Пређи на садржај

Социјалдемократска партија Немачке — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
мНема описа измене
Ред 1: Ред 1:
{{Будућност}}
{{Инфокутија политичка партија
{{Инфокутија политичка партија
| име = Социјалдемократска партија Немачке
| име = Социјалдемократска партија Немачке

Верзија на датум 12. фебруар 2018. у 11:42

Социјалдемократска партија Немачке
Sozialdemokratische Partei Deutschlands
ВођаМартин Шулц
Генерални секретарЛарс Клингбеил
Основана1875.
СедиштеБерлин
 Немачка
Омладински огранакЈусос
Број чланова (2015)445.534[1]
ИдеологијаСоцијалдемократија,
Трећи пут[2],
Европеизам.
Политичка позицијаЛеви центар
Европско чланствоПартија европског социјализма
Међународно чланствоПрогресистичка алијанса и Социјалистичка интернационала
Група Европског парламентаПрогресистичка алијанса социјалиста и демократа
Боје
  црвена
Бундестаг
153 / 709
Европски парламент
27 / 96
Веб-сајт
http://www.spd.de/

Социјалдемократска партија Немачке (СПД) (Sozialdemokratische Partei Deutschlands (SPD)) је друга најстарија политичка партија у Немачкој и једна од највећих у свету, која је свој 140. рођендан прославила 2003. године. Веома блиска са радничким покретима и синдикатима, СПД се сврстава у групу социјалдемократских партија лево од центра.[2][3]

СПД је чланица Социјалистичке Интернационале.

Чланови партије млађи од 35 година су организовани у омладинској подорганизацији Јусосу.

Тренутни председник партије је Мартин Шулц од марта 2017. године .

Деловање

Основана је године 1863. и њена оригинална платформа је било залагање за социјализам. Иако ју је за време Другог Рајха забрањивао канцелар Ото фон Бизмарк, њени чланови су били бирани у Рајхстаг и Бисмарцк је, како би сузбио њихов утицај, донео низ реформи којима је по први пут у историји уведен модерни систем пензионерског и социјалног осигурања. Године 1912. СПД се наметнула као најјача странка у Рајхстагу. Упркос револуционарној реторици, СПД је с временом постала део естаблишмента те је подржала царску владу приликом уласка у Први светски рат. Након пораза Немачке у рату, челници СПД-а су предводили збацивање монархије и успостављање Вајмарске републике, али су се такође и крваво обрачунали са својим друговима који су прихватили комунизам.

СПД, која је револуционарни социјализам у потпуности заменила реформском социјалдемократијом, свој програм није била у стању провести због оштрих одредби Версајског мировног споразума, велике економске кризе и политичке нестабилности која је завршена доласком нациста на власт. Нова влада је године 1933. забранила рад СПД.

Након Другог светског рата, СПД је обновљена у делу Немачке под доминацијом западних савезника, док су њени чланови у источном делу под совјетском доминацијом присилно уједињени у с комунистима у владајућу Јединствену социјалистичку партију Немачке.

На западу је СПД била у опозицији све док године 1966. није с владајућим демохришћанима ушла у велику коалицију. Захваљујући популарном Вилију Бранту је године 1969. освојила власт те је задржала све до године 1982. када су их њихови савезници из центристичке ФДП одбацили у корист ЦДУ.

СПД је у другој половини 1990-их под вођством Герхарда Шредера одбацила класични социјалдемократски програм у корист неолибералног Трећег пута те године 1998. заједно са Зеленима преузела власт од ЦДУ. Под влашћу СПД Немачка је забележила економску стагнацију, пораст незапослености те јачање екстремних странака с лева и десна. Због свега тога су године 2005. расписани ванредни избори, пре којих се лева фракција странке одметнула и заједно с бившим комунистима из ДДР-а створила Левицу. Након избора су СПД и ЦДУ договорили стварање велике коалиције на челу с Ангелом Меркел из ЦДУ.

На изборима 2009. СПД губи огроман број гласова и са 23,0% доживљује најгори резултат у својој историји. Након тога прелази у опозицију, док нову власт формирају ЦДУ и либерали.

На изборима 2013. под вођством Пера Штајнбрика побољшава резултат са 25,7% гласова и улази поновно у велику коалицију са демохришћанима.

Извори

  1. ^ „Parteien laufen Mitglieder weg”. Stuttgarter Zeitung. Приступљено 24. 5. 2015. 
  2. ^ а б Parties and Elections in Europe: The database about parliamentary elections and political parties in Europe, by Wolfram Nordsieck
  3. ^ Merkel, Wolfgang (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ);

Литература

  • Merkel, Wolfgang (2008). Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-43820-9.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ);

Спољашње везе