Прича о талантима
Прича о талантима (или прича о минама) је Исусова алегоријска прича о господару који одлази на пут поверивши слугама новац, да би по повратку неке казнио а неке наградио.
Забележена у канонским јеванђељима по Матеју и Луки. Разлика између Матеја и Луке је значајна, па ове две верзије можда не потичу из истог извора.[1] Варијанта ове приче такође постоји у неканонском Јеванђељу по Хебрејима.
У Јеванђељу по Матеју, уводне речи су изгледа повезане са причом о десет девица, која јој непосредно претходи.[1]
Прича[уреди | уреди извор]
По Матеју[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Матеју наводи следећу верзију приче:
Јер као што човек полазећи на пут позва своје слуге и предаде им своје имање, те једном даде пет таланата, другоме два, а трећем један, свакоме према његовој моћи, и отпутова. Онај што прими пет таланата одмах оде, послова с њима и стече других пет. Исто тако и онај са два стече друга два. А онај који прими један, оде, ископа јаму у земљи и сакри новац свога господара.
После дугог времена дође господар оних слугу и стаде се обрачунавати с њима. И приступивши онај што прими пет таланата донесе других пет таланата говорећи: господару, пет таланата ми предаде, види, зарадих других пет таланата. Рече му господар његов: добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост свога господара. А пришавши онај што прими два таланта рече: господару, два таланта ми предаде; види, зарадих друга два таланта. Рече му господар његов: добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост свога господара. А пришавши онај што је примио један талант рече: господару, знао сам да си тврд човек, жањеш где ниси посејао, и скупљаш где ниси вејао; побојах се, одох и сакрих твој талант у земљу; види, имаш своје.
А господар његов одговори и рече му: зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам посејао и скупљам где нисам вејао. Требало је дакле да даш мој новац мењачима, и ја бих по доласку узео своје с каматом. Стога узмите од њега талант и дајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се и претећи ће; а од онога који нема - узеће се и оно што има. А некориснога слугу избаците у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба.
— Еванђеље по Матеју, 25:14-30 (превод Емилијан Чарнић)
По Луки[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Луки наводи следећу верзију приче:
Један човек од доброг рода отиде у далеку земљу да прими себи царство, и да се врати. Дозвавши пак десет својих слуга даде им десет кеса, и рече им: Тргујте док се ја вратим. И грађани његови мржаху на њега, и послаше за њим посланике говорећи: Нећемо да он царује над нама.
И кад се он врати, пошто прими царство, рече да дозову оне слуге којима даде сребро, да види шта је који добио. Тада дође први говорећи: Господару! Кеса твоја донесе десет кеса. И рече му: Добро, добри слуго; кад си ми у малом био веран ево ти власт над десет градова. И дође други говорећи: Господару! Кеса твоја донесе пет кеса. А он рече и ономе: и ти буди над пет градова. И трећи дође говорећи: Господару! Ево твоја кеса коју сам завезао у убрус и чувао. Јер сам се бојао тебе: јер си човек тврд: узимаш шта ниси оставио, и жњеш шта ниси сејао.
А господар му рече: По твојим ћу ти речима судити, зли слуго! Знао си да сам ја тврд човек, узимам шта нисам сејао: Па зашто ниси дао моје сребро трговцима, и ја дошавши примио бих га с добитком? И рече онима што стајаху пред њим: Узмите од њега кесу и подајте ономе што има десет кеса. И рекоше му: Господару! Он има десет кеса. А он им одговори: Јер вам кажем да ће се свакоме који има дати: а од оног који нема узеће се од њега и оно што има. А оне моје непријатеље који нису хтели да ја будем цар над њима, доведите амо, и исеците преда мном.
