Пређи на садржај

Прича о богатој будали

С Википедије, слободне енциклопедије
Рембрант, Парабола о богатој будали, 1627.

Прича о богатој будали (или прича о безумном богаташу) је позната Исусова прича која говори о безумности приањања уз материјално богатство.

Прича се налази у канонском јеванђељу по Луки (12:13-21) и у неканонском јеванђељу по Томи (изрека 63). Код Луке одмах у наставку следи поука „не брините се за живот.“

Ову причу су приказивали многи уметници, између осталих Рембрант, Џејмс Тисо, Jan Luyken и David Teniers the Younger.

У јеванђељу по Луки забележена је Исусова прича заједно са згодом која јој претходи::

Тада му рече неки из народа: „Учитељу, кажи мом брату да подели са мном наследство“.


На то му он рече: „Човече, ко је мене поставио за судију или делитеља над вама?“ Њима пак рече: „Пазите и чувајте се сваког лакомства, јер у изобиљу ничији живот не почива на његовом имању.“


И каза им и причу: „Њива једног богатог човека је добро понела. И размишљао је у себи овако: 'Шта да урадим, јер немам где да саберем своју летину?' Тада рече: 'Ово ћу учинити: порушићу своје житнице па ћу саградити веће, и онде ћу сабрати све своје жито и сва своја добра. И рећи ћу својој души: душо, имаш многа имања смештена за много година; почивај, једи, пиј, уживај'. Али Бог му рече: 'безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе; чије ће бити оно што си припремио?' Тако пролази ко себи стиче благо, а није богат пред Богом.“
— Еванђеље по Луки, 12:13-21 (превод Емилијана Чарнића)

Јеванђеље по Томи преноси само Исусову причу:

Био једном богаташ који је имао велики посјед. Рекао је: “Употријебићу своје богатство да сијем, жањем, садим, и пуним своја складишта плодовима, тако да ми ништа не недостаје.” Тако је мислио у својему срцу - и те је ноћи умро. Ко има уши нека чује.
— Еванђеље по Томи (изрека 63)

Тумачења

[уреди | уреди извор]

Богати сељак у овој приповеци је представљен негативно, као пример похлепе.[1] Изградњом већег амбара је избегао коришћење обрадиве земљу за складиштење, на тај начин увећавајући принос и омогућујући себи да чека раст цене пре продаје.[1] Свети Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“[2] Арланд Хултгрен сматра да прича о богатој будали „пружа пример какав неко не треба бити. Особа чији је идентитет везан својином, положајем и успесима — и гоњен њиховим стицањем — може лако завршити несвесна позива Бога и потребе ближњег".[3]

Безумност богаташа посебно лежи у чињеници да богатство не може јамчити будућност - судњи дан је дошао брже него што је очекивао.[4]

  1. ^ а б Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans. 1997. ISBN 978-0-8028-2315-1. стр. 487-491.
  2. ^ Arthur A. Just, Luke. . InterVarsity Press. 2003. pp. 208. ISBN 978-0-8308-1488-6. 
  3. ^ Arland J. Hultgren, The Parables of Jesus: A Commentary, Eerdmans. 2002. ISBN 978-0-8028-6077-4. стр. 104-109.
  4. ^ Purdy, John C. (1985). Parables at Work. Westminster John Knox Press. стр. 41—43. ISBN 978-0-664-24640-2. 

Литература

[уреди | уреди извор]