, 1943 – December 31, 1944. (1996)
    • Vol. 5: "The Finest Soldier," January 1, 1945 – January 7, 1947. (2003)
    • Vol. 6: "The Whole World Hangs in the Balance," January 8, 1947 – September 30, 1949; (2012)
  • Bland, Larry; Jeans, Roger B.; and Wilkinson, Mark, ed. George C. Marshall's Mediation Mission to China, December 1945 – January 1947. Lexington, Va.: George C. Marshall Found., 1998. 661 pp.
  • Marshall, George C. George C. Marshall: Interviews and Reminiscences for Forrest C. Pogue. Lexington, Va.: George C. Marshall Found., 1991. 698 pp. online edition
  • George Catlett Marshall. Memoirs of My Services in the World War, 1917–1918 (1976)
  • Greg Behrman. The Most Noble Adventure: The Marshall Plan and the Time When America Helped Save Europe Free Press, 2007.

Спољашње везе[уреди]