— Еванђеље по Луки, 19:12-27 (превод Вук Караџић)
По Хебрејима[уреди | уреди извор]
Јеванђеље по Хебрејима је данас највећим делом изгубљено, па изворни запис приче није сачуван. Евсевије Цезарејски преноси да у Јеванђељу по Јеврејима најгоре пролази не онај који је сакрио таланат већ онај који је живео распусно. Наиме, од њих тројице, један је расипао имовину свог господара са блудницама и свирачицама, други је умножио приходе, а трећи је сакрио таленат.[2]
Историјски контекст[уреди | уреди извор]
Таланат (или таленат) је био јединица мере (отприлике 26,2 kg) и уједно највећа новчана вредност код Хелена и на хеленистичком истоку. Сребрни таланат је вредео око 6.000 денариуса.[1] Обзиром да је денариус био уобичајена радничка дневница[1], таланат је отприлике вредео двадесет година рада обичног човека.[3]
Код Луке се појављује заплет којег нема код Матеја, наиме да се део грађана побуни против владара у одсуству. Одавно је примећено да постоје паралеле између Лукиног писања и историјских списа Јосифа Флавија.[4][5][6][7] Човек који путује у далеку земљу да прими краљевство, се може повезати са путовањем Херода Архелаја у Рим како би примио краљевство. Јосиф наводи детаље који као да одјекују у Лукиној причи.[8] Јосиф Флавије описује како су Јевреји послали изасланике Августу, док је Архелај путовао за Рим, да се жале како не желе Архелаја за владара.[9][10] Када се Архелај вратио, наредио је да 3000 његових непријатеља буду изведени пред храм у Јерусалиму, где су заклани.[9]
Тумачења[уреди | уреди извор]
Традиционално, парабола о талентима је виђена као подстицај Исусовим ученицима да користе своје Богом дане дарове ("таленте" у свакодневном смислу) у служби Богу, и да преузимају ризик ради Царства Божјег.[1] Неуспех у коришћењу нечијих талената, парабола каже, ће резултовати осудом.[1] Из овог традиционалног тумачење је вероватно и потекло значење речи таленат у смислу способности или вештине.[11]
Јоахим Јеремијас сматра да изворни смисао приче уперен против писара (књижевника) који су својим ближњима ускратили учешће у божјим даровима. По његовом мишљењу, Исус поручује да ће ови књижевници ускоро бити позвани на одговорност за оно што су урадили са Речју Божјом која им је била поверена.[12]
Вилијам Херцог, у складу са теологијом ослобођења, опис власника који „жање где није сејао“ узима дословно. Према Херцоговом читању, трећи слуга је "дувач у пиштаљку" који разоткрива радости господара као профит од експлоатације радника протраћен на неумерености.[13] Он је кажњен зато што говори истину, а не због неуспеха да направи профит. За Херцога, поента приче је потреба за солидарношћу приликом суочавања са неправдом.[13]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Hultgren 2002, стр. 271–281
- ^ Eusebius, Theophany on Matthew 22
- ^ Ако се рачуна 6 дана плаћеног рада седмично, а око 50 седмица годишње, онда 6.000 плаћених дана = 20 година.
- ^ Max Krenkel, Josephus und Lukas (1894)
- ^ Heinz Schreckenberg, Flavius Josephus and the Lukan Writings (1980), pages 179-209.
- ^ Steve Mason, Josephus and Luke-Acts, (1992), pages 185-229
- ^ Gregory Sterling, Historiography and Self-Definition: Josephos, Luke-Acts and Apologetic Historiography (1992)
- ^ Luke Timothy Johnson, Daniel J. Harrington, The Gospel of Luke (1991), endnote 12. стр. 289.
- ^ а б Josephus, Antiquities of the Jews, 17:11
- ^ Luke Timothy Johnson, Daniel J. Harrington, The Gospel of Luke (1991), endnote 14. стр. 290.
- ^ The Concise Oxford Dictionary, 6th ed., 1976: "talent."
- ^ Joachim JeremiasJoachim Jeremias, The Parables of Jesus, Scribner, 1954.
- ^ а б Herzog, William R. (1994). Parables as Subversive Speech: Jesus as Pedagogue of the Oppressed. Westminster John Knox Press. стр. 150—168. ISBN 978-0-664-25355-4.
Литература[уреди | уреди извор]
- Herzog, William R. (1994). Parables as Subversive Speech: Jesus as Pedagogue of the Oppressed. Westminster John Knox Press. стр. 150—168. ISBN 978-0-664-25355-4.
- Hultgren, Arland J. (2002). The Parables of Jesus: A Commentary. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 271—281. ISBN 978-0-8028-6077-4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
